Čehov – Genije u potrazi za novcem

Na današnji dan rođeni velikan ruske književnosti Anton Pavlovič Čehov čitavog je života očajnički tragao za novcem. Upitno je, piše portal Russia beyond the headlines, da li bi napisao toliko remek djela da je imao komforniji život.

Najvažniji je, po mnogima ropski, ugovor sa izdavačem Marksom, prema kojem su sva Čehovljeva djela pripadala Marksu, uključujući i ona koja još nijesu bila ni napisana - Izdavač je kupio pisca.

Za takav „luksuz“ izdavačka kuća morala je da izdvoji 75.000 rubalja – za to vrijeme ogromu svotu. Marks je isplaćivao dio po dio, stalno tražeći nove rukopise.

Čehov je, istina, kupio za taj novac kuću na Jalti, ali je ugovor daleko začajniji po tome što je od Čehova napravio dramatičara.

Naravno, i Višnjik je štampan kod Marksa, ali pozorišni prihodi bili su izvan kompetencije izdavača. Čini se kao prevelika slučajnost činjenica da je preko polovina Čehovljevih komada nastala upravo nakon ugovora sa Marksom.

Prevario je izdavača, ali je dobio nove „gospodare“ – reditelje, koji su imali, u najmanju ruku, čudne zamisli. Došavši jednom na probu Galeba u Moskovski hudožestveni teatar, sa čuđenjem je slušao iza pozornice kreketanje žaba, zrikanje zrikavaca i lavež pasa.

„Šta je to?“, pitao je Anton Pavlovič.

„Elementi stvarnosti“, bio je odgovor koji je dobio.

Nedugo prije smrti, već kao glavni ruski dramaturg, govorio je piscu Garinu-Mihajlovskom, pokazujući svoj blok: „Oko još pet stotina listova neiskorištenog materijala. Otprilike pet godina rada. Ako to napišem, porodica će mi biti sigurna“.

Čitavog života tragao je za novcem. Ne za idejama, smislom života ili inspiracijom – toga je imao na pretek.

Nije tražio ni ideologiju, što je jako šokiralo tadašnju publiku naviknutu na književnost „sa idejama“.

„Ako nemate stav, uvjerenje – Ne možete da budete pisac!“, kazao je jednom prilikom student Čehovu.

„Nemam uvjerenje“, odgovorio je on.

„Kome su potrebne vaše priče? Koji je njihov smisao? U njima nema ni opozicije, ni ideje... Zabava i to je to...“, napao je mladić.

„I to je to“, smireno je odgovorio Anton Pavlovič.

Nije se smatrao velikim piscem. Jedan od pisaca njegovih memoara opisuje, za ruskog velikana jednu karakterističnu scenu.

„Krčma je bila prljava, jeftina, od ranog jutra je bila otvorena za noćne kočijaše. 'I to je dobro', govorio je Anton Pavlovič. 'Ako budemo pisali dobre knjige, bićemo po dobrim restoranima. A zasad je i ovdje, uzimajući u obzir naše zasluge, izvanredno'“.