Piše: Boris Varga
Šta nam govore stavovi kandidata u kampanji za predsednika Srbije? Koliko poruke iz predizborne kampanje govore o političkim stavovima u društvu ili uopšte o promeni političke paradigme u Srbiji?
Iako predsednik u srpskom političkom sistemu nema izvršnu vlast, za vreme predizborne kampanje mnogi od kandidata trudili su se da dotaknu najširi dijapazon tema koje su daleko izvan kompetencija predsednika. To govori o tome da su političke poruke kandidata svakako dvosmerna ulica: s jedne strane to su istraživanja javnog mnjenja stavljena u predizborne programe kandidata, s druge – to su politike partija i političkih opcija, koje se spremaju za buduće parlamentarne izbore koji, sudeći po praksi od kada je SNS u Srbiji na vlasti, mogu da se odigraju sasvim iznenadno i u najbliže vreme.
Neutralno i oprezno o EU
Radio Slobodna Evropa nedavno je objavio istraživanje, bez pratećih komentara, političkih stavova predsedničkih kandidata o EU, NATO, Rusiji, Kosovu i Srebrenici.
Sudeći iz tih stavova, vojna neutralnost je u srpskoj politici nova važna reč i skoro polovina kandidata podržava tu opciju vojno-političke orijentacije Srbije, uključujući Sašu Jankovića, Vuka Jeremića i Aleksandra Vučića za koje se smatra da će osvojiti najveći broj glasova. S tim da su desničarski kandidati poput Vojislava Šešelja i Boška Obradovića, ali i Vuka Jeremića, izričito protiv članstva i saradnje sa NATO-om, „zločinačkom organizacijom“ kako je vidi bivši četnički vojvoda.
Saša Janković, Saša Radulović i Nenad Čanak podržavaju saradnju sa NATO-om. Čanak smatra da vojna neutralnost „nije održiva“, a Janković da bi se posle objektivne stručne analize moglo čak razmotriti i „eventualno članstvo“ u Alijansi.
Nezavisnost Kosova eksplicitno, sasvim očekivano, nije spreman da prizna nijedan od kandidata. Jedino Čanak smatra da je ono izgubljeno „dugogodišnjom pogrešnom politikom Miloševića“. Desničari, poput Šešelja i Obradovića, isključivo se zalažu za revidiranje njegovog statusa i za obnovu dijaloga o Kosovu pod okriljem UN-a.
O članstvu u Evropskoj uniji na ovim izborima daleko se suzdržanije govori, čak i kod, na prvi pogled, prozapadnih kandidata kao što je Radulović. Kada je reč o članstvu, on smatra da Srbija treba samo „da se ugleda u razvijene zemlje Evrope“. Od 11 kandidata, četiri (Janković, Vučić, Jeremić i Čanak) su prilično jasno za EU. Četiri su izričito protiv članstva u EU, jedan je za referendum (Luka Maksimović, odnosno Ljubiša Preletačević Beli), jedan za bliže odnose sa EU bez nametanja specijalnih zahteva Srbiji (Milan Stamatović). Znači, većina predsedničkih kandidata oprezno ili negativno izgovara reči „Evropska unija“. Ako kriza u EU potraje, u Srbiji se na sledećim izborima može očekivati još više antievropskih i evroskeptičnih stavova.
Svi predsednički kandidati su za saradnju sa Rusijom: od radikala koji su za „sve vrste saveza“ sa Moskvom, do Čanka koji je samo za „racionalan“ odnos.
Kao i integracija u EU, odnos prema genocidu u Srebrenici nova je vododelnica u srpskoj politici. Posebno posle ruskog veta na Rezoluciju o Srebrenici u UN-u. Janković i Radulović implicitno priznaju, ali u belim rukavicama, da je reč o genocidu, smatrajući da treba da se poštuju presude međunarodnog suda. Jedini je Čanak u priznavanju genocida direktan sa akcentom da je u njemu „tadašnja Srbija saučestvovala“.
Puls nacije
Sva ova pitanja nisu samo unutrašnji politički puls nacije, već su to i osnove za spoljnopolitički kurs Srbije. To govori o tome koliko je na srpskim izborima evropska tema istrošena i u kojoj meri to društvo podržava integraciju u EU. Sa druge strane, Rusija „podgreva“ politiku koja Srbiju i region od Brisela drži na distanci.
Ako je NATO jedna od glavnih vezivnih osnova transatlantskog partnerstva od Vašingtona do Istanbula, vojna neutralnost je nova platforma tranzicionih država za saradnju sa Putinovom Rusijom. Iako članstvo u NATO-u nije uslov za članstvo u EU, sve bivše komunističke države prvo su prošle kroz vojno-političku transformaciju, integrišući se u Alijansu.
Istovremeno, najvažnije bezbednosno pitanje za Rusiju u Evropi je zaustavljanje širenja NATO-a, posebno na države bivšeg socijalističkog bloka. Vojno-politička neutralnost postao je kamen temeljac u takozvanoj ruskoj bezbednosnoj arhitekturi Evrope, koju poslednju deceniju razrađuje Moskva. Pod takvim političkim uticajem Moskve su Srbija, Moldavija i Ukrajina u raznim oblicima proglasile neutralnost. Srbija krajem 2007. kroz Koštuničinu Rezoluciju o Kosovu, Moldavija u Ustavu i Ukrajina zakonom o vanblokovskom statusu, koji je usvojen za vreme Viktora Janukoviča. S tim da je Kijev nakon revolucije 2014. godine taj status ukinuo.
Putinova Jedinstvena Rusija potpisala je sredinom 2016. deklaracije o saradnji sa 10 partija u pet država balkanskog regiona – u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji i Bugarskoj. U Srbiji je to, među ostalom i Srpska napredna stranka. Tim deklaracijama stranke iz država koje nisu članice EU obavezale su se za anti-NATO delovanje i formiranje neke vrste bloka vojno-neutralnih država.
Sajt partije Jedinstvena Rusija komentariše deo deklaracija o okupljanju vojno-neutralnih država kao „projekat koji ima za cilj da postane strateška regionalna doktrina i koji se u budućnosti može inkorporirati u opšteevropsku agendu formiranja nove kontinentalne bezbednosne arhitekture“.
Politička predstava bez strategije
Najbolnija reč u srpskoj politici je ipak – Kosovo. Istovremeno, Kosovo i potpuna normalizacija odnosa Beograda i Prištine deo je pregovaračkog procesa Srbije sa EU u Poglavlju 35. Povremeno, pojedini zapadni političari i diplomate nagoveštavaju da je priznavanje Kosova, odnosno jasno definisanje granica država u regionu, ipak krajnji uslov Beogradu za članstvo u Uniji. Rusija ohrabrava Srbiju da će stajati iza blokade zaokruživanja državnosti Kosova. Zato je Moskva samo iskoristila secesiju Kosova da bi anektirala Krim, što potvrđuje tezu da su se planovi za invaziju na Ukrajinu pripremali duže vreme.
Istovremeno, Rusija tiho ohrabruje Srbe u Republici Srpskoj da učine isto što i Krim. Za to je Moskvi poslužio i spor oko genocida u Srebrenici u UN-u 2015. godine, da bi se dodatno polarizovalo s jedne strane srpske interese na Balkanu i sa druge interese naroda koje podržava Zapad.
Rusofilski predsednik Tomislav Nikolić i deklarativno prozapadni premijer Aleksandar Vučić bili su dobar tandem za političku predstavu u kojoj treba da se pokriju apetiti srpskog nacionalističkog birača – od tvrdokornog do onog samo konzervativnog.
Preovlađujući stavovi kandidata na izborima za srpskog predsednika koji govore o narastajućem evroskepticizmu i podršci ruskim interesima u regionu verovatno nije specijalno osmišljena strategija kod većine predsedničkih kandidata. Ipak, dve trećine kandidata suzdržano pristupa pitanju članstva Srbije u EU ili se njemu otvoreno protivi. U politički program štabova tih kandidata najverovatnije su stavovi birača ušli na zadnja vrata iz novijih ispitivanja javnog mnijenja.
Ta istraživanja govore o blagom padu podrške EU integracijama na ispod 50 odsto i o porastu popularnosti Rusije, za koju građani konstantno misle da je najveći donator Srbije. Za to je u velikoj meri zaslužna i meka moć Rusije, koja je poslednjih godina intenzivna u regionu, ali i tradicionalno antizapadno raspoloženje kod velikog broja građana Srbije.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR