Piše: Tomislav Marković
Premijer Srbije Aleksandar Vučić specijalizovao se za ode i panegirike radu, to je postao lajtmotiv njegovih autorskih tekstova i javnih nastupa. Tako smo saznali da su Srbi lenji, da stalno čekaju da im nešto padne s neba, da su izgubili radne navike, da treba da postanemo suštinska Evropa satkana od rada i vrednosti, da premijer radi po ceo dan (ponekad i duže), da mu je bliska protestantska radna etika, bilo je tu i pozivanja na Maksa Vebera i njegovu knjigu "Protestantska etika i duh kapitalizma", i sve u tom stilu.
Lenjivci i udarnici
U nedavno objavljenom autorskom tekstu premijer kaže da je ubeđen da "samo rad stvara vrednosti i da nije moguće obrnuto. Preciznije, moguće je, ali samo kada sam rad postane vrednost. I duboko verujem da se taj rad rađa, da se njemu uči, da se na njega ljudi navikavaju samo u zemlji koja mu sve podređuje, i to od samog početka, od vaspitanja i obrazovanja do obezbeđivanja uslova za normalan i siguran rad".
Mnoge su stvari problematične u premijerovoj glorifikaciji rada, pokušaću da pobrojim neke od njih. O lenjosti i gubljenju radnih navika treba obavestiti hiljade i hiljade radnika u privatnom sektoru koji rmbače po 10 ili 12 sati dnevno, a da im prekovremeni rad često nije ni plaćen.
O pravu na sindikalno udruživanje da i ne govorimo, sindikati su takoreći zabranjeni u velikim privatnim firmama, a onaj ko pokuša sa sindikalnim organizovanjem brzo biva šikaniran i degradiran, kao što se nedavno dogodilo jednom radniku kompanije Dis.
Takođe, ogroman broj ljudi koji rade po dva posla da bi nekako sastavili kraj s krajem i prehranili porodicu, biće oduševljeni kad saznaju da su lenštine. Ne znam gde li je premijer pronašao te silne lenjivce, verovatno u državnoj službi, posebno u vrlo plodnom sektoru zvanom "partijsko zapošljavanje".
Rad je znoj smrtni
Većina građana Srbije dirinči za male pare i jedva nekako preživljava; većina ljudi koje poznajem rade po ceo dan, ubijaju se od poslova da bi živeli koliko-toliko pristojno; teško se u ovakvu sumornu realnost uklapa bilo kakva mitologizacija rada. Teško je ubediti kasirku u supermarketu koja po čitav dan stoji za kasom za bednu platu da je njen rad nešto uzvišeno, maltene sveto, da ona stvara nekakve vrednosti. Osim ako pod tim vrednostima ne podrazumevamo profit koji ostvaruje vlasnik supermarketa, plaćajući mizerne zarade svojim zaposlenima.
Kao što reče poljski pesnik Adam Zagajevski u pesmi "Filozofi": "Prestanite da nas obmanjujete filozofi/ rad nije radost čoveka nije najviši cilj/ rad je znoj smrtni Bože kad se vraćam kući/ hteo bih da legnem ali san je samo prenosna traka/ koja em predaje sledećem danu (…) Rad nije radost nego neizlečiv bol". Da je svaki rad stvaralački, onda bi pevanje slavljeničkih pesama radu i imalo nekog smisla, ali u većini slučajeva rad je prosto nužda, beskrajan napor, mehanička delatnost.
Već nam je bilo bolje
Nema sumnje da je stvaranje vrednosti nešto dobro, ali i tu postoji jedan problem. Građani Srbije su već udarnički radili i stvarali vrednosti, a najviše vrednosti stvorili su u socijalističkoj Jugoslaviji. Putevi, železnice, škole, bolnice, domovi kulture, vrtići, domovi zdravlja, fabrike, čitavi gradovi su nikli u tom periodu. A onda su građani sve te vrednosti koje su godinama stvarali u znoju lica svog odlučili da spale u ratnom požaru. Da granatiraju kuće, škole i bolnice, da snajperišu žene, decu i starce, da uživaju u razaranju i čistoj destrukciji.
U tom smislu je priča o radu i stvaranju nakaradno postavljena. Kao što tačan odgovor na znamenito pitanje "Kada će nam biti bolje", ne glasi za pet, deset ili 50 godina, ili kad uđemo u Evropsku uniju niti bilo šta sično. Tačan odgovor na to pitanje glasi: Već nam je bilo bolje. A onda smo odlučili da nam bude gore, odlučili smo da svojim rukama uništimo sve što smo gradili, da razorimo milione ljudskih sudbina, da uništimo sopstveni život i budućnost rođene dece. Zašto? Pa eto, moglo nam se. I to se desilo u trenutku kad su građani
Srbije živeli najbolje u svojoj istoriji, od doseljavanja Slovena na Balkan.
Plandovanje se isplati
Rad ne može da bude vrednost po sebi. Nije svaki rad dobar, a veći deo karijere premijera Vučića je živi dokaz ove teze. Da su radikali, socijalisti i ostali socijalisti početkom devedesetih lenstvovali, da su samo sedeli kod svojih kuća ne radeći apsolutno ništa, čak i da su ih građani plaćali za taj nerad, učinili bi mnogo više za svoju zemlju i njenu ekonomiju.
O spasenim ljudskim životima da i ne govorimo. Umesto što su radili na širenju mržnje, uništenju Jugoslavije, proizvodnji rata i razaranja svega što im je palo pod ruku, bilo bi mnogo bolje da su plandovali.
I đavo radi po čitav dan, rekli bi teolozi, ali to samo pokazuje da marljivost sama po sebi nije nikakva vrlina. Mnogo je važnije šta se radi.
Vučićevi hvalospevi sopstvenom radnom elanu, priče o tome kako radi po 20 sati dnevno, nisu samo neukusne, već u njima ima i nečeg komičnog. Ima nečeg duboko iracionalnog u ubijanju od posla, ako ta količina rada zaista nije neophodna za život. Ispod te silne aktivnosti obično ostaju zatrpani neki duboki lični problemi. Nije čovek lud da se zaustavi na čas, pa da bude prinuđen da se suoči sa samim sobom i sa činjenicom da je veći deo svog života bio nacionalistička budala, mali od palube Vojislava Šešelja. Kako to sebi uopšte objasniti?
Bolje onda raditi i danju i noću, samo da izbegneš neprijatni susret sa svojim odrazom u unutrašnjem ogledalu.
Vlast stvari nad ljudima
Pozivanje na Maksa Vebera i protestantsku etiku rada takođe ima nekih rupa. Rad se ističe kao vrednost tek od vremena protestantizma, uglavnom u kalvinističkim denominacijama koje veruju u predestinaciju. A oni koje je Bog izabrao za rajsko naselje, pokazuju da su spaseni svojim udarničkim radom koji Bog bogato nagrađuje.
Pažljivim čitanjem "Protestantske etike i duha kapitalizma" reklo bi se da Veber u svetu manijakalnog rada ne vidi samo nešto dobro. Iz protestantske etike, prenošenjem askeze iz manastirskih ćelija u svetovni život, stvoren je "moćni kosmos privrednog poretka" koji, po Veberu, "danas životni stil svih pojedinaca što se rađaju u ovom mehanizmu – ne samo onih direktno ekonomski aktivnih – određuje neodoljivom silom i možda će određivati sve dok se i poslednji gram fosilnog goriva ne ugasi".
Prvi propovednici ovog duha, poput Ričarda Bakstera, smatrali su da će briga za spoljna dobra biti samo kao "tanak plašt koji čovek svakog trenutka može da odbaci". Međutim, usredsređenost na stvari isključivo zemaljske dovelo je do drugačijih, neželjenih posledica. "Sudbina je htela da od plašta nastane omotač tvrd poput čelika", kaže Veber.
"Dok je askeza preduzimala da prepravi svet i da se u njemu ispolji, spoljna dobra ovog sveta dobijala su sve veću i konačno neizbežnu vlast nad ljudima, kao nikada ranije u istoriji", navodi dalje Veber. Treba napomenuti da je ovo napisano početkom XX veka, u međuvremenu je situacija samo dodatno eskalirala.
Od religijske etike ostala je samo neprestana, danonoćna briga za hleb svagdanji, i ništa više, to je praktično jedini sadržaj većine ljudskih života. Duh je iščezao, ostao je samo omotač, i zahuktala mašina koja melje u prazno.
Rad kao kazna
Veber ostavlja otvorenim dalji razvoj ovog sistema, ali kao jedan od mogućih scenarija predviđa da će oni koji žive unutar pomenutog omotača naličiti na "mehanizovan fosil, optočen jednom vrstom 'uzimanja sebe ozbiljno". Poslednje ljude tog sveta Veber ovako opisuje: "Ljudi od struke bez duha, ljudi od uživanja bez srca; ovo ništavilo uobražava da se popelo na stepen humaniteta koji ranije nikad nije dostignut". Zvuči nekako baš poznato, zar ne?
U suštini, živimo u svetu koji se temelji na jednoj mogućoj interpretaciji hrišćanstva. Dosta pogrešnoj i očigledno promašenoj, jer je Biblija jasna kad je rad u pitanju, on je kazna dosuđena čoveku nakon izgona iz raja, nužno zlo neophodno za opstanak, nema tu nikakve glorifikacije. Ovakav obrt nije nikakvo čudo. Ako su ljudi mogli da se vekovima kolju u Hristovo ime i ako su od Budinog učenja uspeli da naprave religiju, onda ništa ne treba da nas čudi. Može se i u Hristovo ime slaviti rad i posvećivati pohlepno sticanje zemaljskih dobara.
Drvo neznanja
U tom smislu, pozivanje premijera Vučića na Konfučija u navedenom tekstu postaje još komičnije: "Konfučije je rekao da ako razmišljaš o samo jednoj godini, treba da zasadiš seme.
Ako razmišljaš o sledećih 10, treba da zasadiš drvo. A ako hoćeš da misliš 100 godina unapred - uči ljude. Kada se to prevede na naš život, jedno je jasno. Moramo da sve to uradimo odjednom. I da zasadimo i seme i drvo, i da učimo. I sebe i ljude. Sađenju novih vrednosti i radu na tome da one niknu. Da nam donesu plod. Onaj sa drveta znanja sa kojeg ćemo da učimo".
Otkud drvo saznanja u priči o Konfučiju, to ni Lao Ce ne zna. Ali je pominjanje tog drveta u kontekstu veličanja rada urnebesno. Po Bibliji, prvi ljudi su upravo zbog toga što su jeli sa drveta znanja kažnjeni, ne samo izgonom iz raja, već i – radom. "Sa znojem lica svog ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti", stoji u Knjizi postanja (3, 19). Lošijeg simbola za glorifikaciju rmbačenja od drveta poznanja jednostavno nema, nije mali poduhvat baš njega se setiti.
Sveti nerad
Egon Friedell u knjizi "Kultura novoga vremena", u poglavlju "Sveti nerad", komentarišući protestantski prevrat kaže da se tada izgubila velika istina "da su država i privreda, zvanje i sticanje, društvo i porodica stvari profane, a nipošto svete". Friedell navodi jevanđelje: "Marto, Marto, puno se trudiš i brineš, a malo je potrebno.
No Marija je odabrala dobar dio, koji joj stoga neće biti oduzet", a potom daje svoj komentar: "Ovim je riječima Kristovim jasno kazano kako svaki rad odvodi čovjeka od sebe sama, odalečuje, dijeli. I zato su osnivači religija, sveci, svi oni koji su živjeli u blizini Božjoj, običavali poći u osamu. Što su ondje radili? Ništa. No, u tom neradu bilo je više unutrašnje aktivnosti, negoli u radu ostalih ljudi. (…) Blaženi dokoni, jer će gledati veličanstvo Božje; blaženi časovi nerada, jer u njima radi naša duša".
Reklo bi se da ovo piše ordinarni lenjivac koji traćenje vremena doživljava kao svoju svetu obavezu. Međutim, Egon Friedell bio je filozof, istoričar, novinar, glumac i pozorišni kritičar, a nastupao je i po kabareima. Ukratko, renesansna ličnost čiji je život prepunjen raznolikim aktivnostima, čovek izrazito nemirnog duha i polihistor. Uprkos sopstvenoj hiperaktivnosti, Friedell je umeo da odredi pravu vrednost rada i da ne podlegne bajkovitim pričama.
Zidanica na tempiranoj bombi
Dobro sad, šta je tu je, svet je takav kakav je, teško da će se u skorije vreme promeniti, a građani Srbije u tom i takvom svetu moraju da žive, da mu se prilagode i da trče ekonomsku trku sa ostalim zemljama. Srbija je zaostala zemlja, u lošem ekonomskom stanju, i to mora da se promeni.
Nešto je već urađeno, došlo je do fiskalne konsolidacije, nezaposlenost je smanjena, plate rastu u realnom sektoru, nije da premijer samo priča o radu, već ima i neke realne rezultate. Ako se tako nastavi, jednog lepog dana ponovo ćemo biti tamo gde smo nekad bili, krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Tu leži i najveći problem, tu stoji jezgro neizvesnosti. Građani Srbije nisu masovno potonuli u fašističko varvarstvo u trenutku kad su živeli bedno, već u vreme kad su ekonomski stajali bolje nego ikad, kad su plate bile najveće a potrošnja rasla iz meseca u mesec. Imali su jednostavan izbor u to vreme. S jedne strane rad, stvaranje vrednosti, sve udobniji i lepši život – sve to je bilo oličeno u Anti Markoviću.
S druge strane obećanje rata, razaranja, mržnju, nacionalizam, bratoubilaštvo i zlo – sve to oličeno u Slobodanu Miloševiću. Izbor je bio prost kao pasulj, a građani se nisu premišljali ni časa, već su u zanosu, opijeni mržnjom i ludilom, poklonili poverenje Miloševiću i srušili sve što im se našlo na putu, uključujući i sopstvenu zemlju.
Šta nam garantuje da se građani Srbije prvom sledećom prilikom neće odati istoj nacionalističkoj strasti i ponovo krenuti u novi krug destrukcije? Po svemu sudeći, njihovom srcu mnogo su bliže ratne nego radne pobede.
A ideologija koja je dovela do razaranja i ratova je živa, zdrava i apsolutno dominantna. Bez demontaže nacionalističke ideologije sve ekonomske reforme mogu vrlo lako da postanu uzaludne. To je kao da gradimo kuću u čije je temelje uzidana tempirana bomba. A to bi premijer Vučić trebalo dobro da zna, jer je u poslednjoj eksploziji asistirao na paljenju fitilja.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR