Kratka istorija nacionalnog projekta – Od Velike do prazne Srbije

Piše: Tomislav Marković

Kad sanjaš o Velikoj Srbiji i toj nakaznoj ideji podrediš sve istinske prioritete društva, na kraju dobiješ praznu Srbiju. Drugačiji scenario nije moguć, bilo je samo pitanje vremena kada će početi da se ostvaruje. Da parafraziram one nesrećnike iz Novog DSS-a: Velika ili mala, Srbija će svakako biti nikakva. I pusta.

Republički zavod za statistiku (RZS) objavio je nimalo optimistične demografske projekcije za period od 2022. do 2052. godine. Prema predviđanjima RZS-a, Srbija će u naredne tri decenije izgubiti oko milion i po stanovnika, broj državljana će spasti na 5,2 miliona. Tako izgledaju prognoze prema takozvanom srednjem scenariju, dok su neki drugi još pesimističniji, po njima će 2052. godine u Srbiji živeti oko 4,7 miliona ljudi.

Negativan prirodni priraštaj u sadejstvu sa masovnom emigracijom dovešće do postepenog pražnjenja zemlje. RZS predviđa i da će se nastaviti proces unutrašnjih migracija, pa će polovina stanovništva živeti u pet velikih gradova, dok će mnogi krajevi zemlje naprosto opusteti. Prema njihovim nalazima, više od tri četvrtine opština i gradova pripadaju emigracionom tipu koji se odlikuje demografskim izumiranjem.

Nezaustavljivi proces depopulacije

Nedavno su Ujedinjene nacije iznele demografske projekcije za znatno duži period, do 2100. godine, koje predviđaju da će se stanovništvo u većini zemalja bivše Jugoslavije gotovo prepoloviti. Prema njihovim podacima, Srbija će 2100. imati 3,7 miliona stanovnika, tri miliona manje nego danas. Ako je domaći paranoični um ovakva predviđanja mogao da odbaci, jer dolaze iz uvek neprijateljski nastrojenog belog sveta, projekcije državne institucije Srbije ne mogu se zanemariti.

Čak i bez stručnih predviđanja i statističkih analiza jasno je da je već decenijama u toku proces depopulacije, usled malog nataliteta i sveopšte bežanije stanovništva u neke srećnije krajeve. Taj proces je, gle čuda, započeo pre tridesetak godina, kad su nacionalisti preuzeli kormilo, i nema naznaka da bi mogao da se zaustavi. Za to vreme Srbija je izgubila preko 20 posto stanovništva, zaista zavidan rezultat.

A u vreme ozgloglašenog, antisrpskog komunizma, u onoj tamnici naroda zvanoj SFRJ u kojoj nisi smeo ni da kažeš da si Srbin – broj stanovnika Srbije konstantno je rastao, iz decenije u deceniju. Između 1948. i 1991. godine broj Srba se povećao za više od 1,6 miliona. Nema boljeg dokaza teze koju nacionalisti stalno ponavljaju – da su Tito i komunisti bili pogubni po Srbe. Po njihovoj naopakoj logici, za Srbe je dobro samo kad su na vlasti profesionalni rodoljubi, te kad se broj Srba smanjuje. A najbolje će im biti kad potpuno iščeznu sa lica zemlje, zahvaljujući udarničkom radu onih koji su po zanimanju Srbi.

Zavetni nacionalni cilj

A sve je počelo potpuno drugačije, uz veliku dozu optimizma i nacionalne euforije. Na početku stvaranja nacionalne države u XIX veku planirana je obnova Dušanovog carstva i ujedinjenje svih srpskih zemalja, taj cilj je proklamovan kao svetinja. Dobro, na početku XIX veka, u vreme kad su i druge nacije bile u sličnom procesu, takvi planovi nisu bili ništa neobično.

Problem je u tome što je cilj ostao isti kroz sve istorijske mene, tokom čitava dva veka – što više teritorije, stvaranje goleme države, takozvane Velike Srbije. Poslednji put su srpske bezumne glave pokušale da ostvare taj projekat devedesetih godina prošlog veka, započevši četiri rata, ne libeći se da razore zemlju, te počine stravične ratne zločine i genocid. I opet im se namera izjalovila, kao i toliko puta do sada.

Pa ipak, nacionalni ideolozi i desničarski političari ne odustaju od zavetne misije. Aleksandar Vučić preko trbuhozborca Aleksandra Vulina proklamuje stvaranje Srpskog sveta, nešto umerenijim sredstvima od onih ratnih. Dobar deo opozicije stoji na sličnim pozicijama, što reče Novi DSS u Deklaraciji o spoljnopolitičkom položaju i identitetu Srbije: „Srbija može biti samo velika ili nikakva“.

Koncept narodne države

Kako piše Latinka Perović u predgovoru za knjigu „Kakva ili kolika država“ Olge Popović Obradović: „Identifikujući narod sa seljaštvom, koje je činilo njegovih devet desetina, a svoj interes sa interesom naroda, ne razlikujući državu i društvo, Narodna radikalna stranka je postala stožer dominantne političke filozofije i državnopravnog programa koji je spoljnje oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda – naroda kao homogene celine – pretpostavio unutrašnjem razvitku mlade nezavisne države”.

Radikalski koncept narodne države odneo je prevagu nad konceptom liberalne države, koji je zagovarala izvorna Srpska napredna stranka Milana Piroćanca iz XIX veka. Piroćanac i njegovi partijski drugovi polazili su “od slobode pojedinca kao kriterijuma legitimnosti državne vlasti”, što je do dana današnjeg ostala marginalna, skrajnuta i zatomljena ideja. Pobedili su kolektivisti i narodnjaci, u raznim ideološkim iteracijama, i pobeđuju već vekovima.

Dobronamerna upozorenja kuda vodi opsesija teritorijama nisu nailazila na dobar prijem, da parafraziram pesnika – teško je u debelo uho zabosti razumnu reč. Svetozar Marković je smatrao da je politika proširenja države i svesrpskog ujedinjenja pogubna: “Mi smo kazali ranije da samo rutineri smatraju za interes narodni: veliko zemljište, veliki broj podanika, sjajan dvor (…) Narod bi izišao iz borbe za ‘Veliku Srbiju’ siromašniji i razoreniji no što je sada (…) ‘Velika Srbija’ morala bi kupovati prijateljstvo u neprijatelja ponižavanjem i žrtvovanjem interesa svog naroda, (…) i ranije ili docnije takva politika morala bi se završiti kakvom spoljašnjom ili unutrašnjom katastrofom. Srpski narod van Kneževine dobio bi vrlo malo, a narodu u Kneževini, u ‘Velikoj Srbiji’, bilo bi mnogo gore no što mu je sada u maloj Srbiji. (…) ‘Velika Srbija’ i tesna je i rđava zgrada, pa stoga i nije kadra da obezbedi srpske narodne interese”.

Čarobni štapić

Markovića nije imao ko da sluša, između uređene i potencijalno velike države nacija se opredelila za ovo drugo rešenje. Ista dilema iz XIX veka našla se i krajem osamdesetih godina pred srpskim političarima, ideolozima i mislećim ljudima. Kako piše Olga Popović Obradović, jedna opcija podrazumevala je “primat razvojnih pitanja državne matice i društva u njoj i pokušaj stvaranja moderne demokratske države kao izvora blagostanja sopstvenih građana, s jedne, i solidnog, respektabilnog oslonca sopstvenom narodu van njenih granica, s druge strane”.

Jasno je da ta varijanta nije imala nikakve šanse: “Druga opcija značila je postavljanje pitanja državne teritorije u prvi plan i podrazumevala je širenje državne matice do zamišljenih etničkih granica.

Za razliku od prve, ova opcija nije postavljala pitanje kakva država, već kolika država. Istorijski dominantna, ona je i ovoga puta odnela pobedu”.

I ranije je bilo očigledno da je opsesija teritorijama nastala iz nemoći političke i intelektualne elite da se uhvate u koštac sa realnim problemima društva. Umesto da se bave uređivanjem države, izgradnjom institucija, obrazovanjem, vladavinom prava, komunalnim pitanjima, privrednim razvojem, umesto da donesu boljitak i progres svojim sunarodnicima – naši su se političari i intelektualci odali sanjarijama o proširenju teritorije. I ništa ih drugo pod milim bogom ne zanima. Kao da će u toj većoj državi volšebno nestati svi problemi koji postoje i u ovoj sadašnjoj, kao da je uvećanje teritorije nekakav čarobni štapić iz bajke.

Prazna Srbija

Na kraju je postalo jasno da ni ostvarenje tog sumanutog nacionalnog sna o sveopštem ujedinjenju nacije i uvećanju zemljišnih poseda ništa ne bi promenilo. I iz te veće Srbije ljudi bi masovno bežali, baš kao i iz ove male, jer nemaju nikakvu perspektivu, jer ne žele da im partijska pripadnost bude ulaznica za karijeru i da o sudbini njihove dece odlučuje neki bahati, nepismeni stranački kabadahija.

Svejedno je da li je država velika ili mala, ako u njoj vlada korupcija, ako običnog građanina može da gazi svaki pripadnik vladajuće kaste, ako je društveni ambijent toksičan i nepovoljan po razvoj pojedinca, ako u njoj nema pravde i zakona, ako u njoj ništa ne funkcioniše. Depopulacija je samo logična posledica nakaradne politike koja se u Srbiji vodi već decenijama.

Kad sanjaš o Velikoj Srbiji i toj nakaznoj ideji podrediš sve istinske prioritete društva, na kraju dobiješ praznu Srbiju. Drugačiji scenario nije moguć, bilo je samo pitanje vremena kada će početi da se ostvaruje. Da parafraziram one nesrećnike iz Novog DSS-a: Velika ili mala, Srbija će svakako biti nikakva. I pusta. I to upravo zahvaljujući suludoj nacionalističkoj politici usmerenoj protiv drugih, ali i protiv sopstvenog naroda.