Epska poezija o vojevanju na Kuče

Piše: Stevo Vučinić

Povodom pohoda na Kuče ispjevane su i dvije epske pjesme koje je Vuk Karadžić zapisao. Naslovljene su kao Vojevanje na Kuče. Obje su istoriografskoga karaktera i sadržinom su oslonjene na činjenice, obrađene u pjesničkoj formi, prilagođenoj pjevanju uz gusle – deseterac. Potvrđuju stanovište zvanične istoriografije o ovim događajima. 

Vojevanje na Kuče (1855)^[1]

Књигу пише црногорски књажe
А шиље је у Куче камене
На племену у Дрекаловиће,
На Медуну од старине граду,
На рукама Спахији сердару
И витезу војводи Брацану:
Чујете ме, моје вјерне слуге,
Знадете ли, јесте л’ запазили.
Кад на мене султан ударио,
Ево сада дв’је године дана
Оћаше ме царе освојити,

Удари ми царе пријеваром,
Околи ме са четири стране,
Вељу ми је шкоду учинио,
Ема ми је срамотно платио,
Ту сте мене издају чинили,
Издадоше Кучи и Пипери,
Бисмо боја четири неђеље,
Бисмо боја на свакоју страну,
Пак ми Турци Брда покорише,
Покорише, те их освојише,
Сви јунаци у гору бјежаху.
Ко се стави части и поштења,
Турчину се не хће покорити
Ни пашину руку пољубити,
Страшљивци се њему предадоше,
Све страшљивци и безобразници
Од мојије Брда пространије,
А јунаци стоје кроз планину
Усред зиме, кад земана није.
Ту су сваке муке подносили
Од студена леда и снијега,
А ви моји Кучи и Пипери
На томе се грдно преваристе,
Преваристе, и јошт помислисте,
Да ће мене царе предобити,
Предобити, земљу освојити,
А и мене жива уфатити.
Ма с царе лудо преварио,
Ка што сте се и ви преварили,
Не даду се лако Црногорци.
Ви главари код паше сједосте,
И заједно с пашом вијећасте,
Како ћете мене предобити.
Па не жаљах од Куча главаре,
Ни од Куча нити од Пипера,
Е су они безобразне курве,
Него жаљах момке витезове,
На шта су их нагнали главари,
Те лијепи образ нагрдише,
Нагрдише име Дрекалово,
Од старине перјанице златне,
И пофалу српскога народа,

Нагрдише пиперске јунаке,
То је моја десна рука била,
Па ми пуче срце у прсима,
Жа ми бјеше витезе јунаке,
Е главари момке преварише.
А кад бјесмо на Кчево крваво,
А пет пашах у Бјелопавлиће,
Ја помислих на старо јунаштво,
Па ја дозвах три храбра витеза,
Од Цетиња Мартиновић-Сава,
И од Кчева Петровића Рама
И од Брда Радовић-Илију,
И дадох им књиге шаровите,
А да пођу нотњо без мјесеца,
И да мину Зету воду ладну,
И да мину кроз турску ордију,
И да дођу на племе Пиперско,
Да окупе Куче и Пипере
И сва Ровца и двије Мораче
И Брђане што су проз планину,
Да окупе све Васојевиће,
У књигу сам клетву учинио,
Ако би се војска покренула,
И на Турке сложно ударила,
Свакоме ћу жалост опростити
За невјеру што ми учинисте.
Витезови одма послушаше,
И шарене књиге пронијеше,
Ризикаше с главом на рамена,
И дођоше, војску покупише,
Покупише, до седам хиљада,
И оћасте удрити на Турке,
И могасмо Турке погубити
И све паше живе пофатати,
Да га срећа турска не донесе
Зенерала од Русије равне,
Те на вјеру паше изводио,
Испод сабље и моје и ваше.
Кад се грдно паше повукоше,
Па ја сидох у Бјелопавлиће
На бијеле куле Бошковића,
Ви посласте три моја витеза,
Који су ми војску окупили,
И посласте двадесет момака
Од племена од Дрекаловића,
А пред њима раброга витеза,
Петровића од Косора Тура,
И сокола Лазаревић-Манџа,
Крсташ барјак носи у рукама,
К мене доше кули Бошковића,
Ја сам момчад дивно дочекао,
И свој војски дивно зафалио,
Јере су ме врло послушали,
Јере ћасте заметнути кавгу
Све за вјеру и слободу драгу
А за славу и моју и вашу
И за спомен рода јуначкога,
Ја сам свјема жалост опростио
И на вас се опет смиловао,
Послао вам угодне дарове,
Послао вам војничке барјаке,
Који су ми дошли од Русије,
Послао сам праха и олова,
То захира те је за војника,
То су ваши угодни дарови,
Шњима послах Мартиновић-Сава,
И направих књигу шаровиту,
Да поздрави војску свуколику,
Да поздрави и да ви зафали,
И слушајте два моја витеза,
У књигу сам тако бесједио:
Да ви старе друме оставите,
Оставите и заборавите,
Да немате страха од Турака,
Док је моја на рамену глава
А и моје храбре Горе Црне,
На вас нигда удрит’ неће Турци,
А немојте у паше ходити,
Ко не мисли главу изгубити.
Још ме чујте, добри два витеза,
Саво моју џебеану храни
Код витеза Петровића Тура,
Овако вам Саво бесјеђаше:
Немој који тицат’ џебеану,
Док вам не би од потребе било,
Ко не мисли главу изгубити.
Пак је листом Куче окупио
Од Цијевне до воде Мораче
И до Кома високе планине,
До Гусиња и до Климената,
Окупио на Медуну војску,
Од мене сте књигу прифатили,
И милостни поздрав примовали,
И мене сте пуно зафалили,
Мога слугу дивно дочекали,
А још љевше те га отправили,
Од народа књигу сачинисте
На састанку, ђе сте вијећали,
Сви главари на њу потписати
Од цијела општога народа,
И народњи печат ударисте
И мохуром светог Арсенија,
Да ћате ми вазда вјерни бити,
Да другога цара не познате
Како Бога и мене једнога,
Па мојега слугу оправисте,
И оваку књигу отписасте:
Од нас Куча и Дрекаловића
Мили поздрав црногорском књазу!
Примили смо угодне дарове,
И твоју смо књигу разумјели,
И заповјед твоју испунили,
Поздрављамо кућу Петровића,
Сву господу нашега народа
И надежду нашу од старине,
Поздрављамо браћу Црногорце,
Црногорце сиве соколове,
Који царску војску предобише,
Црногорско име прославише,
За обрану српскога народа,
За обрану и слободу драгу,
Љубимо те у скут и у руку,
Вјешамо се о твојему скуту,
Већ о скуту у твојему врату,
Да не браниш од зла свакојега,
Да не браниш, и да с нама владаш,
Господар си, пресвијетли књаже,
Од нас ради, што је тебе драго,
Вазда ћемо тебе вјерни бити;
Пак се књаже, сви тебе молимо,
Од нас свијех и ко није овђен
За сокола Мартиновић-Сава,
Е не Саво уредио дивно,
И мудро не свију сакупио,
И јуначку похвалу казао,
Пробудио срца у јунаке,
Трудио се и дневи и ноћи,
Не би други боље ни мудрије
Осим тебе али куће твоје,
Вјеран ти је, и добро га држи,
Овако су за потребе људи.
Кад проучих књигу шаровиту,
Ту се нагна руски генерале.
Коваљевски од двора русијска,
И он ви је добро захвалио,
И шарену књигу преписао,
Понио је двору русијскоме,
Да цар знаде, што су Црногорци,
И како ће књазу вјерни бити,
А једну је мене оставио,
И раним је у сандуку моме,
Пак сам чуо, моји два витеза,
Да невјеру мени учинисте,
И пођосте у турске градове,
И пашину руку пољубисте,
И примате отровне дарове.
Баш немате части ни поштења,
Ја не жалим што ме преваристе,
Но што ће ми од Русије доћи,
Какви су ми вјерни Црногорци,
То је моја рана превелика.
Но чујте ме, моји два витеза,
Остав’те се дара од Турака,
Окупите три хиљаде Куча,
Прочитајте књигу шаровиту,
Ја поздрављам мало и велико,
И молим ве као моју рају,
Скупите се од Куча главари,
И дођите к мене на Цетиње,
Јере ћу ве уредити дивно,
Уредити и суд поставити,
Као што сам у моју државу,
А немојте од мен’ оступити,
Кајање ће бити најпослијед,
Кајаћ’те се, а помоћ’ ви неће,
Него ајте к мене на Цетиње,
Ставићу вам добре сенатуре,
Сенатуре, добре капетане,
И послушне младе перјанике,
Дивно ћу вам уредити војску
Ставићу ви добре стотињаше,
Стотињаше, то су офицери,
Ставићу ви добре десечаре,
Десечари, то су капурали,
То је наша сад војничка влада,
Стотињаши за њим’ десечари.
Кад витези књигу проучише,
Сердар Спахо и Барацан војвода,
Па једанак на ноге усташе,
И по Куча турише телале,
Да окупе народ на састанку,
Окупише све Куче камене,
Међу њима књигу изнијеше,
И књажеву књигу проучише,
Пак се Кучи књиги поклонише,
И Данилу књазу зафалише,
И на томе ћаху пристанути,
Но не даду неки издајници,
Те од Куча бјеху старјешине,
Све ћу ти их по имену казат’:
Прво бјеше Марко Аловићу
Од витешке куће Чејовића,
Друго ми је Томо Џуџовићу,
И то бјеше родом Чејовићу;
А треће је Петро Вуковићу,
А четврто Петрованов Саво,
А пето је Милић-Марковићу,
А шесто је протопопе Зеко,
Којино је Чејовић’ма глава;
Седмо бјеше попе из Медуна,
Попе Петре од Медуна града,
Од славнога браства Поповића.
То су Кучке поглавице биле,
А турске су старе придворнице,
Ал’ нека га, црн им образ био!
Кад немају части и поштења,
Но се вуку кроз турске градове,
Турска их је рђа спопанула,
Те немају руха и оружја,
Те јунаке старе нагрдише,
Нагрдише и старе и младе,
На састанак Куче помутише,
Ах нека га проклета им душа!
Кучко робје о души им било,
Не дадоше примит’ заповјед
Од Данила свијетлога књаза,
Но несретње Куче разредише,
Раздвојише, све их ископаше,
Потписаше с’ у турачке руке,
Па оваку књигу направише,
Послаше је свијетломе књазу:
Не фала ти, црногорски књаже!
Ни на књиги ни на твоме дару,
Што ни пишеш, да тамо дођемо,
Ниједан ти од нас доћи неће,
Ни ћемо ти уредбу примити,
Ни ћемо ти скупити арача,
Нити ћемо, нити за те знамо,
Доклен нам је Скадар на Бојану
И уз њега љута Арбанија,
Нит’ се страшим’, ни за те маримо.
Када књазу така књига дође,
И кад виђе, што му Кучи пишу,
Срдито им другу направио,
Па поздравља три хиљаде Куча
И свакога по реду главара:
„Чујте мене, Кучи, браћо драга!
Лудо сте ми књигу отписали,
За себе сте грђе учинили,
Дођ’те к мене на Цетиње равно,
И скупите од Куча арача,
Донесите мене на Цетиње,
Донес’те га, лијека ви нема!
Не дођете л’ мене на Цетиње,
Кунем ви се, а вјеру ви дајем,
Све ћу равне Куче изгорјети
Све ће поћи ђавољијем трагом,
Дрекалово ископат’ кољено,
Нек погине име Дрекалово,
Душманину срце насладити.

Добро знајте и да ме познате,
Доста сте ми стрица изварали,
И његова потрошили блага,
Све шарали тамо и овамо,
Лажи њему, а лажи Турцима;
А ево ви тврду вјеру дајем,
У мене ви пријеваре нема,
А знаћете, што је Гора Црна,
И какви су моји Црногорци,
Који могу с царем ратовати,
А камоли с три хиљаде Куча,
И опет нам тврду вјеру дајем,
Не дођете л’ мене на Цетиње,
Брзо ћу ви војску оправити,
Брзо ће вам добро јутро звати,
И некоме добра бити неће,
Грђа ће вам бити него Турци,
Вјерујте ми, преварит’ ве нећу.“
Кад од књаза друга књига дође,
На збору се Кучи окупише,
Многи на то пристати оћаху,
Особито Петровића Туро,
И дијете Драгојевић Бацо,
Од витешке куће Иванове
Од Убала Лазовић Пуниша
И Турова сва четири сина
И барјактар Лазовић Манџо,
Барјактар је куће Петровића,
Јунак добар Шћепанов Милане,
А и Милан пристати оћаше,
Милан бјеше куће Иванове,
Сердар Спахо пристати оћаше,
Но му други Кучи не дадоше,
Но овако књазу отписаше:
„Што ни пишеш, арач да ти дамо,
Ми недамо ништа до камења,
Из пушака гркије крушака,
Како смо се вазда научили.
Кад су на нас Турци ударили,
Нијесу не Турци придобили,
А некмоли твоји Црногорци,
Ми никоме арач не дајемо,
Има пуно до двјеста година
Да никоме арач не дадосмо,
И данас га Турци нама дају,
Вазда су нас под мито држали,
Од како су на нас ударили,
Откад турске силе изломисмо,
И не знамо другог господара
До једнога Бога великога,

Нити знамо, нити га познамо.“
Књига дође на равно Цетиње,
Књаз устаде, добро се ражљути,
Па срдито књигу направио,
А посла је у Морачу тврду
На рукама Церовић-Новици:
„О Новица, драги сенатуре!
Чиме примиш књигу шаровиту,
Ти устани на ноге лагане,
Брже устан’, и покупи војску
Од Роваца и двије Мораче,
Ајде шњима у Васојевиће.“
А другу је књигу направио,
Те је шиље у Ускоке равне,
На рукама Бегану сердару:
„Чуј Бегане од Ускока главо,
А чим примиш књигу шаровиту,
Покупи ми Ускоке јунаке,
Па постави страже по граници,
Да Ускоке не опале Турци,
И шиљем ти Крста Петровића,
Братучеда од кољена мога,
И шиљем ти стотину момака,
По избору бољега јунака,
Све Његуша и још Цетињана,
Добро чувај на граници страже,
Чувај добро стражу од Турака,
И чувај ми обије Мораче,
Да ти на њи на ударе Турци,
Да Морачу моју не погазе,
Е на Куче мислим ударити
За невјеру, што ми учинише,
Како су се вазда научили,
Морача ће на Куче удрити.
Стражу стави на свакоју страну,
Па је чувај као своју главу.“
Па је трећу књигу направио,
А шиље је у Васојевиће,
Наврх Кома високој планини,
Витешкоме змају од старине,
На рукама Вукову Милану:
„О Милане, нови сенатуре!
Устан’ брже, и покупи војску;
Ајде брже с војском на Ножицу,
Ту ћеш наћи Церовић-Новицу,
И шњим Ровца и двије Мораче
И нашега игумана старца
На његова вранца помамнога,
Е је старац боја зажелио.
О Милане, мила слуго моја,
Скоро сам ти љебац поклонио,
Нијесам ти срећу окушао,
Ставио сам тебе сенатура,
Зашто сте ми вазда вјерни били,
Вјерни мене и кољену моме.“
Па четврту књигу направио,
И шиље је у Братоножиће,
А на руке Вуку капетану
И витезу Беша-Ћелевићу:
„Чујте добро, два бијесна вука!
Скуп’те војску у Братоножиће,
Ајде шњоме у Скотич планину,
Па отоле с војском на Ножицу,
Наћи ћете Церовић-Новицу
И нашега старца Димитрију
И Милана мога сенатура,
Па заједно војску мијешајте,
Мијешајте, скупа ударите,
И Брскуте село похарајте,
Похарајте, пак га изгорите,
И фатајте мало и велико,
Сијеците сабљом свеколико,
Нек од врага не остаје трага,
Све о души кучкије главара;
А кад бисте Брскут изгорјели,
Ајте с војском на богате Сравче,
И Сравачко село похарајте,
Сијеците и младо и старо;
А кад бисте Сравче похарали,
Ајте с војском низ Куче камене,
Похарајте све Криводољане,
Похарајте, сабљом сијеците,
Па отолен ајте на Ублима,
На Ублима око учините,
Наћи ћете Мирка, брата мога,
А уз њега моје Црногорце,
Црногорце и моје Брђане.“
Па шарене књиге оправио,
И таку им заповијед дао,
Па сам књаже на ноге устаде,

И свог брата Мирка дозиваше:
„Брате Мирко, устани на ноге!
И узјаши вранца од мегдана,
А припаши сабљу о појасу,
И покрени наше Цетињане,
Цетињане, храбре витезове,
Устан’ брже, узјаши на вранца,
Ајде право ријечком нахијом,
Ја ћу купит’ друге Катуњане,
Узми полак ријечке нахије,
Половину нахије црмничке,
Половину нахије љешанске,
А пола ћу послат’ Катуњана,
Ону полу стави по граници,
Од четири наредне нахије,
Да не клети не преваре Турци;
А кад бисте на Куче удрили,
Да се не би Турци потежили,
Да не удре на наше нахије,
Јере су ме и прије варали,
Доиста ме више варат’ неће.
Знаш ли, Мирко, јеси л’ запазио,
Када војска бјеше на Грахово,
Кад ни стрико владика вој’ваше,
Бој бијаше са Херцеговином,
С равном Босном и Херцеговином,
С Арбанијом бјеше вјера тврда,
Невјерни га Турци преварише,
И Врањину нашу освојише,
И Лесeндру, што је до Врањине,
Вортеца је равне Арбаније,
Пак је држе и таде и саде,
Па и мене Турци преварише,
И султан ме ћаше преварити,
Кад ми моја сва Брда покори,
Јер удари мене изненада,
Ма се није царе пофалио,
Јере ми је Брда погазио,
Турском сам их крвљу осветио,
Нека памте, ђе су долазили,
Већ су Турци старе варалице,
Они вазда пријеваром раде,
Пак се ваља паметно владати,
Но чујеш ме, мили брате Мирко!
Ајде с војском у Бјелопавлиће,
Па ти узми полак од Брђана,
Ајде шњима на племе Пипере,
Узми собом полак од Пипера,
Полак стави на село Рогане,
Да Рогане не изгоре Турци,
А ти ајде с војском на Биоче,
На обалу студене Мораче,
А кад би се војска окупила,
Немој брзо с војском ударити,
Но почини три бијела дана,
Моли вазда Куче без престанка;
Еја би се како обратили,
Да ришћанске душе не кољемо,
Јадну нашу браћу не цв’јељамо;
Не хћену л’ се Кучи обратити,
Удари им са свакоје стране,
Немој, Мирко, другу учинити,
Што ми нећеш Куче изгорјети,
Макар твоју изгубио главу;
Е т’ овамо повраћања нема,
Што ми нећеш Куче сподобити,
Озгора ће војска ударити
Већ од Кома високе планине,
Доиста ме преварити неће,
С’јеци, Мирко, и младо и старо,
Да од врага не остаје трага.“
Кад му књаже заповијед даде,
Брже Мирко на ноге устаде,

И припаса сабљу од мегдана,
А закрочи вранца дебелога,
Собом узе рабре Цетињане,
Па пођоше право низ нахије,
Низ нахије књиге разаслаше,
И свакоме заповијед даше,
Главарима и старјешинама,
Да се креће војске половина,
И да иду у Брда широка,
Капетани на ноге усташе,
И дозваше своје стотињаше,
Стотињаши своје десечаре,
Десечаре и још барјактаре;
Сваки хита, те за Мирка пита,
У Брда се војска саставила
Од његове четири нахије,
И петије Брда широкије,
Развише се свилени барјаци,
Коњаници коње закрочише,
Стотињаши војску уредише,
И широка Брда пријеђоше,
На Пипере племе долазише
У сената Пилетића Јола,
Јоле узе полак од Пипера,
И долази на Биоче војска,
Састави се сваколика војска,
На Биоче, на воду Морачу
Починули три бијела дана,
Према њим су сви Кучи остали,
Према њим је војске три хиљаде,
И четврта хиљада Турака,
Што их бјеху Турци одаслали,
Да Кучима добру помоћ даду,
Све за вишу бруку и срамоту.
Моли Куче Петровићу Мирко,
Куче моли три бијела дана,
Да му дођу, и да се предаду,
Кучи зову Мирка на мегдану:
„Чујеш ли ме, Петровићу Мирко!

Ако те је породила мајка,
Ти најави војску на Морачу,
Оди к нама, да се обидемо,
Добар смо ти харач приправили,
Запамтићеш, ђе си долазио.“
На томе се Мирко расрдио,
Кад је трећи данак долазио,
Теке бјеше преврнуло подне,
Па лијепо војску разређива,
Уредио своју Брђанију,
Па Пипере и Бјелопавлиће,
А пред њима два српска витеза,
Два витеза, оба сенатура,
Пилетића од Пипера Јола
И од Брда Мартинића Блажа,
Оваку им заповијед даде:
„Чујте мене, оба сенатура,
Дигните се и крените војску,
Ајте с војском нотњо без мјесеца,
Проз Дољане више Подгорице,
Чувајте се на воду Морачу,

Да Морача не потопи војску,
Па ајдете право на Сјенице,
Чувајте се куле војводине,
Да војвода не опази војску,
Докле сине зора од истока,
Дораните на Медуну граду,
И на Медун тврди ударите,
Отуда се Кучи не надају,
Па удрите њима изненада,
Ви отуда, ја ћу одовуда,
Доиста ве преварити нећу.“
Кад Брђане Мирко уредио,
Па је своју војску покренуо,
Стотињаши војску разабраше,
Разабраше, пак је уредише,
Све големо племе до племена,
А нахија пала до нахије,
Стаде Мирко уређиват’ војску,
С десне стране стави Црмничане,
И придружи шњима Цеклињане,
С љеве стране нахију катунску,
На средину војске поставио
Цетињане и Љуботињане,
У које се најбоље уздаше,
Да ће њему проломити путе
И освојит’ на Косору куле,
Пуне куле добрије јунака,
Већ Турака и Дрекаловића:
„А што ћу ти дуљит’ и казиват’!
Страхота је очима гледати,
А камо ли на њих ударити,
Топа нема, а лубарде нема,
Да би б’јеле куле поломио,
Него пушке и витешке руке.
Па по ноћи посла перјанике,
Одасла их Котича планини,
Докле дођу управ на Ножицу,
И да нађу Церовић-Новицу,
Овако им Мирко наређива:
Перјаници, моји соколови!
Поздравите Димитрију старца,
Поздравите Нова и Милана,
Поздравите Вука капетана
И нашега Бешу буљумбашу,
Сјутра ћемо на Куче удрити,
Нека удре на село Брскуте,
Ако не би сјутра ударили,
Већ у књаза вјерни бити нећи,
Но ће своје главе сатровати,
Ја одиста оћу ударити,
Да би знао да ћу погинути.“
Перјаници брзо полећеше,
И пасаше све Братоножиће,
Прелазише Котича планину,
Прије зоре на Ножицу доше,
И све њима право кажеваху,
Како сину зора од истока,
Ударише оба сенатура,
Сенатура од равније Брда,
Пилетић је јунак од старине,
Пилетић је пиле од сокола,
А Мартинић стаса Обилића,
И он бјеше срца јуначкога,
Па удрише на Медуну граду,
С Брђанима Медун освојише,
И на Медун страже пофаташе,
Мијешане и Куче и Турке,
Пофаташе, па их посјекоше.
Ма ни Мирко не стоји залуду,
Но рашири војску на три реда,
Цетињане и Љуботињане,
Прве њима шанце освојише,
Када сложно на Куче удрише,
Побјегоше, Косор оставише,
Оставише куле свеколике,
Оно виђе Вукићев Стојане,
Нехће Стојан кулу оставити,
Него војски у сусрећу пође,
Наопако обрати оружје,
Па у руке капу дофатио,
Књажевој се војски поклонио,
Зато војска знаде и не знаде,
Е се Стојан предати оћаше,
На њега се јунак намјерио,
Баш војвода од Цетиња Марко
Од витешке куће Мартинове,
И Стојана жива уфатио,
Оћаше му добру посјећ главу,
Но га Стојан Богом кумијаше:
„Немој мене изгубит’, војвода!
Ја сам јунак Вукићев Стојане,

Ја познајем мога господара,
Господара свијетлога књаза.“
Та му ријеч скапулала главу,
Војвода му узима оружје,
Узе њему од срме оружје,
Да таквога на Србина нема,
На Србина али на Турчина,
Ка оружја Вукићев-Стојана,
Даде му га, ријеч не учини,
Оћаше га друга посјећ’ војска,
Ал’ га брани војевода Марко,
Бранио га као своју главу,
Доиста га обранит’ не ћаше,
Но војводи браћа помогоше,
Обранише Вукићев-Стојана.
Па на Косор тврди ударише,
Ту се смјеста заметнула кавга,
Ударише једни на Медуну,
А удрише други на Косору,
А Новица на село Брскуте.
Боже мили, чуда великога!
Побјегоше Кучи уз планину,
Побјегоше, куле оставише,
Оставише мајке и љубовце,
Није лако чекат’ Црногорце!
Бјежи, браћо, и старо и младо,
Но не даду врли Црногорци,
Кога стижу, томе главу дижу,
Посјекоше и младо и старо,
Посјекоше, огњем изгорјеше,
И сва Кучка села освојише,
Освојише, па их сатријеше,
И живијем огњем опржише,
Поараше равно Орахово,
Орахово и шњим Безивово,
На Затрепче тврдо долазише,
И Затрепче село изгорјеше,
Опалише Коће и Фундину,
Утекоше Кучи у Клименте,
Сва се Хоцка гора препанула,
И бијеле куле оставише
Од велике силе црногорске.
Ни Новица не стоји залуду,
Па ни други рабри витезови,
Којино су војсци человође,
Но на Брскут село ударише,
Ударише, пак га сподобише,
И живијем огњем изгорјеше,
И живијех роба поваташе:
Ал’ Новица срца милостива,
Не хће Ново робје погубити
Ни његови рабри витезови,
Но пуштаје робје уз планину,
Бјежи робје уз гору зелену,
Робље бјежи, грозне сузе лије,
Кунијаху од Кучах главаре.
И богато Срапче освојише,
Већ бијеле куле Лазовића,
Па се војска низ Куче окрену,
Каде долу Криводолу дође,
Освојише све Криводољане,
Освојише, огњем изгорјеше,
Ма никога не губи Новица,
Но пуштаје робје уз планину,
Жао њему гријешити душу,
Па се крену Новичина војска,
И на Убле равне долазила,
С Мирковом се војском саставила,
Поараше, Куче изгорјеше,
Не остаде ништа до камена,
И јошт много глава покидоше,
Стотину им глава окинуше,
И живије триста доведоше!
Пак се војска низ Куче обрати,
На Биоче главе окупише,
Доведоше робје повезано,
И ту наше Петровића Мирка,
А када их Мирко угледао,
Мртве главе оне ђеце луде,
Овако је Мирко бесједио:
„О несрећо, Бог да те убије!
Вазда л’ си се на нас товарила,
На Куче се данас растовари,
Све на душу кучкије главара,
Голо робје и све мртве главе.“
Отолен се Мирко подигнуо,
Подигнуо сву војску осталу,
Па он стаде разабират’ војску,
Колико му погинуло друга,
Десет њему друга погинуло,
Неке ћу ти по имену казат’.
Мирко своју војску окренуо,
И кренуше мртве и рањене,
У Пипере мртве покопаше,
А рањене носе на Цетиње,
На Цетиње свијетломе књазу.
А кад Мирко на Цетиње дође,
Ту остави своје рањенике,

Па је Мирко књаза наодио,
И шњим бјеху војске человође,
Па сви књаза у руке љубјаху,
А њих књаже у бијело лице,
Мило љуби, те им зафаљива,
И овако књаже бесједио:
„Фала вама, моји Црногорци!
На вашему витешком јунаштву,
Е ми силу Кучку сатријесте,
Сатријесте огњем опалисте,
Нека саде иду у Турака,
Нек се фале кроз турске градове,
Како им је с књазом ратовати,
С Црногорцем врућа боја бити,
Нек сад знаду, што су Црногорци,
И нека им сад помогу Турци.
И чујте ме, браћо Црногорци,
Сад ми није жао оставити,
Оставити све Куче камене,
Него ћу их дароват’ Турцима,
Нек се кају и данас и вазда.“
Амин, Боже, до тебе се чуло!

Druga epska pjesma o vojevanju na Kuče (1856) sižeom osuđuje skadarsko-podgoričku struju, koja se združena sa osmanskim vlastima oružano opirala konstituisanju crnogorske vlasti u Kučima. Ugrožavala je okolna plemena – plijenila im blago, palila i ubijala Bratonožiće i Kuče lojalne Cetinju. Ta struja „Koja ide u Turaka, / I izdaje malu Crnu Goru“, u stihu odgovara knjazu Danilu: „Dok je braće tri hiljade Kuča / Pak dok nam je Skadar na Bojanu / I njegove ljute Arbanije / Brzo će nam u hindatu doći / Tvoju ćemo rasćerati vojsku / I grdnu je natrag opraviti“.

Nastaviće se...

[1] Srpske narodne pjesme 1–9, skupio ih Vuk Stefanović Karadžić, državno izdanje. „Pjesme junačke novijih vremena o vojevanju Crnogoraca i Hercegovaca“, knjiga IX, Beograd, 1902.