Medijska ofanziva protiv CG: Kad pokuljaju nagomilane frustracije

Piše: Tomislav Marković

Od kraja decembra prošle godine, kad je Zakon o slobodi veroispovesti došao na dnevni red Skupštine Crne Gore, u srpskim medijima ne jenjava žestoka kampanja protiv tog pravnog akta i susedne države. Ogromna većina medija u Srbiji svakodnevno se bavi događajima u Crnoj Gori, pogotovo litijama i molebanima, na jednostran, ostrašćen, navijački način koji ponajviše podseća na huškačku propagandu iz Miloševićevog doba. Kampanje protiv Podgorice vođene su i ranije, kad god bi se Crna Gora ponašala kao nezavisna država, a ne kao fantomski ud Srbije (o čemu je bilo reči na ovom portalu), ali ovo što se sada dešava u srpskim medijima prevazišlo je sve prethodne kampanje zajedno.

Kad se male ruke slože…

Teško je napraviti makar i ovlašan pregled ključnih momenata u toj kampanji, jer se radi o nepreglednoj količini materijala za čiju je analizu neophodan čitav tim ozbiljnih istraživača. Uostalom, brojke govore same za sebe. Od kraja decembra do danas, o događajima u Crnoj Gori Sputnjik je objavio preko 300 tekstova, Informer – preko 400, Alo – preko 400, portal Espreso.rs takođe preko 400, a Kurir – preko 480. Nisu samo tabloidi i ruski propagandni portali hiperaktivni u obračunu sa crnogorskim vlastima i “odbrani svetinja”, i oni mediji koji slove za ozbiljnije uključili su se u opštenarodnu akciju punim kapacitetom.

Tako je, na primer, dnevni list Politika objavio preko 280 tekstova o “događanju vernika” (ne računajući kolumne, komentare i lične stavove). Sajt Večernjih novosti nije tako pregledan, ali je dovoljno navesti jedan primer da se vidi njihovo aktivno učešće u anticrnogorskoj kampanji. U rubrici “Region” devetog februara objavljeno je 20 tekstova – od toga 16 o Crnoj Gori, jedan o BiH (o molebanu u Trebinju), i tri o Hrvatskoj (od toga dva o koronavirusu). Drugačije i ne može da bude, s obzirom na to da se na čelu Večernjih novosti nalazi Milorad Vučelić, Miloševićev šef propagande, koji se upravo podseća svojih mladalačkih podviga.

Uloga Vatikana u otimanju svetinja

Štampani mediji i portali samo su deo mračne medijske slike. Njima treba pridružiti sve televizije s nacionalnom frekvencijom na kojima već mesec i po dana svakodnevno gostuju razni političari, dežurni analitičari, državni funkcioneri, podobni novinari i ostale režimlije, šaljući otrovne strele u pravcu Podgorice. Pravljene su i čitave emisije posvećene “otimanju svetinja”; na primer, notorni Milomir Marić posvetio je nekoliko izdanja Ćirilice temama kao što su: “Pobune širom Crne Gore zbog sramnog zakona i politike Mila Đukanovića”, “Borba za Srpstvo – Šta očekuje Srbe u Crnoj Gori i na Kosovu?”, “Zašto se otima imovina SPC u Crnoj Gori i kakvu ulogu ima Vatikan u tome?” ili “Vlast Crne Gore otima imovinu SPC sramnim aktom”. Upravo je u Ćirilici istoričar Čedomir Antić pokazao fotografiju ambasadora Crne Gore u Srbiji i pozvao građane da ga napadnu kad ga vide.

U medijima se otvoreno govori o tome da crnogorska nacija ne postoji, da Crnogorci mogu da budu samo Srbi, Crnogorci se redovno nazivaju Milogorcima, negira se nezavisnost i suverenost Crne Gore, osporava se pravo građanima Crne Gore da svoju zemlju uređuju kako žele, napada se pravo legitimnih organa da donose zakone u sopstvenoj državi, a susedna zemlja se bez zazora tretira kao prćija Srbije. Sasvim je normalno da mediji oduševljeno podržavaju navijače Crvene zvezde, Delije, koji diljem Srbije ispisuju parolu “Nije ono Montenegro, već junačko srpsko leglo”.

Ili da se objavi vest kako grupa Angelika podržava borbu za očuvanje svetinja pesmom “Crna Goro, srbska Sparto”. Ili da se pojavi vest s naslovom “Milo opet preti Srbima: Džabe vam litije, Crna Gora neće biti teokratska srpska država!” Ili da pisac Nikola Malović u nedeljniku Pečat otvoreno zagovara koncept srpske pravoslavne teokratije kao idealnog političkog uređenja za Crnu Goru. Ili da se objavljuju spiskovi uglednih profesora, novinara i intelektualaca uz optužbu da se radi o pripadnicima “agenture crnogorskih službi u Srbiji” koje treba pohapsiti.

Mediji kao megafon političkih moćnika

Nisu mediji sami smislili ovakav pristup Crnoj Gori, već samo prosleđuju poruke mržnje koje dolaze sa ključnih mesta moći. Generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković proglasio je Crnu Goru “klasičnom srpskom državom”, patrijarh Irinej smatra da su Crnogorci Srbi, isto kao Šumadinci ili Vojvođani, a ministar spoljnih poslova Ivica Dačić zapretio je Crnogorcima koji žive u Srbiji oduzimanjem državljanstva ukoliko podržavaju Zakon o slobodi veroispovesti.

Najdalje je otišao ministar zdravlja Zlatibor Lončar: on se vinuo do čistog rasizma, objavivši na TV O2 kako on gleda da u njegovom resoru ne bude Crnogoraca, te da u Srbiji “na mnogo vodećih mesta imamo te Crnogorce koji još ne znaju srpski da pričaju”. Mediji samo razrađuju osnovne postavke vladajuće oligarhije, takva im je uređivačka politika.

Moleban za slobodne medije

Retki drugačiji glasovi mogu se čuti tek po skrajnutim medijima koji nisu pod Vučićevom kontrolom, kao što su N1, NovaS, dnevni list Danas ili nedeljnik Vreme. Međutim, ni tu nije sjajna situacija; u najboljem slučaju, mogu se čuti obe strane, ona kritički nastrojena prema željama Srbije da uređuje susednu državu, i ona druga, huškačka, koja se rasprostrla na celokupnu medijsku scenu. Pritom, voditeljka kultnog Utiska nedelje Olja Bećković otvoreno navija za Amfilohija i njegove molebansko-talibanske sledbenike, a intervju sa crnogorsko-primorskim mitropolitom izašao je na naslovnici Vremena.

U tom razgovoru novinarka se čak usudila da postavi jedno nezgodno pitanje – da li se Amfilohije kaje zbog nekih prejakih reči. Novinarki nije palo na pamet da citira te “prejake reči”, takoreći miljkovićevske, na primer – da su Crnogorci komunistička i Đilasova kopilad, da su poplave u Evropi bile Božja kazna zbog pobede transvestita na Evroviziji, poređenje Crnogoraca s volovima, pretnje krvoprolićem, sramni govor na odru Zorana Đinđića… A o mitropolitovoj podršci Radovanu Karadžiću, Ratku Mladiću i ostalim ratnim zločincima da i ne govorimo, to je zabranjena tema čak i u slobodnim medijima. Na N1 mogla se u večernjim satima mirno pročitati lažna vest koju su plasirale podgoričke Vijesti – kako Vlada Crne Gore odlaže primenu zakona, bez obzira što je ta laž još tokom dana demantovana iz vrha crnogorskih vlasti.

Samo sloga svetinje spasava

Donošenje jednog zakona u susednoj državi, koji bi trebalo da delovanje Srpske pravoslavne crkve stavi u zakonske okvire i da ih, usput budi rečeno, natera da plaćaju porez – dovelo je do nezapamćene homogenizacije srpske medijske i političke scene. Većina Vučićevih zakletih neprijatelja iz opozicije našla se sada na istoj strani sa svojim političkim arhineprijateljem. Odjednom se ispostavilo da ideološke razlike između naprednjaka i Narodne stranke Vuka Jeremića, Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa, Dveri ili Pokreta slobodnih građana – gotovo da i ne postoje, bar kad je u pitanju odnos prema Crnoj Gori. Kad su ključne teme na tapetu dana, takozvana pitanja od nacionalnog značaja koja se već gotovo dva veka svode na obnovu Dušanovog carstva – nacionalno jedinstvo biva postignuto u rekordnom roku.

Čim nastupi homogenizacija, tu je i neizbežna diferencijacija, pa su tako potpisnici Apela 88, koji su nastojali da unesu malo zdravog razuma u masovnu histeriju, prošli medijskog “toplog zeca” i unisono proglašeni za izdajnike, izrode, autošoviniste, mrzitelje svega srpskog, Milove plaćenike i fašiste, a čak su im upućivane i kletve.

Pokušaj susedne, sekularne države (koja nije Srbija – zvuči apsurdno, ali treba to stalno napominjati) da zakonski uredi odnose s verskim zajednicama izazvao je pravu medijsku ofanzivu usmerenu prema Crnoj Gori. To je bila inicijalna kapisla za eksploziju šovinističkih strasti u kojoj su pokuljale sve nagomilane frustracije velikosrpskog nacionalizma usled neostvarenih ambicija da malo proširi teritorije. U srpskim medijima oživeo je duh neumrlog vožda, na privremenom boravku pod požarevačkom lipom, a najcrnje poruke Miloševićeve ratnohuškačke propagande sada se proturaju pod plaštom pravoslavlja. Uređivačka politika većine srpskih medija odvija se pod davno izrečenim Miloševićevim rečima: “Opet smo u bitkama i pred bitkama.” Zlokobni nastavak znate: “One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.”