Parastos za Srpsku akademiju nauka i umetnosti

Piše: Tomislav Marković Srpska akademija nauka i umetnosti nedavno je obeležila značajan jubilej – 175 godina svog postojanja. Godišnjica je protekla u prigodnom svečarskom raspoloženju, uz bogat kulturno-umetnički program, koncerte, izložbe, nastupe dramskih umetnika, pozdrave i čestitke, podsećanja na velika dela u prošlosti i prognoze svetle budućnosti. Kruna proslave bila je najava predsednika Srbije Tomislava Nikolića na svečanoj akademiji da će odlikovati SANU najvišim državnim odličjem, Sretenjskim ordenom prvog reda, čime će odati počast svim dosadašnjim članovima ove ugledne institucije.

Predsednik je u svojoj besedi naglasio da je SANU uvek bila "predvodnica u poslovima od nacionalne, identitetske važnosti", da bi poentirao gotovo poetski: "Teško je pronaći jedan dan u godini, a da u njemu nije bilo događaja, u našoj kući ili negde na planeti, bez učešća članova". Takvi su članovi SANU, div-junaci bez mane i straha, uvek kadri stići i uteći, i na svakom planetarnom događaju učestvovati, i to svakog bogovetnog dana.

Uloga SANU u "buđenju naroda"

O svemu je bilo reči ovom svečarskom prigodom, osim o najvažnijim stvarima. Niko se nije setio da Akademiji čestita na njenom najvažnijem dostignuću u novijoj istoriji Srbije, na velikom delu započetom još davne 1986. godine Memorandumom SANU, osim ako Nikolić nije na to mislio kad je šifrovano govorio o predvodnici u poslovima od nacionalne važnosti. Čemu zakučasti govor u hijeroglifima ako je reč o najslavnijem periodu naše čestite institucije koja okuplja najveće umnike među Srbima?

Ta nepravda mora biti ispravljena, treba pomenuti, makar u kratkim crtama, najvažnije akcije SANU tokom slavnog perioda "buđenja naroda", što reče Milovan Vitezović nastupajući kao predgrupa Slobodanu Miloševiću na mitingu na Ušću (citirani, doduše, nije akademik, ali se već decenijama ponaša gore nego da je redovni član)

Memorandum-dum municija

Slavni dani SANU počeli su Memorandumom, dokumentom koji je u javnost procureo u nedovršenoj formi, ali je i tako nedovršen, takoreći nedonošče, odlično poslužio kao temelj za divljanje nacionalizma koje će uskoro uslediti. U tom nadasve zabrinutom dokumentu, akademici su lansirali razne poprilično sumanute teze koje su, srpskom Bogu Marsu hvala, i danas žive i zdrave. Tu su akademici započeli žalopojku o ugroženosti srpskog naroda, o navodnom "fizičkom, političkom, pravnom i kulturnom genocidu nad srpskim stanovništvom Kosova i Metohije", o tome da je razbijeno nacionalno jedinstvo srpskog naroda, o tome kako se uništava ćirilica i dezintegriše srpska kultura, i sve u tom (ugroženom) stilu.

Tu je započeta i priča kako su se svi zaverili protiv Srbije, kako sve ostale republike u jugoslovenskoj federaciji "zadovoljavaju svoje interese na račun Srbije", o antisrpskim koalicijama i sveopštoj srbofobiji… Tako je otvoren prostor za slobodno delovanje srpskog nacionalizma koji će narednih dcenija jahati na mitu o vaskolikoj srpskoj ugroženosti.

Tadašnje rukovodstvo nije gledalo blagonaklono na ovaj nacionalistički izliv akademika, ali već sledeće, 1987. godine, kad je Slobodan Milošević zgrabio svu vlast u svoje ruke, počinje idiličan period u odnosima SANU i političkog establišmenta. Predsedništvo SANU i akademici raspoređeni u prividno slobodne strelce koriste svaku priliku da podrže Miloševićevu politiku. SANU napada Slovence, plasira hvalospeve Miloševiću, agituje protiv Ante Markovića, podržava donošenje Ustava Srbije (kojim se, usput budi rečeno, Srbija prva praktično otcepila od SFRJ, dajući sebi državne ovlasti), akademici su promovisali Socijalističku partiju Srbije na stranačkim skupovima, učestvovali na predstavljanju SDS-a Radovana Karadžića i zdušno pripremali mentalno stanje nacije za rat.

Kad akademici marširaju

O toj raspomamljenoj ratnohuškačkoj atmosferi među akademicima svedočila je Latinka Perović u jednom intervjuu, govoreći o pripremama za rat: "Pa već sam vam ispričala razgovor sa akademikom Antonijem Isakovićem, koji me je 1987. ubeđivao da je došlo vreme da Srbija konačno reši svoje pitanje, da Slovenci i Hrvati ne žele Jugoslaviju… 'Čekaj', prekinula sam ga, 'vi hoćete rat?' 'Da', potvrdio je Isaković, 'ali u Srbiji neće biti rata. Poginuće samo 80.000 ljudi!' 'Kojih to 80.000 ljudi? Čijih glava?', pitala sam".

Kad je rat konačno počeo, akademici su crtali etničke mape, pravili planove za "humano preseljenje stanovništva", učestvovali na skupovima gde se predlagalo ujedinjenje srpskih država, opravdavali napad na Dubrovnik i agresiju na Hrvatsku i Bosnu, osnovali Srpski nacionalni savet i Srpski sabor (koji su najviše uživali u pravljenju novih mapa), propovedali kako Srbija nije u ratu, da bi vrhunac svoje delatnosti SANU doživela 1992. godine postavljanjem jednog od njenih najmoćnijih ljudi, Dobrice Ćosića, na funkciju predsednika osakaćene Jugoslavije.

Pored neizbežnog Ćosića, u doprinosu sveopštem razaranju države, društva, imovine i ljudskih bića posebno su se istakli Matija Bećković, Vasilije Krestić, Milorad Ekmečić, Dejan Medaković, Mihailo Marković, Dušan Kanazir, Ljubomir Tadić, Miloš Macura, Radovan Samardžić, Predrag Palavestra, Pavle Ivić i mnogi drugi nacionalno onesvešćeni akademici. Detaljan pregled delatnosti SANU u njenom najzloglasnijem periodu dala je istoričarka Olivera Milosavljević u tekstu "Zloupotreba autoriteta nauke" objavljenom u knjizi "Srpska strana rata" koju je priredio Nebojša Popov.

Zakleti neprijatelji nauke i umetnosti

Toliko je Srpska akademija nauka i umetnosti učinila na nacionalnoj homogenizaciji i stvaranju ideološke podloge za kasapljenje, a danas niko ni hvala da joj kaže. Niko da se seti ni da se zahvali akademicima na samopregornom radu u zločinačke svrhe, a kamoli da organizuje konferenciju gde bi se raspravljalo da li je njihov projekat bio više naučne ili umetničke prirode, da li se radilo u naučnom eksperimentu na živom mesu ili je, pak, reč o artističkoj ratnoj akciji. Kakav smo to narod i koliko ne umemo da cenimo sebe i svoja dostignuća, govori i to što su izgleda i sami akademici zaboravili šta su juče radili.
Crni humor na stranu, SANU je svojom sramnom delatnošću u pomenutom periodu ukinula i temelj sopstvenog postojanja. Sve što su akademici činili u službi zločinačkog režima Slobodana Miloševića pokazalo je da je SANU, uprkos svom imenu, zakleti neprijatelj i nauke i umetnosti i svakog intelektualnog pregnuća, ništitelj duha i svega suštinski ljudskog. Stajanjem na stranu zločina i nacionalističkog divljaštva SANU je izvršila samoubistvo, tako da danas teško može da slavi svoj rođendan, parastos bi bio mnogo primereniji.

Nepatrijarhalni remetilački faktori

SANU ionako nije institucija posvećena negovanju duha, naučnom ili kreativnom radu, nego veće okoštalih staraca koji se predstavljaju kao umne glave srpskog naroda. Dovoljno je pogledati ko sve nije bio član SANU, pa steći utisak o kakvoj je instituciji reč. U jednom intervjuu Slobodan Blagojević navodi da "jednopartijski nacionalni 'um' ovdašnje Akademije nikada nije dozvolio da u tu Akademiju uđu nepatrijarhalni remetilački faktori: Miloš Crnjanski, Vladimir Dvorniković, Rastko Petrović, Momčilo Nastasijević, Stanislav Vinaver, Milan Bogdanović, Oskar Davičo, Marko Ristić, Milan Dedinac, Rade Konstantinović, Bora Ćosić, Šejka, Milena Pavlović Barili…" Kao što u toj Akademiji nema mesta ni za druge remetilačke faktore poput Miodraga Stanisavljevića, Predraga Čudića, Ibrahima Hadžića ili samog Slobodana Blagojevića, ali ima za nacionalne radnike Mira Vuksanovića i Milosava Tešića.

Ne treba zaboraviti ni Bogdana Bogdanovića, arhitektu, pisca, jednog od najvećih intelektualaca koje je ova nesrećna zemlja imala, koji je izašao iz SANU još 1981. godine, kad je video s kim ima posla. A bilo je i onih koji su odbili da postanu članovi. Kad je Crnjanski čuo da ga je Dobrica Ćosić predložio za člana SANU, odmah je pozvao Ćosića i objasnio mu da to ne dolazi u obzir. " Nikada ne bih postao njihov član. Zadovoljan sam svojim delom i to mi je najveća nagrada. Reklama mi nije potrebna, kao ni svakom dobrom piscu, jer mi nismo ni glumci ni pevači. Prepustimo to mesto ljudima koji žele karijeru. O meni neka sude čitaoci, tiho i neprimetno. Kao o Sartru, koji je odbio Nobelovu nagradu", kaže jezgrovito Crnjanski, ispisujući usput credo svakog pravog pisca. Onima bez dara i dela uvek ostaje članstvo u akademijama, kao jadna uteha.

Kusturica ćutke razgovara s Bećkovićem

Pošto je SANU institucija mrtva već 30 godina, na njenom svečanom parastosu nije gostovao neki živ stvaralac, već Emir Kusturica koji je poslednji pristojan film snimio 1985. godine, u davno predmemorandumsko doba. Pokojni reditelj u međuvremenu je postao uvreditelj zdravog razuma, pa je na daći održao predavanje prigodno besmislenog naslova "Bog je kultura – kultura je Bog". (Tim povodom, Bog je održao konferenciju za štampu na kojoj je poručio: "Ne gradi sebi lik rezani, niti kakvu sliku od tvari koje su gore na nebu ili koje su dole na zemlji ili koje su u vodi ispod zemlje", ali se barbarogenije sa Mećavnika oglušio na reči Gospodnje.)
Svojim predavanjem Kusturica se savršeno uklopio u atmosferu parastosa nauci, umetnosti, kulturi, stvaralaštvu, mišljenju i svakoj intelektualnoj aktivnosti. Opredelivši se za formu priče u kojoj je opisao zamišljeni razgovor tokom šetnje sa Matijom Bećkovićem, Kusturica je počeo direktnim priznanjem: "Po običaju, kad nas dvojica razgovaramo, ja ćutim". Normalno da ćuti, sa autoritetima nema dijaloga, učenik ima da pogne glavu i sluša dok učitelj mudro besedi, inače mu ne ginu ćošak i klečanje na kukuruzu.

Umetnik za svaki režim

Nažalost, ćutanje nije potrajalo, Kusturica je otkrio da mu Bećković nije jedini učitelj, ima i drugih: „Jedan komšija iz Mokre Gore, koji mi je prodavao zemlju, prilikom nagađanja oko cene, rekao je: ‘Veruj mi profesore, ja ne političim’. Kad sam ga pitao šta znači ‘ne političim’, on je rekao ‘ne lažem’. To je isti onaj izvor koji je potvrdio, kad sam pisao knjigu 'Smrt je neprovjerena glasina', da reč moral potiče od glagola morati, dok nemoral znači ne morati…“

Prosto čovek da se zapita šta će nam akademici pored ovako mudrih pastira. Ostalo je nejasno otkad je to Kusturica gadljiv na politiku, možda je došlo do nekog preokreta i preumljenja, možda ubuduće neće uzimati pare od svakog političara kojem se prišljamči, a ume da se umili svakom – od Miloševića, preko Tadića i Koštunice, pa sve do Dodika, Vučića i Putina, nema tog režima čiji Kusturica umetnik ne može da bude.

Pastir mudriji od Đinđića

Ipak, postoji jedan političar kojem se nije dodvorio, valjda nije stigao, prekratko je političar trajao. Evo sad prilike da mu se osveti: „Jedan od onih što su kod nas u prvoj fazi demokratije političili je rekao u lakovernom izrazu usred tranzicione histerije ‘Neće nam moral asfaltirati puteve’. U stvari, on je pogrešio, iako se pre politike bavio filozofijom… Tačnije se izrazio pastir od filozofa, i to nije prvi put u našem veku – teško se može zamisliti život bez asfalta. I to prema neimenovanom pastiru, mora na kraju da znači kako će nam moral pomoći u asfaltiranju Srbije… Mora, i nema druge. Sve je moral!"
Naravno, budući akademik Kusturica misli na Đinđića (koji takođe nije bio član SANU), filozofa od kojeg je mudriji svaki pastir, sreća da je mrtav pa ne može da se brani. Nije čudo što se na svečanosti SANU blati jedini političar koji je pokušao nešto istinski da promeni u Srbiji, da nas izvede iz mračnog ćumeza u kojem nam popuju Kusturica, Bećković i slični (o našem trošku), i taj svoj pokušaj je platio glavom. A ubili su ga upravo oni zlikovci koje je proizvela ideologija srpske Akademije.

Kusturičino drobljenje o moralu usred SANU (lisicama vazda kiselo grožđe), nagovor na depolitizaciju (šta ima građani da se bave politikom kad je to nemoralna delatnost, neka to prepuste reditelju i njegovim pajtašima) i bagatelisanje filozofije (jer ne ume da misli), nastavilo se uobičajenom preporukom da odustanemo od evropskih integracija i papazjanijom u stilu poznatom pod nazivom galimatijas. Pošteno je zaradio gromki aplauz kojim su ga častili akademici i njihovi simpatizeri. Opelo za ljudski duh je neobično uspelo.

Na optuženičkoj klupi

U jednom intervjuu iz 1992. godine Bogdan Bogdanović je optimistički najavio sudbinu svojih bivših kolega akademika: "Jednog dana, kad dođe taj teški momenat, a on dolazi, kada ćemo govoriti o srpskoj nacionalnoj katastrofi, kad se budemo pitali ko je odgovoran i kako je došlo do toga da smo postali poslednja nacija u Evropi koja je okružena tolikim neprijateljima i toliko omrznuta, onda će se mnogi veliki mozgovi iz Akademije naći na optuženičkoj klupi, ako to dožive".
Teško da će taj dan ikada doći, ali lepo je nadati se. Od optuženičkih klupa polako odustajemo, važno je samo da dođe taj momenat kad će čitavo društvo govoriti o srpskoj nacionalnoj katastrofi. Zločin ne zastareva, a valjda će jednom u Srbiji živeti generacija koja će biti u stanju da se suoči sa nedelima svojih predaka. Onda će se možda stvoriti uslovi u kojima će članovi institucije koja u svom imenu ima nauku i umetnost biti ljudi koji postižu vrhunska dostignuća u nauci i umetnosti, a ne širitelji nacionalne omraze i podrepne muve krvavih diktatora.