Teniski teren kao sveta srpska zemlja

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

U prvoj “Satiri” Juvenal slika čitavu galeriju likova svog doba, koji prosto vape za satiričnom obradom. Na Juvenalovoj meti našli su se muškarci koji se žene zbog miraza, ugledne dame koje želja za slavom nagoni da učestvuju u gladijatorskim igrama, štitonoše koje se kite skupom odećom i nakitom, propali plemići, bezočni dostavljači, sudije koje čine zločine i prolaze nekažnjeno, kockari, krivotvoritelji oporuka, matrone koje truju svoje muževe itd. Na kraju rimski pesnik konstatuje: “Teško je satiru ne pisati”.

Kad se stvarnost preinači u karikaturu

Zaista, teško je ne pisati satiru kad pogledaš oko sebe i vidiš beskrajnu orgiju mahnitosti, moralnog sunovrata i iščašenosti svih vrsta. Međutim, nije ni lako pisati satiru, jer je realnost otišla predaleko i postala sumanutija od svake fikcije. Hiperbola, prenaglašavanje, prekardašivanje – ta osnovna sredstva satire – nisu funkcionalna kad je stvarnost prekardašila i prevršila svaku meru uobičajenog odstupanja od onoga što se obično smatra regularnim.

Nije lako pisati ni parodiju, jer su inženjeri ljudskih duša i naše stvarnosti sve čega su se dotakli pretvorili u parodiju, oblikujući svoju okolinu u skladu sa književnim normama. Ako su kreatori realnosti uz malu pomoć miliona svojih sledbenika, dotičnu preinačili u karikaturu, onda nema mnogo smisla baviti se karikaturom, jer se ono što je nekad bilo karikiranje suludih pojava pretvorilo u goli realizam i puki mimezis.

Pre neki dan je (jedno)nacionalni bard Matija Bećković u “Večernjim novostima” napisao pesmu o Novaku Đokoviću, povodom 71. rođendana ove medijske trovačnice pod rukovodstvom Milorada Vučelića, Miloševićevog Gebelsa. Pesmu vredi navesti u celini.

Vapaj za parodijom

Novak Đoković

Nasred Gacka

Postavljen je

video-bim

Za čobane koji

ostavljaju stada

I silaze sa

dalekih katuna

Da gledaju Novaka

Đokovića

Odnekud znaju

Da se ono

Što odavno čekaju

Sad zove teniski meč

A i ćorav vidi

Da tenis nije tenis

Da teren nije teren

Da loptica nije loptica

Da reket nije reket

Da mreža nije mreža

A šta je bekhend i forhend

I dvostruki ritern

Znaju bolje od ikog

Konačno se borimo

Jedan na jedan

Marko Kraljević

Pod imenom

Novak Đoković

Oličenje svega

Što mislimo o sebi

I demanti svega

Što drugi misle

O nama

Bećkovićevo stihoklepstvo prosto vapi za parodijom. Upevao je pesnik sve oveštale predstave medijske propagande o sportisti kao borcu za srpstvo, sve silne kompenzacione deluzije koje govore o tome kako je tenis mnogo više od tenisa, kako je teniski teren zapravo bojno polje na kojem se svetimo za sve naše nacionalne poraze, za četiri izgubljena rata u jednoj deceniji (što je verovatno svetski rekord), za propali projekat stvaranja Velike Srbije. Nije se poeta čak ni previše trudio da utisne lični pečat novinskom materijalu, već je prosto prepričao opšta mesta pokupljena iz tabloidne štampe i sa asocijalnih mreža za lobotomiju.

Nije ni previše teško napisati takvu parodiju, ona bi mogla da glasi ovako:

Teniski teren je sveta srpska zemlja

Teniski teren je sveta srpska zemlja

Na njemu se svetimo neprijateljima

Za sve nepravde koje su nam nanete

U našoj hermetički zatvorenoj glavi

Sveta srpska podloga se javlja

U tri agregatna stanja

Kao šljaka, beton ili trava

Šljaka nije za šljakere

Samo za junake čeličnih mišica

Za genetski superiorne super-heroje

Šljakeri mogu da učestvuju u borbi

Samo kao bukači i vikači

Navijačkih parola

Kao dobrovoljni davaoci dopinga

U vidu čistog zlata

Prostranih feuda zasađenih meropsima

Brendirane svile i kadife

Sebarske i otročke radne snage

Na betonu opstaju

Samo armirani vitezovi

Na travi pobeđuju

Samo oni koji je ne duvaju

Ostali mogu da budu

Sakupljači loptica i lobanja poraženih

Reket je dete iz mešovitog braka

Ponosni pra-pra-pra-unuk

Obilićevog mača

I buzdovana Kraljevića Marka

Loptica je ubojiti projektil

Za uništavanje neprijateljske žive sile

Za rezanje od učkura do grla bijela

Loptica-osvetnica se servira hladna

Bekhend i forhend su čelična krila naše armije

Dva vrana gavrana u trbuhu belosvetskog kita

Dva bela goluba u tamnoj noći duše

Svaki meč je revanš

Na kojem vraćamo nemilo za nedrago

Znoj za krv, gem za bedu, set za poniženja

Šilo za ognjilo i tante za kukuriku

Svaki osvojeni poen iskupljuje

Po jednog haškog sužnja

Teniski teren je polje časti

Tu se vodi odsudna bitka

Za opstanak našeg naroda

Koji se nakon neuspešnog

Imperijalnog pohoda

Povukao na rezervni položaj

U kladionicu

Odakle užagrenih očiju

Prati stanje sopstvene sudbine

Trenutni rezultat

Na teletekstu

Teniser je izaslanik nacije u dvoboju

Sa velikim svetskim silama

Svaka pobeda je crveno slovo

U kalendaru Pravoslavne teniske crkve

Obojeno krvlju i znojem pobeđenih

Teniser je sveti ratnik

Sa mrežastim oreolom oko glave

Njemu prinosimo žrtve paljenice

Kule, gradove i suze radosnice

Blaženi Poluobnaženi Teniser Osvetnik

Je svetac zaštitnik

Svakog ljubitelja sporta

Koji ne diže ništa teže

Od kašikare

Kosovski boj se vodi širom planete

Na lutajućem Gazimestanu

Išpartanom beličastim linijama

Na viteškim turnirima bez kopalja i konja

Pred publikom navučenom na sportsko belo

Lazarevoj kletvi još nije istekao rok trajanja

Svaki igrač na potiljku oseća

Dve usijane tačke

Od kneževog laserskog pogleda

Koji dopire čak iz Nebeske Srbije

Bez pehara se ne izlazi pred Lazara

Iz čega bi svetitelji na rajskim tribinama

Pili absolut nektar

I zobali ambroziju s rebarcima

Pokorenima sleduje pokora

Posipanje pepelom po reketu

Crnomanjasta odora žalosti

I obaveza da nam se klanjaju do zemlje

Do betona do trave do šljake

Pod uslovom da prežive

Napade teške artiljerije

Granatiranje geleričnim drop šotovima

Satiranje protivpešadijskim volejima

Bombardovanje kasetnim asovima

Slajsevima od osiromašenog uranijuma

Hidrogenskim lobovima i nuklearnim smečevima

Palim neprijateljima

Odajemo poštu

Počasnim plotunom

U njihove potomke

I pomoćno osoblje

Naši div-junaci

Posle bitke odlaze u legendu

Na tuširanje osvećenom vodicom

Srce ostavljeno na terenu

Kuca kao tempirana bomba

Nastavak rata drugim sredstvima

Tako bi mogla da izgleda parodija Bećkovićeve pesme o Đokoviću, uz malu napomenu da se parodijska verzija uopšte ne bavi teniserom, realnom osobom, njegovom igrom, pobedama, osvojenim trofejima, već referiše isključivo na medijsku prezentaciju Novaka Đokovića, na ideološke halucinacije nacionalističkih mozgova koji u sportsko nadmetanje učitavaju svoje vlažne snove o ratu sa celim svetom, o simboličkom pokoravanju planete u ime – da parafraziram Predraga Čudića – srpstva bez čekićstva.

U eseju “Kad zaboraviš juli” Vuk Perišić piše kako nacionalizam teži samodovoljnosti, te se zato zatvara u sopstveni brlog i čini sve što može da provincijalizuje sopstvenu zajednicu. Otcepiti se od sveta i pretvarati se da ništa izvan našeg atara ne postoji – to je osnovni imeprativ nacionalizma. “Nacionalizam je psihološka i moralna implozija, potreba za usamljenim trajanjem u ustajaloj praznini. On nije samo kultura smrti, nego i paničan strah od života i svijeta”, piše Perišić.

Međutim, ipak postoji jedno područje ljudskog delovanja na kojem nacionalisti “pristaju na svjetski teatar i na univerzalno vrednovanje”, a to je sport, “nesumnjivo njihova najveća i najvažnija utjeha”. Perišić veli: “Simbolički, sport je nastavak rata drugim sredstvima. Sport dakle ne implicira prihvaćanje svijeta i prihvaćenje sebe kao dijela svijeta. Sport je borba u kojoj se svijet pobjeđuje. Samo u sportu jugoslavenski nacionalizmi mogu nadigrati i pokoriti svijet. Jasno, ratnički simbolizam sporta oni shvaćaju – bolje rečeno osjećaju – doslovno”.

Metaforička vremenska nepogoda

Bećković je upevao taj odavno prokazani ratnički simbolizam sporta, kao da niko nikad ništa nije pisao o tome, kao da nije reč o jednom nadasve banalnom pogledu na svet, od kojeg se po definiciji ne može napraviti poezija, pogotovo ne tako što će se doslovno, sa mrtvačkom ozbiljnošću, banalnost pretakati u stihove. Pesma o teniskom terenu kao svetoj srpskoj zemlji je parodija na Bećkovićev uradak, ali i na čitav ratničko-sportski svetonazor u kojem Kosovski boj traje i dalje, samo se sad privremeno preselio na šljaku, travu i beton, diljem planete.

Ono što je u celom slučaju pomalo neobično jeste to što je parodija napisana 2014. godine, deset godina pre originala koji parodira, a potom objavljena u knjizi “Čovek zeva posle rata”. Eto dokle je dogurala naša stvarnost, ni vremenski poredak više ne važi, linearnost vremena je ukinuta, a pojmovi “pre” i “posle” postadoše obesmišljeni i neadekvatni za nacionalističke potrebe.

Bizarno je posle cele decenije videti kako je neko napisao pesmu koja bi se mirno mogla čitati kao original vaše parodije, vremenska perspektiva se totalno pokarabasila, prošlost je usledila nakon budućnosti, ranije je postalo kasnije, a pluskvamperfekat se transformisao u futur treći. Ukratko – metaforička vremenska nepogoda.

Protiv vremena

Doduše, mogla bi se Bećkovićeva pesma čitati i kao parodija parodije, ali to bi nas odvelo u neke mutne hermeneutičke vode za koje nemamo adekvatno plovilo. Dovoljno je uvrnuto to što pesma “Teniski teren je sveta srpska zemlja” prvobitno nije zamišljena kao parodija, pisana je kao kritika, satira na pomenutu medijsku reprezentaciju Đokovića kao div-junaka i kosovskog osvetnika. A onda se Bećković dosetio da ustihuje propagandne floskule, pa je ispalo da je parodija napisana unapred.

Ovakve vremenske zapetljancije nisu neobične u vrlom starom nacionalističkom svetu koji je vazda bio anti-istorijski usmeren. Ima više od pola veka otkako je Radomir Konstantinović napisao da je osnovna pretpostavka duha palanke “da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta”. 

Pošto uporno poriču proticanje vremena, žudeći za stanjem petrifikacije, da budu okamenjeni, nepomični i izuzeti iz vremenskog toka, nacionalisti mirno mogu da pričaju iste priče dvesta godina, da i dalje zagovaraju ideologiju XIX veka, iz vremena nastanka nacionalnih država, te da istrajavaju na istom velikodržavnom projektu obnove Dušanovog carstva. Na njihovom časovniku vreme je stalo, kazaljke se ne pomeraju već vekovima, a časovničari koji povremeno pokušavaju da poprave satni mehanizam unisono bivaju proglašeni za nacionalne izdajnike. Književnim rečnikom – piši propalo.