Arhitektura i politika neodvojive su, trebalo bi da arhitektonska i urbanistička strategija razvoja zemlje proizilazi iz dobrih političkih namjera

U slučaju dr Miljane Zeković, kustoskinje crnogorskog predstavljanja na XIX Bijenalu arhitekture u Veneciji bilo bi pretjerano reći "nomen est omen" jer, iako je dobila ime po đedu (a sestra Jelena po babi), njena je veza sa Crnom Gorom duboka i suštinska, a sjajna akademska karijera zacijelo je prvi podsticaj imala u odrastanju u porodici profesora koji su znali da kćerkama razviju ljubav za knjige i znanje. Miljana je redovna profesorica na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, ali sa Crnom Gorom održava snažne profesionalne veze - drži predavanja na UCG, učestvuje u arhitektonskim žirijima, na arhitektonskim konkursima i radionicama.

Ljubav prema očevoj domovini, nastala u djetinjstvu brižljivo je gajena i razvila se u osjećaj pripadnosti Crnoj Gori, a onda i u razumijevanje njenog duha i specifičnog odnosa prema zemlji. Upravo ta kombinacija znanja i emocije učinila je idealnom kandidatkinjom na konkursu Ministarstva prostornog planiranja, urbanizma i državne imovine za kustosa Crnogorskog paviljona XIX Bijenala arhitekture u Veneciji. 

Antena M: Koliko je Vaša odluka da se kandidujete za kustoskinju Crnogorskog paviljona na Bijenalu arhitekture u Veneciji motivisana profesionalno, a koliko emotivno? Pitam to zbog snažne porodične veze sa Crnom Gorom, koju ste naveli u prijavi, naglašavajući da Crnu Goru smatrate „jednako domovinom“ kao i Srbiju, u kojoj ste rođeni i živite? 

Zeković: Rekla bih da mi je motivacija bila podjednako profesionalna i lična, što mi je, sasvim sigurno, pomoglo na više nivoa prilikom pisanja prijave i uopšte kroz rad na ovom projektu. Profesionalno gledano, arhitektura izložbi i događaja je moja primarna sfera interesovanja, a posebno nastupi i međunarodne reprezentacije različitih entiteta. Sa druge strane, moja iskrena zainteresovanost za Crnu Goru jeste duboko lične prirode, zbog porekla i rodbine i zbog svega onoga što sam o porodici od Crnogoraca naučila. I kako smo sestra i ja provele deo detinjstva i odrastanja na relaciji Srbija – Crna Gora, ove dve domovine su se u meni uspostavile kao identitetsko određenje. 

Antena M: Koliko Vam to, ne samo geografsko, nego i ambijentalno, u nekom smislu mogu reći i to identitetsko poznavanje Crne Gore pomaže da „razumeijete“ ovaj naš prostor? Naravno da je pitanje motivisano činjenicom da crnogorska prezentacija u Veneciji nosi naslov „Terram intelligere“,  odnosno „Razumjeti zemlju“. 

Zeković: Iskreno smatram da je, u mom konkretnom slučaju, ovo direktno uslovljeno. Uz to, imala sam priliku da godinama obilazim Crnu Goru, uzduž i popreko, i da učim o njenim prostornim specifičnostima, koje mi i jesu postale opsesija u smislu stalne potrage za načinima ne koje ju je moguće bliže i slojevitije predstaviti. Kada se ovogodišnji kustos Bijenala Karlo Rati oglasio sa temom potrage za novim hibridnim i kolektivnim inteligentnim rešenjima, znala sam da je ono najbolje što Crna Gora ima da ponudi to neistraženo i toliko prisutno, a opet nedovoljno jasno i duboko prikazivano pitanje zemlje i njenih fenomena. 

Antena M: Ko je (više) kriv što mnogi dijelovi Crne Gore izgledaju kao posljedica „Nerazumijevanja zemlje“: arhitekte ili političari? 

Zeković: Ima krivice na raznim stranama i ne bih rekla da je to isključivo crnogorski fenomen, pre bih rekla regionalni. Arhitektura i politika jesu neodvojive jedna od druge i trebalo bi da arhitektonska i urbanistička strategija razvoja jedne zemlje proizilazi iz dobrih političkih osnova i namera. A kako ceo region živi u veoma turbulentnim i nestalnim političkim uslovima, teško je uspostaviti kontinuitet zdrave razvojne arhitektonske misli. Pokušava se sa nacionalnim strategijama raznih tipova, ali dugo vremena prođe od strategije do akcionog plana, i mnogo uslova se u međuvremenu promeni. Mislim da bi svi akteri u ovim procesima trebalo da se zamisle i zauzmu jedan zajednički kurs, jer su nam naša zemlja i naši gradovi i njihove budućnosti, de facto zajednički interes. 

Antena M: Bijenale je mjesto i prilika da se nešto lokalno „proda“ svijetu. Šta, po Vašem mišljenju, iz crnogorske arhitekture vrijedi pokazati na smotri kakva je Bijenale u Veneciji? 

Zeković: Drago mi je da čujem ovo pitanje, jer u vezi sa Bijenalom ima šta da se kaže na tu temu. Ono što većini ljudi još uvek nije dovoljno približeno jeste to da priroda Bijenala arhitekture (i umetnosti) nije jednaka prirodi Salona arhitekture i drugih srodinih nacionalnih, regionalnih i međunarodnih izložbi i takmičenja, koji, po pravilu, predstavljaju reprezentaciju arhitektonske i urbanističke produkcije u svim svojim aspektima. Bijenale arhitekture je mesto gde arhitektura izlazi iz konvencija struke i ulazi u interdisciplinarni dijalog koji joj je imanentan, u pokušaju da pronađe ideje, procese i načine koji popravljaju i poboljšavaju svet. 

Direktno ovome u prilog ide i takozvana kustoska smernica Karla Ratija za zemlje učesnice Bijenala – on ih je pozvao da daju odgovor na krovnu temu inteligencije kroz format „Jedno mesto – jedno rešenje“. Tako da je ono što od arhitekture jedne zemlje može jedino i da bude prikazano na takvoj smotri, jeste način razmišljanja u specifičnim istraživačkim naporima, a ne produkcija prakse. Prostorni fenomeni su ono što se izlaže na Bijenalu arhitekture i čime lokalno dobija na međunarodnom značaju. 

Antena M: Od 11 radova koji su pristigli na konkurs, Žiri je odabrao onaj o međama (TERRAM INTELLIGERE: INTERSTITIUM) i on će nas predstavljati na Bijenalu. Iskreno, da li je to samo najbolji od pristiglih radova ili nešto što može da skrene pažnju na najvećoj svjetskoj smotri arhitekture? 

Zeković: Zanimljivo je da tema međe zapravo nije retka u različitim konkursnim radovima i predlozima, kada je crnogorska nacionalna reprezentacija u pitanju. Razlika ovog rada u odnosu na većinu tih radova je u tome što se posmatrajući je istovremeno kao društveni i prirodni konstrukt, u samu među ovaj put – ušlo. Rad nam je pokazao suštinsko razumevanje zemlje, kroz pažljiv pristup drugim vrstama – mikroorganizmima koji nastanjuju tlo širom Crne Gore. Zatvoreni u posebno osmišljene oblike od polikarbonata – manifestaciju kamenja koje čini među, zasejane na hranljivim podlogama, ove bakterije proizvode neverovatne prostorne konstelacije, šireći se i napredujući, a takođe proizvode biopigmente. Upravo ovi proizvodi mogu značajno da utiču na budućnost arhitekture i građevinske industrije, uvodeći nove konstrukcijske sisteme, smanjujući zagađenje i upotrebu pigmenata koje trenutno koristimo sa petrohemijskim komponenetama i teškim metalima i slično. To idejno rešenje je demonstriralo inteligenciju na svim nivoima i apsolutno jeste nešto što je idealan odgovor na temu Bijenala.

Antena M: Na kraju, nešto sasvim lično: kako su roditelji i sestra reagovali na vijest da ste izabrani za kustoskinju Crnogorskog paviljona? 

Zeković: Naši su roditelji oduvek bili izuzetna podrška u svim odlukama koje smo Jelena i ja donosile, a ticale su se naših profesionalnih puteva. Tako da se za njih uspeh uvek i podrazumevao, jer je bio utkan u tu podršku, što ponekad i jeste bilo opterećenje, ali nas je nesumnjivo ohrabrivalo da tražimo više i idemo dalje. Moj otac srcem iz Crne Gore nikada nije ni izašao, pa je shodno tome i reagovao komentarom da mu je draži ovaj izbor, nego neki potencijalni dugoročni uspesi na drugim mestima.

Razgovarao: Darko Šuković