Vasilije Jakšić: Nemam nikakvu podršku države, razmišljam da završim karijeru

Automobilista Vasilije Jakšić je u godini na izmaku osvojio titulu prvaka Evrope na brdskim stazama, što je istorijski uspjeh za našu malu državu - prvi je crnogorski automobilista sa titulom najboljeg vozača Evrope u generalnom plasmanu! Time je zavrijedio titulu sportiste godine u anketi novinara.

Jakšić je, gostujući u emisiji Drugačija radio veza na Anteni M, kazao da ga je velika ljubav prema Crnoj Gori gurala naprijed u borbi za sam vrh Evrope.

„Živimo trenutno u teškim vremenima, sa velikim podjelama. Ja sam naučen da volim svoju državu, i ona mi je ispred svega. Na trkama sam, da kažem, bio spreman da poginem, da moja država bude prva na tronu. Veliki sam patriota i ta ljubav prema državi ne može da se izmjeri. U svim normalnim državama je tako, osim kod nas, i nije mi jasno šta se ovo dešava sa državom. Veliku zaslugu za osvajanje ove titule ima ta velika ljubav prema Crnoj Gori. To mi je davalo dodatnu snagu i motivaciju u odlučujućim momentima“, naglasio je Vasilije.

Kao i u većini slučajeva, za sada, Vasilije je za nevjerovatan uspjeh, od države dobio slikanje i tapšanje po ramenu. Do sada, kaže, za sedam godina nije dobio nikakvu pomoć, čak ni u sezoni u kojoj je postao šampion Evrope.

„Nisam siguran da će se nešto promijeniti. Kao u svakoj iole normalnoj državi, mislio sam da ću dobiti za sponzora neku državnu firmu, neki sponzorski ugovor, jer to zaslužujem, i da idem da radim ono što volim – da predstavljam svoju državu, radim ono što najbolje znam, da budem konkurentan. A ne da izdvajam sopstveni novac, da ne znam kako ću se vratiti kući, i da sve što zaradim u privatnom biznisu uložim u to. Da bi me na kraju samo potapšali po ramenu i rekli svaka čast, predstavljaš Crnu Goru, prvi si...“

Država ćuti, a ništa bolje, možda i gore, je, dodaje sa njegovom opštinom Kotor.

„Donekle sam pokušao da razumijem situaciju zbog korone, ali kad vidim za šta sve država opredjeljuje novac iz budžeta, dođe mi da iste sekunde batalim da se bavim sportom. Još uvijek se nadam da će država imati sluha nakon prve osvojene titule prvaka Evrope u istoriji Crne Gore... Prije gospodina Laloševića, na toj poziciji je bila druga osoba, koja je opredijelila za automobilizam 500 eura! Cijeli region je bio ogorčen na tu vijest, a ne Crna Gora. To je bilo ponižavanje svih vozača... Gospodin Lalošević me je usred šampionata, pozvao da dođem u njegov kabinet. Bio sam srećan zbog toga jer se neko sjetio da ja predstavljam našu državu, najljepšu državu na svijetu. I imali smo jako lijep razgovor. Rekao je tada da će pomoći koliko to bude u njegovoj moći.  Prije svake trke smo se čuli telefonom. Znam da su mu ruke vezane, ali obećao mi je neku novčanu nagradu i saradnju sa određenim državnim kompanijama. Ukoliko do toga ne dođe, razmišljam da već sada završim sportsku karijeru“, iskren je Jakšić.

Koliko košta jedna sezona i da li titula donosi mnogo izdašnije sponzore?

„Ova sezona je koštala oko 230 hiljada eura. Prve tri trke smo finansirali od sponzora, a nakon toga je sve bilo krpljenje. Tokom cijele sezone sam imao jako veliki pritisak, i kada se sve završilo pao mi je ogroman kamen sa srca. Moji roditelji su se odrekli brojnih stvari, moj brat, familija... pritisak je bio ogroman. Nova sezona kreće jako brzo, već u aprilu. Vijest da sam šampion je odjeknula Crnom Gorom, regionom, mediji su stvarno odradili vrhunski posao. Srećan sam zbog toga i sve to pomaže u prikupljanju sponzora, ali automobilizam je toliko skup sport da bez podrške države nije moguće nastaviti na još većem nivou.“

Ljubav prema automobilizmu počela je jako rano, jedan od glavnih "krivaca" bio je njegov brat.

„Brat me je naučio da vozim, sa nekih 5-6 godina. On me je uputio u automobilizam, prenio tu ljubav. Iz finansijskih razloga nijesmo ranije počeli da se bavimo ovom profesijom. Kockice su se složile prije 7-8 godina kada sam odlučio da se oprobam uz njegovu podršku, i podršku moga oca. Bez podrške porodice nemoguće je baviti se ovim pozivom. Ženski dio porodice je uvijek u strahu, moja majka nikada nije bila na nekom takmičenju. Ne može to da izdrži da gleda, sjedi kući i samo čeka poruku od mene da sam završio takmičenje.“

Dio Vasilijevog tima je i Dejan Bulatović, mentor u timu.

„Kada sam krenuo da se bavim automobilizmom, on je već poznavao sve tajne bavljenja ovim sportom. Takmičio se širom Evrope. Izrazio je volju i želju da mi pomogne, da sve to savladam. Za ovih sedam godina sam jako puno postigao zahvaljujući njemu. Imali smo i par trka zajedno i pobijedio sam ga. Bio je i nervozan i srećan... Sasvim slučajno smo se našli u istoj klasi, gdje je on pobijedio na treningu, a ja u trci. Srce mi je bilo puno što sam pobijedio svog učitelja“, kroz osmijeh je poručio Vasilije, a na pitanje koliko bi mu trebalo od Kotora do Antene, sa svojim Micubišijem, da je bila frka sa vremenom, kroz osmijeh je odgovorio...

„Pa nekih 45 minuta... Jako je teško priviknuti se na civilni saobraćaj, poslije velikih brzina na takmičenjima. Trebaju mi barem 2-3 dana da se naviknem. Pogotovo je to teško ljeti kada je sezona u Kotoru, kada su ogromne gužve, ali tada najviše koristim motor. U mlađim danima, bilo je sitnih kazni, neko prekoračenje brzine, pojas...Jako sam kulturan u saobraćaju, što je možda teško za povjerovati. Preko glave mi je brze vožnje, tako da sam u saobraćaju poput nekog starijeg čovjeka“, u šali je poručio Vasilije.

Istakao je da je mnogo naučio u kampu Roba Vilsona.

„To je stara škola učenja o automobilizmu. Danas je u svijetu automobilizma dosta kompjuterskih pomagala, simulacija, ali on je stara škola. Kod njega dođete, sjednete u automobil i učite. To je čovjek koji i dan danas uči sve vozače Formule 1. I oni su ostali vjerni njemu. Kod njega sam bio sedam dana, i kada sam došao, već tada sam imao nekoliko titula i velikih rezultata, i mislio sam da sve znam, a zapravo sam shvatio da ništa ne znam. Dva sata je potrošio samo na to da me nauči kako se ispravno sjedi u trkačkom automobilu. Pravilno držanje volana, i kasnije sam ukapirao da su to itekako bitne stvari. Nakon njega jako sam se ubrzao. Kada sam se vratio iz Londona, počeo sam da obaram rekorde koji su bili stari po 20-30 godina. Kad sam bio u njegovom kampu, u tom momentu je bio i Valteri Botas, vozač Formule 1, koji dosta vremena provodi sa njim. Na kraju mi je rekao da sam jako talentovan, ali da je taj talenat bio zarobljen. Srećan što mi je otac omogućio da prođem taj kamp, jer jedan dan košta dvije ipo hiljade eura. Otac je bio jako uporan, nije htio da odustane.“

Prva sezona na prvenstvu Evrope i odmah titula prvaka.

„Iako sam se pripremao jako dugo za prvenstvo Evrope, nijesam se nadao ovakvom rezultatu. Prethodnih godina sam bio prvak Centralne Evrope, i stalno sam posmatrao staze na šampionatu Evrope, ali nijesam imao petlje da se upuštim u sve to, jer je i finansijski izuzetno zahtjevno. Ipak sam u januaru prelomio i krenuo u ovu priču. Cijela familija je bila uz mene, tražili smo sponzore... Na proglašenju u Bilbau, voditelj je upravo to i rekao – prvi put i prvak. Ponosno sam predstavljao Crne Goru. Radio sam u mnogo gorim uslovima nego što su imali ostali konkurenti, ali je želja bila mnogo veća. Drugi su dolazili avionima, sve im je bilo plaćeno, mi smo putovali kamp prikolicom, u kojoj smo i spavali...Sve to mi je dalo dodatnu volju i želju da na stazi pružim maksimum.

Vasilije je šest puta bio prvi, dva puta drugi, i jednom posljednji...

„Sezona je sastavljena iz dva dijela. U prvom sam imao četiri trijumfa, i mislio sam da je san. Nijesam vjerovao da ću imati četiri trijumfa zaredom, da ću biti prvi na tabeli od 137 vozača. Takom pauze, vratio sam se u Crnu Goru, gdje sam u razgovoru sa porodicom i sponzorima došao do zaključka da mogu da se borim za titulu. Međutim, došlo je do opuištanja, i u naredne dvije trke sam bio drugi. Staza u Italiji, kada sam bio drugi, je bila jako zahtjevna, dugačka 18 kilometara (Lovćen je 12 km i svi je se plaše) i bio je na snazi crveni meteo alarm. Imao sam kvar na motoru, ali sam uspio da završim kao drugi. U Poljskoj sam takođe bio drugi nakon odlične trke sa Slovakom koji je bio brži za par hiljaditih djelova skeunde. Imao sam jako dobar odnos sa ostalim vozačima, iako sam mislio da će biti drugačije jer je ogromna novac u pitanju. Iza drugih timova stoje države, plaćeni su za to što rade, jake kompanije stoje iza njih, naftne industrije, a ne kao kod nas."

Vasilije je u emisiji Drugačija radio veza objasnio i kako je došao jedini poraz na šampionatu.

„Jednostavno je zakazao faktor sreće. Na treninzima sam bio prvi, odradio odlične pripreme, po nekoliko puta šetao stazom... Na dan trke, ujutro, vrijeme je bilo lijepo, a onda se pojavio neki crni oblak. Bio sam prvi nakon prve vožnje, čekali smo da vidimo kakvo će biti vrijeme. Kada sam došao u pre-start, nije padala kiša, a pravila su takva kad se tu dođe, nema više promjene guma. I samo što sam sjeo u automobil, počela je sitna kiša. Mislio sam da će na tom ostati, međutim počeo je potop. Gume su bile za suvu vožnju, i naravno iste sekunde sam izletio. I tako sam sa prve pozicije završio na posljednjoj. Imao sam sreće, nije ništa bilo automobilu, ni meni“, priča Vasilije i prisjeća se prvih dana svoje karijere...

Sve je počelo sa Jugom

„Pratio sam bivše automobiliste, pokojnog Franja Kunčera, Željka Bata Banićevića, koji su bili moj uzor. To su bile klase sa najvećom konkurencijom. Taj mali Jugo, je bio jako spor, ali velika škola. Toliko je spor, da kad napravite grešku nema prostora da se izvučete. Kada to prođete, onda je dosta lakše voziti brže automlbile. Odlučio sam da krenem njihovim stopama, od jakih klasa, gdje je velika konkurencija. Pežo 106 i Honda su grupe sa jakom konkurencijom... Tu je vozio i moj kolega, drug, pokojni Nikola Asanović. Sa njegovom slikom sam vozio posljednju trku na Evropskom prvenstvu. To je bio veliki šok za mene i jako teško sam izašao iz toga. Od svih ljudi koje sam upoznao baveći se automobilizmom, on je bio najiskreniji. Borili smo se na stazama do samog kraja, a van ovog sporta smo bili veliki drugovi... I nakon Honde, odlučio sam da se oprobam u Micubišiju, to je najsnažniji automobiloi i najveća klasa koja postoji na brdskim trkama. Uživao sam vozeći to auto. Dobio sam jako puno fanova, i uživam u ovome što radim. Međutiom, jako veliki problem su finansije.“

Za kraj razgovora, Vasilije nam je otkrio i koja trka mu je bila najdraža.

„Definitivno u Buzetu. Tu sam nadmašio sebe. Cijelo prvenstvo je stalo u tu jednu trku. Nemam psihologa, ali je moj otac uvijek uz mene. Savjetovao me je prije trke da ostanem smiren, jer je i puno publike došlo iz Crne Gore, pošto je bila odlučujuća. Bio sam na korak od istorije, a desetak dana prije toga smo ostali bez Nikole Asanovića. Bio sam zatvoren u sobi nekoliko dana, i onda sam odlučio da se sam spakujem jedno jutro i sam odem u Hrvatsku. Obišao sam stazu hiljadu puta, nijesam htio da dozvolim da napravim jednu grešku. U subotu sam odvozio pametno jer je bilo loše vrijeme, u neđelju je razvezdrilo, i znao sam da je to bio moj dan. To je mjesto blizu Italije i Slovenije i bio je ogroman broj gledalaca. Izdovjio bih i trku u Portugalu gdje je bilo 90 hiljada gledalaca. Mislio sam da je automobilizam ugašen, a jeste na Balkanu, ali u Evropi to funkcioniše jako dobro. Nekad su trke kod nas na Lovćenu bile nevjerovatno posjećene, ali je tada država mnogo bolje funkcionisala. Na tim trkama je bilo 40-50 hiljada gledalaca. Automobilizam je bio u top tri sporta u državi. Vozači su imali dobre sponzorske ugovore, stipendije od države... Ja za sedam godina bavljenjem ovim sportom nijesam dobio jednog eura od države“, zaključio je Vasilije razgovor u Drugačijoj radio vezi uz zvuke omiljene pjesme „Niđe nebo nije plavo kao iznad Crne Gore“.

Drugačiju radio vezu sa Vasilijem Jakšićem pogledajte na linku ispod.