SRBOTALIBANI – Porfirije kao misica, a Joanikije pojma nema: u pravoslavlju naziv je Crkva Srbije!

Piše: Svetislav Basara

Osva­nu i dan D, ka­ko su tu­pou­m­ne no­vi­n­dži­je na­zva­le dan ustoličenja mitrpolita Joa­ni­ki­ja na Ce­ti­nju. Me­tež i pi­č­va­j­zi su, među­tim, po­če­li još u su­bo­tu oku­plja­nji­ma, blo­ka­da­ma, probijanjima blo­ka­da, oba­ra­nji­ma za­šti­t­nih ogra­da i ko­ška­nji­ma „pro­te­sta­na­ta“ i po­li­ci­je…

U isto­ri­ji Cr­kve, Joa­ni­ki­je­vo usto­li­če­nje osta­će za­bilje­le­žno kao PRVO (na­da­j­mo se i po­sljed­nje) ko­je je izvr­še­no - HE­LI­KO­P­TE­R­SKIM DESAN­TOM.

Ia­ko sam o se­bi mi­slio kao o an­tro­po­lo­škome pe­si­mi­sti, po­ka­za­lo se da sam bio ek­stre­m­ni an­tro­po­lo­ški op­ti­mi­sta kad sam po­mi­slio da će Po­r­fi­ri­je ko­li­ko-to­li­ko ukro­ti­ti po­ma­h­ni­ta­li et­no­fi­le­ti­zam u SPC. Na­pro­tiv. Do­dao mu je gas do mje­re da je et­no­fi­le­ti­zam - bu­du­ći da je Po­r­fi­ri­je neu­pre­di­vo obra­zo­va­ni­ji, vje­šti­ji di­plo­ma­ta i sla­t­ko­rje­či­vi­ji od poč. Iri­ne­ja (Gavrilovića, prim) - sa­da br­ži, ja­či i bo­lji.

Na PO­LI­TI­Č­KOME MI­TI­N­GU, upri­li­če­nom u su­bo­tu po­slije po­d­go­ri­č­ke doksologi­je - ili­ti sr­p­ski sla­vo­slo­vlja - Po­r­fi­ri­je je odr­žao go­vo­ranciju dos­to­j­nu ne­ke MI­SI­CE. 

Ko bi­va... re­kao je iz­me­đu osta­loga... „na­j­ra­di­je bih vas sve i sve gra­đa­ne Cr­ne Go­re sta­vio u sr­ce i od­neo pod Ostrog“ i do­dao da „smo svi jed­no bez ob­zi­ra na ra­zli­ke“.

Pro­pu­štio je da ka­že, ia­ko je u po­d­te­k­stu re­kao - „POD USLO­VOM da smo svi Sr­bi“…

Rov iz­me­đu Cr­no­go­ra­ca i Sr­ba - ali i iz­me­đu Sr­ba i Sr­ba - pro­du­bi­će se do ve­li­či­ne pro­va­li­je, a SPC - ko­ja, da ne bu­de za­bu­ne, ima legitim­no pra­vo da dje­lu­je u CG, kao i bi­lo đe dru­g­dje na svije­tu - u ve­li­kome dije­lu cr­no­go­r­ske jav­nos­ti će (ne bez ra­zlo­ga) bi­ti doživlja­va­na kao OKU­PA­TO­R­SKA SI­LA i u tom dije­lu jav­nos­ti će kao ta­kva bi­ti i tre­ti­ra­na.

Za sa­da ne­zva­ni­č­no, ali kad dru­ga pos­ta­ne su­di­ja, to se mo­že i ozvani­či­ti.

U tom dije­lu CG jav­nos­ti - ali bo­g­me i u dije­lu jav­nos­ti u Sr­bi­ji - o pa­tri­ja­r­hu Po­r­fi­ri­ju će se po­spr­d­no go­vo­ri­ti kao o „pa­tri­ja­r­hu Pr­le­tu (i Ti­hom)“, a mi­tro­po­lit Joa­ni­ki­je - ko­ji to­kom si­l­nih de­ce­ni­ja monaškoga ži­vo­ta NI­JE UTU­VIO da je u pra­vo­slav­nome svije­tu (ko­ji se ne po­kla­pa baš uvijek sa „sr­p­skim sve­tom“) zva­ni­č­ni na­ziv SPC „CR­KVA SR­BI­JE“ - ži­vje­će i či­no­djej­stvo­va­ti u ge­tu.

Ina­če, Cr­no­gor­ce, ova­kve ka­kvi su sa­da - na ivi­ci ne­po­mi­r­lji­va nepri­ja­te­lj­stva pre­ma Sr­bi­ma - nije­su „stvo­ri­li“ Đi­las, Va­ti­kan i Se­ku­la Dr­lje­vić, ne­go Mi­lo­še­vić, Ko­štu­ni­ca, aka­de­m­ski gu­slar Be­ć­ko­vić i ple­ja­da nji­ho­vih epi­go­na i ZA­NO­SA­ČA MU­DA.

Po­r­fi­ri­je i Joa­ni­ki­je će ih tvr­do­gla­vo­šću, go­r­do­šću i od­su­stvom smi­re­nja na­pra­vi­ti JOŠ CR­NO­GRO­R­SKI­JIM.

Je­ste - gra­k­nu­će SR­BO­TA­LI­BA­NI - ali „njih“ je 100.000, a „nas“ je se­dam mi­lio­na (sa Ru­si­ma i svih dvje­sta). To je nu­me­ri­č­ki ta­č­no. Ali da ni­je bi­lo ova­kve pa­me­ti, bi­lo bi nas osa­m­nae­st mi­lio­na.

***

…SPC & Co (Co je vrlo šareno društvo) jesu nametnuli svoju volju - veličanstvena (a da kakva druga) pobjeda je proslavljena - ali da li se iko zapitao što će biti poslije proslave.

Evo šta će biti.

RAZDOR između Crnogoraca i Srba, teško premostiv i prije toga, postao je GOTOVO NEPREMOSTIV.

Sve, međutim, ustoličitelne dramatis - osim Joanikija, koji ostaje na Cetinju da VADI TRNJE IZ MINDŽE, za to savršeno BOLI DUPE jer su istoga dana PODIGLI DUPETA I VRATILI SE U BEOGRAD, a poslije - šta bude, bude.

„Ama šta će biti, to je šaka jada“ - tako će to prokomentarisati narajcani „patrioti“, a ja ću ih podśetiti da je možda istim tim riječima načelnik đeneralštaba u zlosrećnome ratu protiv Bugarske (1885. godine, prim) odgovorio trezvenoumnicima koju su ga pitali da li je pametno ulaziti u rat bez artiljerije, izraubovane u prethodnome ratu.

„Što će mi artiljerija? Ne trebaju mi ni prangije protiv Bugara“, rekao je đeneral i jurnuo u rat, a stvar je završila tako što Beograd - da ne bi srpskoga karadušmanina, Franca Jozefa, koji je povadio trnje iz mindže - umalo nije postao Śeverna Sofija.

Ovim ne kažem da će NEPOTREBNI USTOLIČITELNI PIČVAJZ imati kao posljedicu invaziju Crnogoraca i pretvaranje Beograda u Śeverno Cetinje, ali nekontrolisano (i nepotrebno) izazivanje kriza i gomilanje pičvajza prije ili kasnije će dovesti do situacije poznate kao efekat leptira, kada najmanja sitnica pokrene lavinu događaja koji se više ne mogu kontrolisati.