Kako pjeva sloboda?

Za Antenu M piše: Đorđe Šćepović

Crna Gora sve više liči na repliku Vučićeve Srbije, u kojoj se ne sudi onome koji fasadu zgrade oskrnavi muralom presuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću, već onome koji se drzne da fasadi vrati prvobitni izgled.

Diranje u mural masovnim ubicama u Srbiji Aleksandra Vučića ravno je skrnavljenju manastirskih fresaka. A zašto i ne bi bilo, ako Ratko Mladić uživa status svetitelja, koji čeka na kanonizaciju. Dok nam Demokrate u najnovijim dijareičnim partijskim saopštenjima poručuju da je njihovo ime Pravda, uz obavezan DPS kontekst, pitamo se jesu li to naši lažljivi i prijetvorni crveni opsjenari slušali Rundekovog „Šejna“ te nam valja očekivati i otvoren poziv Đukanoviću: „Život uz granicu je opasan i tvrd (Nek moje ime ovdje odsad znači pravda)... Izađi i bori se, u ovom gradu nema mjesta za jednog od nas, izađi i bori se, uzet ću ti život, ako ostaneš uzimam čast!“ Da, tradicionalna čast najnečasnijih među nečasnima. Poziv na pravdu, onih koji pravdu gaze čizmom vlasti.

Koliko god poznavali njihovu licemjernu i lažima zadojenu prirodu, oni nas, ipak, uvijek uspiju iznenaditi pomjeranjem međa bestiđa. Samo dan nakon objavljivanja rezultata popisa, prvi policajac Države najavio je Zakon o dvojnom državljanstvu, čijim bi se usvajanjem do neprepoznatljivosti izmijenila demografska mapa Crne Gore, a nacionalni inženjering konačno bio ostvaren.

U istom danu njegov partijski lider lamentira nad srpskim jezikom, nad kojim je 2007, kako kaže, počinjen strašan grijeh?! Dobro je da bar 2024. znamo kojim jezikom govori Aleksa Bečić, jer 27. juna 2017, gostujući na RTS-u, na pitanje novinarke kojim jezikom govori, Bečić odgovara: “Ta pitanja su dio moje intime i po meni politika ne postoji zbog toga i to je nešto sa čime ja živim.“

Uprkos upornom insistiranju novinarke da joj Bečić otkrije kojim to jezikom govori, i uprkos mučenju gledalaca koji su gotovo tri minuta morali svjedočiti kukavičluku čovjeka bez jezika, 2024. Bečić nam konačno saopštava da je nad njegovim jezikom 2007. učinjen zločin.

Dakle, danas to nije pitanje intime, i danas politika ipak postoji zbog toga. Sljedeće što će ova beogradska i pseudograđanska partija poželjeti promijeniti su državni simboli. Uzalud sva ta dosadna mantranja o DPS-u, jer Demokrate su đeca DPS-a. Iz kojeg je nastala SNP, a iz nje Demokrate i DNP. Stoga, nije pristojno govoriti ružno o svojem roditelju. Još u Bibliji je zapisano: „Mudar sin sluša pouku svoga oca, a podrugljivac ne sluša ukor.“

No, DPS nije samo opsesija Demokrata, već očito i ministra energetike i novog prepoznatljivog lica PES-a, koji u maniru śevernokorejske marketinške magije, Podgoričane gleda s krova zgrade „Beka“, i koji je DPS tužio za klevetu?! A razlog je navodno laganje o njegovoj negdanjoj privrženosti DPS-u.

Ako zanemarimo da bar ja ne pamtim da je neki ministar neku opozicionu partiju tužakao sudu, bilo bi prirodno da ministar energetike tuži i sve druge koji su povjerovali u romansu između ministra i bivšeg režima, pa da i autor ovoga teksta bude tužen jer je pisao o toj ljubavi s tužnim svršetkom. Zašto da ne? Zašto ne tužiti svakog ko kritikuje aktuelnu vlast, a vlastodršcima nanosi duševnu bol i povređuje čast? Čast? Zašto jednostavno ne zabraniti DPS, kao nekad Hitlerovu Nacionalsocijalističku njemačku radničku partiju?! Ako pitate one koji su do 2020. s bukagijama na nogama, u gulazima bivšeg režima, gradili medijske, knjižarske, građevinske imperije po Crnoj Gori, grijesi DPS-a su mnogo veći od Adolfovih.

Zašto, pobogu, ne zabraniti i portale koji nijesu pod kontrolom režima, a slobodnim novinarima zabraniti da pišu i objavljuju? Zašto ne vaskrsnuti '98, i donijeti novi „Vučićev zakon o informisanju“, koji je tad nacrtao metu i Slavku Ćuruviji i svim ostalim slobodnim novinarima. Ćuruviju će samo godinu kasnije Država i ubiti. Jesu li prijedlozi zakona o stranim agentima samo reciklaža Šešeljevog i Vučićevog narativa s konca 90-ih, u kojem se svako ko nije u saglasju s režimom proglašava „stranim agentom, izdajnikom i državnim neprijateljem“? Novi „Vučićev zakon“ bi tužiocu Šoškiću sasvim sigurno dobrodošao.Jer posao targetiranja nezavisnih novinara ipak iziskuje i vrijeme i napor.

Ovako, ako bi takve novinare Država zabranila, tužilac Šoškić bi se konačno mogao posvetiti Javnom servisu, recimo. I generalnom direktoru, recimo. Naročito ako znamo da je ovih dana Viši sud potvrdio da je Boris Raonić nezakonito izabran, i ova, ko zna koja po redu sudska odluka o nezakonitom izboru morala bi zaokupiti pažnju tužioca Šoškića?

Ili je njegov fetiš čitanje istraživačkih tekstova nezavisnih novinara, koje niko nije nezakonito birao, i koji nijesu poput Raonića iako nezakonito izabrani, činili progon novinara, koji su decenijama gradili i izgradili Javni servis. Onih novinara, koje nezakoniti Raonić u kontinuitetu degradira i ponižava. I da li će se optužbama na račun Urine heroine i žrtve bivšeg režima, Valerije Saveljić, baviti tužilac Šoškić i njegovi saborci za slobodnu i pravednu Crnu Goru, ili će i to završiti s tek nekoliko novinskih natpisa?

Ipak, na ovoj farmi smo svi jednaki, samo su raonići, valerije, i slični, jednakiji od drugih.