Haška hit serija "Kako uhapsiti radikale"

Piše: Tomislav Marković

Sudsko veće Haškog tribunala najzad je izgubilo strpljenje i raspisalo međunarodnu poternicu za bivšim i sadašnjim funkcionerima Srpske radikalne stranke – Vjericom Radetom, Petrom Jojićem i Jovom Ostojićem. Tribunal radikalsku trojku tereti za nepoštovanje suda, to jest da su uticali na svedoke u procesu protiv lidera njihove kama-stranke Vojislava Šešelja, tako što su ih podmićivanjem, ucenama i pretnjama navodili da promene svoje iskaze ili potpuno odustanu od svedočenja.

Kratak sadržaj prethodnih nastavaka

Tako ulazimo u završnicu popularnog serijala "Kako uhapsiti radikale" koji je započet još u decembru 2014. godine. Tada je počela prva epizoda (S01E01) za koju su znali samo neposredni akteri, pošto se sve odvijalo iza zatvorenih vrata, daleko od očiju javnosti. Haški sud je podigao optužnicu protiv crne trojke, da bi nalog za njihovo hapšenje uputio Vladi Srbije 15. januara 2015. godine. Natezanje Haga sa Vladom Srbije trajalo je skoro godinu dana, do 1. decembra 2015. kada je Tribunal javno obznanio činjenicu da te optužnice postoje, te da srpske vlasti nisu sprovele nalog za hapšenje.

Na početku druge epizode (S01E02) srpski zvaničnici se prvo prave blesavi, da bi u februaru 2016. godine spomenuli da su još u decembru od Tribunala u Hagu zatražili da se optuženim radikalima sudi pred srpskim pravosuđem. Haški sud smatra neprihvatljivim odbijanje Srbije da uhapsi radikale, ali zakazuje za 10. februar raspravu o slučaju na koju poziva i predstavnika Srbije.

Srbija uzvraća udarac

U trećoj epizodi (S01E03) dolazi do peripetije, rasprava nije prošla sjajno, srpski ministar pravde Nikola Selaković se žali da je sudija vikao na predstavnika Srbije Sašu Obradovića, a premijer Vučić tim povodom šalje protestno pismo Teodoru Meronu. U četvrtoj epizodi (S01E04) emitovanoj u maju 2016. godine Srbija uzvraća udarac: Viši sud u Beogradu donosi odluku da ne izruči radikale Hagu, pošto su dotični optuženi za tričavo nepoštovanje suda, a ne za ozbiljne delikte poput ratnih zločina, genocida i zločina protiv čovečnosti.
Peta epizoda (S01E05) iz jula tekuće godine je neka vrsta zatišja pred buru. Hag ne odustaje od radikala, vrši pritisak, podseća na poglavlje 23 u pregovorima sa EU, ali srpski zvaničnici ostaju nepokolebljivi, jer je poštovanje pravde i sudskih odluka neotuđivi deo našeg nacionalnog bića, pogotovo ako je sud domaći i presuđuje po volji vlastodržaca.

Isto delo, drugo pakovanje

U šestoj epizodi (S01E06) Haški sud najzad raspisuje poternicu za radikalima ne bi li izvršio dodatni pritisak na srpske vlasti koje se uporno opiru poštovanju svojih međunarodnih obaveza. Doduše, u tome im zdušno pomaže nepotkupljivi Viši sud koji sudi ni po babu ni po stričevima, već isključivo po domaćem zakonu koji je jasan – nema izručenja državljana Srbije Hagu kad je u pitanju nekakvo tamo nepoštovanje suda. Pa kod nas ionako niko ne poštuje Haški sud, njegove odluke se ne uzimaju ozbiljno (pogotovo kad osude nekog Srbina samo zato što je ubijao civile naokolo), a sam Tribunal predstavlja predmet svakodnevne sprdnje, zagrižene mržnje i neobuzdanog psovanja.

Za svako divljenje je ta srpska privrženost zakonima i pravu, kako kod predstavnika izvršne vlasti, tako i kod uposlenika Justicije. A još više zadivljuje doslednost sudija u sprovođenju prava u delo. Tome u prilog ide činjenica da je isti sud (Viši sud u Beogradu), za isto delo (nepoštovanje suda), u istom procesu (protiv Šešelja) 2008. godine doneo potpuno suprotnu odluku. Tada je sud odlučio da Ljubiša Petković (takođe član SRS) bude izručen Haškom tribunalu. Da stvar bude zanimljivija, odluku je doneo isti sudija – Milan Dilparić, koji je u maju ove godine odlučio da ne izruči radikale Hagu.

Može da bidne, al' ne mora da znači

Izgleda da načelo kojim se sudija rukovodi u izricanju pravde glasi: "Ne treba se držati zakona kao pijan plota". A i to pravo je jedna do zla boga dosadna rabota, treba tu uneti malo kreativnosti i slobode, dati lični pečat mrtvoj regulativi i učiniti sebi posao zabavnim. Tako se tumačenje zakona približava hermeneutici umetničkog dela. Kao što se jedna pesma može interpretirati na mnogo načina, tako i zakon postaje fluidna forma koja zavisi od sudijine recepcije. Nema čvrstih pravila, može i ovako i onako, što bi rekao Nikola Pašić – "može da bidne, al' ne mora da znači".

Biće da sudija Dilparić ipak nije umetnička duša sklona kreativnom tumačenju zakona, već jednostavno vežba veštinu osluškivanja volje "onih odozgo". Pre osam godina pritisak međunarodne zajednice na Srbiju bio je snažniji, establišment je podvijao rep, pa je sudija "odlučio" da Petković otputuje do Holandije; danas taj pritisak jenjava, Haški tribunal nije što je nekad bio, vlastodršci se kočopere, pa je sudija doneo potpuno suprotnu "odluku". Toliko o nezavisnosti sudstva, to je ionako izmišljotina uvezena sa Zapada, strana srpskom biću.

Otcepljenje od sveta

Sudeći po dosadašnjem toku serijala, ni haške poternice neće uroditi plodom. Srpske vlasti su se uskopistile da radikale ne izruče, do kažnjavanja onih koji krše zakon im je stalo kao do lanjskog snega (ako ne i manje), pa će se natezanje sa Tribunalom nastaviti unedogled, što seriji "Kako uhapsiti radikale" obezbeđuje svetlu budućnost i zagarantovano snimanje druge sezone. Jedina vidljiva korist od poternica je to što će Radeti, Jojiću i

Ostojiću biti donekle onemogućena sloboda kretanja, pošto neće smeti da kroče na tlo država koje priznaju Haški tribunal. I to je nešto.

Saga o nemogućem izručenju radikala je slika i prilika srpskog odnosa prema svetu, svejedno kojoj partiji ili ideološkom opredeljenju pripadaju trenutni obnašatelji vladarskih dužnosti. Mi smo se od sveta otcepili još krajem osamdesetih godina prošlog veka, da bismo mogli u miru da se posvetimo negovanju lokalne kulture i običaja (širenje šovinizma, etničko čišćenje, genocid, otvaranje konc-logora, masovna silovanja, korupcija, zlostavljanje slabih i nemoćnih, ponižavanje potrebitih, slobodno divljanje najnižih ljudskih strasti, sprovođenje nepravde u delo, ustoličenje zakona džungle umesto solidarnosti itd).

Kad haški Minotaur seče knezove

Zatvoreni u svoj brlog, gde smo svoji na svome, sa svetom komuniciramo samo onoliko koliko se mora. Svaki nagovor na poštovanje zakona, uređenje društva i poštovanje drugih ljudskih bića doživljavamo kao neviđeni pritisak na naš način života, kao nasrtaj na osveštanu tradiciju i pokušaj zatiranja našeg nacionalnog identiteta. Sa svetom sarađujemo kad smo baš prinuđeni, ali samo onoliko koliko se mora, tek koliko da pritisak popusti, i da finansijska pomoć i strane investicije nastave da pristižu.

Izručenje srpskih građana Haškom sudu doživljavamo mitološki, kao mitsku veleizdaju, otprilike kao slanje Karađorđeve glave sultanu u Stambol. Otuda metafore kojima u takvim slučajevima pribegavaju nacionalistički tzv. intelektualci – "haški Minotaur" (Kosta Čavoški) ili "seča knezova" (Rajko Petrov Nogo). A reč je prosto o međunarodnoj obavezi čiji je smisao zadovoljenje pravde, kad već sami nismo sposobni da sprovodimo sopstvene zakone u delo.

Da nije bilo Haškog tribunala, nikakvih suđenja ratnim zločincima ne bi ni bilo. Bilo bi samo slavljenja masovnih ubica kao narodnih heroja, što svakom ovdašnjem režimu odlično ide od ruke, nema tog koljača čiji povratak iz zatvora nije svečano proslavljen. Sve je to deo iste dosadne matrice koja se vrti već 30 godina.

I zato sedmu epizodu (S01E07) serije "Kako uhapsiti radikale" ne moramo ni da gledamo. Sve je već poznato, scenario je predvidljiviji od smene dana i noći. Jedini problem je to što je scenaristički tim u svoju propalu seriju uključio i naše živote.