Piše: Tomislav Marković Težak je put koji vodi u Evropsku uniju, posut trnjem i brojnim patnjama, skoro kao Hristov put do Golgote.
Ako želi da postane članica Evropske unije Srbija stalno mora da ispunjava nekakve uslove, da se prilagođava evropskim standardima i da menja štošta u svom zakonodavstvu. U toj beskrajnoj listi zahteva na red je došla i zabrana negiranja genocida.
Srpskim zakonodavcima je ovaj zahtev pao teško, ali su bili prinuđeni da izmene Krivični zakonik i da zabrane javno odobravanje i negiranje genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina. Od svih zakonskih izmena imam utisak da nam je ova nekako najteže pala. Negiranje genocida i slavljenje ratnih zločinaca spadaju u omiljene hobije u Srbiji koji spajaju najrazličitije slojeve stanovništva, tu se vidi demokratija na delu.
Desilo se ništa, savest nam je čista
Krvožedni intelektualci, državni pisci, pobesneli navijači, razulareni komentatori na internetu, političari svih fela, bogati i siromašni, zdravi i bolesni, prezaposleni i nezaposleni – svi se lako ujedine kad treba poreći genocid u Srebrenici, satiranje Sarajeva, ubijanje na Ovčari, etnička čišćenja u Podrinju ili masovno proterivanje Albanaca sa Kosova. Tu je postignut apsolutni konsenzus i nacionalno jedinstvo koji se mogu opisati i stihovima: "Ništa nije bilo/ ništa se desilo/ desilo se ništa/ savest nam je čista".
Situacija se preko noći promenila, tako da je za navedeno delo predviđena kazna zatvora u trajanju od šest meseci do pet godina. Ostade nam narod bez omiljene zabave, čime čovek da ispuni beskrajne sate dokolice ako ne može da negira ratne zločine koje su počinile srpske snage, mnogi životi će zbog ovakvog nakaradnog zakona izgubiti svaki smisao. Crno se piše nacionalistima svih usmerenja, od konzervativnog do otvoreno nacističkog, kukala im majka Srbija koja se naočigled preobrazila u maćehu.
I vuk sit, i krvoločne ovce na broju
Sve bi to tako trebalo da bude, ali… Uvek postoji neko ali koje razumnima sreću kvaru. U konkretnom slučaju, reč je o tome da se zakonodavac dosetio kako da naizgled ispuni obavezu prema Evropskoj uniji, da zabrani negiranje i odobravanje zločina, ali i da omogući javnom mnjenju da nesmetano nastavi sa ruganjem žrtvama, veličanjem ubica i poricanjem realnosti. I evropski vuk sit, i domaće krvoločne ovce na broju!
Predlagač zakona je pronašao solomonsko rešenje, rukovodeći se popularnim sloganom "Ne možeš ti zajebat' našeg čoveka", pa je članu 387 važećeg Krivičnog zakonika dodao novi stav 5 koji glasi: „Ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina učinjenih protiv grupe lica ili člana grupe koja je određena na osnovu rase, boje kože, vere, porekla, državne, nacionalne ili etničke pripadnosti, na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje prema takvoj grupi lica ili članu te grupe, ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravnosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina".
Laž kao druga priroda
Ključni deo novog stava je ovaj koji se odnosi na Međunarodni krivični sud, jer tu nije reč o Haškom tribunalu koji je presudio da je u Srebrenici počinjen genocid, i osudio mnoge pripadnike srpskih vojnih i policijskih snaga za ratne zločine. Ovde se radi o sudu koji je presudu za genocid doneo samo u slučaju Republike Kongo, tako da po novom Krivičnom zakoniku, građanima Srbije je zabranjeno da negiraju ili javno odobravaju samo zločine u ovoj centralnoafričkoj državi, dočim kad su u pitanju Srebrenica, Markale, Suva Reka, Vukovar, Omarska, Keraterm, Banja Luka – mogu da se slobodno opuste i nastave po starom. Čak ni negiranje holokausta nije kažnjivo po našem zakonu, tako da oni pojedinci koji se dive Hitleru mogu mirno da nastave sa obožavanjem svog idola.
Zaista je neophodno posedovati posebnu kombinaciju vrlina da bi se ovako nešto smislilo: istančan osećaj za nepravdu, prefinjeno licemerje, nesvakidašnji dar za bušenje rupa u zakonu, potpuno odsustvo empatije prema žrtvama i osebujan talenat za ruganje svim principima na kojima počiva civilizovana ljudska zajednica. Ova kombinacija ljudskih kvaliteta omogućava da se toliko srodite sa lažju da ona postane vaša druga priroda.
Kad se male genocidne ruke slože
Čak je i ovakav nakaradan zakon naišao na otpore. Poslanici Srpske radikalne stranke, Dveri, Demokratske stranke Srbije i Pokreta "Dosta je bilo" zahtevali su da se ovaj deo novog zakona potpuno izbriše. Kad se male genocidne ruke slože, sve se može, sve se može. Vojislav Šešelj je čak uputio i zahtev predsedniku Srbije da stavi veto na donošenje zakona, ali je ovaj to odbio. Jedino su poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine tražili su da se ovaj član proširi tako da obuhvati i presude Haškog tribunala, ali je njihov predlog očekivano odbijen.
Nećemo valjda da u srpskom Parlamentu donosimo zakone koji bi nas naterali da se suočimo sa sopstvenom zločinačkom prošlošću, da poštujemo odluke Međunarodnog suda pravde u Hagu i sprovodimo njegove odluke (na šta smo takođe obavezni, ali koga briga) i da stvorimo društvo u kojem je zločin neprihvatljiv, pa ma ko da ga je izvršio!? Kuda bi nas takva samoubilačka rabota odvela? Samo bismo dobili žig genocidnog naroda koji sa našeg obraza ne bi sprali ni Dunav ni Sava.
Krvlju raskvašeno tlo
Kome su priznanja sopstvenih zlodela donela dobra? Pogledajmo malo po svetu i videćemo da se svi ponašaju isto kao mi. Evo, Rusi ne priznaju ništa, Turci i posle sto godina negiraju da su počinili genocid nad Jermenima, u Poljskoj je donet zakon kojim se zabranjuje spominjanje učešće Poljaka u holokaustu, a Indonežani se čak hvale svojom dželatskom prošlošću. I šta im fali?
Jedino se Nemačka izdvaja iz ovog veselog društva, ali te Nemce ionako niko ovde ne može da shvati. Šta im je trebalo da blate nacizam, priznaju holokaust, grade one silne muzeje, pišu hiljade knjiga o zločinačkoj prošlosti svoje zemlje, da stavljaju u školske programe istinu o zločinima i da se i dan-danas neprestano bave istraživanjem nacističkog perioda?
Nismo valjda ludi da se ugledamo na njih, pa da prođemo kao Nemačka?! Oni su izgradili pristojno društvo zasnovano na istinskim ljudskim vrednostima (koliko je to moguće), postali ekonomska sila i lideri antifašističkog, slobodnog sveta. Nama to ne treba, a realno, znajući sebe, u takvoj ulozi se ne bismo baš najbolje ni snašli. Lepše nam je u našoj kaljugi sačinjenoj od krvlju raskvašenog tla.
Simbol srpskog licemerja
Ovakvim izmenama Krivičnog zakonika, u stilu najgorih vrdalama, skoro svi su zadovoljni, a ponajviše ministarka pravde Nela Kuburović koja je ustvrdila da "upravo na ovaj način Srbija ispunjava i obavezu iz odluke Saveta Evropske unije". Ako se niko od zvaničnika Evropske unije ne bude bunio, ispašće da je ministarka u pravu, te da smatraju da mi za bolje i nismo. Mi glumimo da želimo u Evropsku uniju, pretvaramo se da ispunjavamo standarde, oni se prave da je naša loša gluma vrlo ubedljiva, i sve funkcioniše. Osim istinskog preobražaja zaparloženog srpskog društva.
Novi, izmenjeni Krivični zakonik je najplastičniji simbol srpskog licemerja, živa slika propalog društva nesposobnog da se distancira od krvave prošlosti i da iskorači u normalniju budućnost. Toliko smo usavršili veštinu negiranja genocida da u te svrhe koristimo čak i zakon koji zabranjuje negiranje genocida. Držanje fige u džepu – to je vodeće načelo srpske politike. Da su vlastodršci iskreni, bilo bi još gore, ali bar bismo znali na čemu smo. Tad bi izmene i dopune Krivičnog zakonika otprilike ovako izgledale.
Cela je nacija - negacija
§ 1. Svako ko odbije da negira genocid u Srebrenici, kazniće se zakopavanjem u tercijarnu grobnicu, po mogućstvu bagerom koji je učestvovao u premeštanju leševa slavne 1995. godine, koje se nije dogodilo.
§ 2. Negiranje genocida u Srebrenici dozvoljeno je samo licima koja su toliko oduševljena delom Ratka Mladića i njegovih brojnih pomagača da to prosto ne umeju da sakriju. Ukoliko se genocid negira, onda mora i da se slavi, treća mogućnost ne postoji.
§ 3. Ko javno negira postojanje ili značajno umanjuje slavna dela Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, ili njihova dela u svom perverznom, izdajničkom umu proglašava zločinima, kazniće se lobotomijom koja će mu pomoći da zaboravi i šta je juče ručao, a kamoli ko je koga klao.
§ 4. Zabranjuje se negiranje negiranja genocida i ratnih zločina. Ko se o ovu zabranu negiranja ogluši, biće mu negirano pravo na postojanje.
§ 5. Građani imaju pravo i obavezu da negiraju svaki ratni zločin i genocid koje su počinile srpske snage, svejedno na kom mestu i u kom istorijskom periodu. Što su dokazi o zločinima očigledniji, to su građani Srbije obavezniji da snažnije negiraju svaki očevid koji im ne ide u prilog. Da bi se što bolje pripremili za negiranje, građani Srbije dužni su da pohađaju kurseve dobrovoljnog neznanja na kojima će trenirati veštine čvrstog zatvaranja očiju, okretanja glave na drugu stranu, zapušavanja ušiju i zabijanja glave u pesak.
flamantes
Svi zaboravljaju da je ponašpanje srpskih vlasti prem Crnogorcima od 1918. do 1929., po definiciji, klasični genocid.
Nikola
Tomo, opet sjajno, ali moraćeš malo kraće, obeshrabre se ljudi kad vide koliko ima da se čita...