S vjerom u Ridžent

Za Antenu M piše: Vjera Mićović

Na crkveno slovo, dan prepodobnog Doroteja, u ekskluzivnom hotelu Ridžent, okrijepio se i, nakon iscrpljujućíh predizbornih aktivnosti, izmučenu dušu povratio, prvi pop Srpske crkve sa bratijom. 

Kao što i dolikuje skromnom, gotovo isposniku i buntovnom rokeru, Prle Perić nekima poznat i kao Porfirije, okadio je sofisticirana nepca eksplozivnim tartar biftekom sa prepeličjim jajima, nježnim brioš pecivom, svilenim potažom od šargarepe sa džindžerom i narandžom, grilovanim brancinom na posteljici od krtole, suvom čeri pomidorom i sosom od limuna. Salata, logično, od tune, poširano jaje i avokado da upotpune ukuse, bezglutenski kolači, of kors.

Podrazumijeva se da su reske aperitive votku, rakiju, viski u kasnija četiri slijeda, zamijenila jelima prilagođena vina. Da pospješe osvajački mentalitet, učvrste velikodržavne snove, osnaže prisvajanje tuđe teritorije i istorije, pomognu varenje i uzdignu uživanje. Kakav revolucionarni odmak od tradicije ovog prvosveštenika i družine! Kakav iskorak ka modernosti!

U gastronomiji.

Cijena, za crkvu, prava sitnica. Svega 10.500 (deset hiljada i petsto) eVra. Potvrda da su popovi skromni svuda i u svemu, duhovnosti posvećeni, askete, koje ne mare za iće i piće, suzdržavaju se ovozemaljskih uživanja kojima su grešni ljudi skloni.

Čak i ako je bilo onih čije se unutrašnje, smerno biće, bunilo, prateća družina se solidarisala i kidisala na trpezu. Budimo korektni. Ko bi imao skoposti da prvom popu kaže, nemoj, brate, nije prilično? Uostalom, ako i ima grijeha u prejedanju i bahaćenju, nema toga što tri očenaša ne mogu obezgriješiti. Posebno kad ste, kao srpski popovi što su, na direktnoj vezi sa samim Bogom. Zato, bez bogobojažljivosti, godinama grabe visoke standarde za sebe, a najniže moguće za vjernu pastvu. Ona je, ionako, pokorna, ne pravi buku i dreku, smjerno veruje i blagosilja. Kad je potrebno litija, kad joj se kaže leži i kleči, kad joj se traži od usta odvaja da pomogne svoje uboge popove. 

A popovi, evo neko doba, baš dobro ogladnjeli. Siti duhovnog bogatstva, zinuli su na materijalna blaga. Našli raj na zemlji. Dostavljaju ih NATO helikopterima, voze ih bijesnim džipovima, žive u luksuznim stanovima, oni grade, oni prodaju, zarađuju i nagrđuju sve čega se dotaknu. I zemno i duhovno. 

Iako nijesu od neke velike nauke, uspijevaju da najodvratnije politike i velikodržavne projekte upakuju u pitke vjerske priče i prodaju ih naaarodu, koji je sedam i po decenija čeznuo za bogom. 

I tu prestaje priča o Prlu Periću kao “tolerantnom I dobronamjernom čovjeku” koji priznaje sve nacije i kojem su proizvodnja i distribucija nacionalističke netrpeljivosti strani. Ne samo da nije obuzdao agresivne klerike unutar srpske crkve, čemu su se mnogi nadali, već je Prle postao prvi u širenju agresivnog svetosavlja, izmišljotine jednog ambicioznog sveštenika koji se divio Hitleru. 

Na kraju, sve ostane neđe zapisano, pa će se pamtiti i to da njegova svetost, Porfirije, sa ogromnom popovskom svitom u osvit izbora u Podgorici i Kotoru, duvao u jedra Vučićevoj politici u “zemlji mediteranskih Srba”. Dug put, veliki trošak, mršav rezultat Vučićevih zavetniika pokazuje da posjeta nije imala veliki upotrebni potencijal. 

Praktično, Šuto doša, Šuto poša…

Aksios!