Od prikrivene šizofrenije do asimptomatskog nacionalizma

Za Antenu M piše: Tomislav Marković 

Ruski disident Vladimir Bukovski proveo je ukupno 12 godina u zatvorima, gulazima, kolonijama i duševnim bolnicama. Imao je sreću da se rodi 1942. godine, pa je do vremena njegove mladosti najstrašniji staljinistički teror već bio prestao. Nikita Hruščov i Leonid Brežnjev prešli su na nešto mekši režim terorisanja sovjetskog građanstva. Među novim metodama bio je i psihijatrijski tretman političkih odmetnika.

Umesto da disidente trpaju u zatvore, vlasti su ih slale lekarima za dušu, koji su ih listom proglašavali ludim i zatvarali u psihijatrijske klinike. To ej sovjetskom režimu pomagalo da se predstavi u boljem svetlu pred svetom. Eto, gotovo da više nemamo političke zatvorenike. A šta je sa onim silnim ljudima po ludnicama? Pa oni su bolesni, tamo smo ih smestili iz čovekoljublja, da bi se izlečili od svojih opakih boljki.

Sloboda mišljenja kao mentalna bolest

Te duševne bolnice nisu zapravo bile namenjene lečenju duševno obolelih, a lečenje zdravih koji su se tu našli zbog delikta mišljenja svakako je bilo besmisleno. Klinike su služile kao mučionice, kako Bukovski kaže – neki lekari su svoju bolnicu otvoreno zvali “naš mali Aušvic”. Upravo je Bukovski među ključnim figurama koje su svetu obznanile kako se u Sovjetskom Savezu zloupotrebljava psihijatrija u ime režima, zarad terora nad nepodobnima.

Bukovski detaljno piše o sovjetskoj represiji nad slobodnomislećim ljudima u autobiografiji “Moj život disidenta”. Na ideju da koristi psihijatriju za zlostavljanje i pokoravanje disidenata došao je Nikita Hruščov. Generalni sekretar Komunističke partije SSSR-a govorio je da u državi više nema političkih zatvorenika, da niko nije nezadovoljan režimom i da su malobrojni koji iskazuju nezadovoljstvo jednostavno mentalni bolesnici.

Bukovski objašnjava da Hruščovljevo razmišljanje zapravo ima logike, da proizlazi iz marksističko lenjinističke doktrine. Budući da biće određuje svest, da je svest određena postojanjem, u socijalističkom režimu ne može postojati antisocijalistička svest. Takvih pojava ima, one su marginalne, i ne mogu se objasniti ni nasleđem prošlosti, niti diverzijom svetskog imperijalizma. Ergo, to su naprosto očitovanja mentalne bolesti, nema drugog logičnog odgovora.

Sve je simptom

Kada se jednom nađe na klinici pred psihijatrima, disident jednostavno ne može biti proglašen zdravim i normalnim. Šta god da kaže ili učini, to će se tumačiti kao simptom njegove bolesti. Pacijent dolazi pred komisiju koja ga pita zašto je došao u sukob s društvom, sa pravilima ponašanja uobičajenim u Rusiji, zašto mu njegova uverenja izgledaju važnija od svega, od slobode, od studiranja, od mira njegove majke? Bukovski detaljno razlaže zašto je svaki normalan odgovor – pogrešan.

Ako kaže da društvo nije u pravu, to znači da su svi ljudi koji ga okružuju u zabludi, a da je samo on u pravu. I to automatski znači da je lud. Jedan uhapšenik se pozvao na Lenjina, objašnjavajući zašto mu je borba za uverenja najvažnija. I Lenjin je bio u sukobu s društvom, i njemu je bilo zabranjeno kretanje zbog uverenja. Lekara to nije ubedilo, upisao mu je u karton: “Pati od megalomanije, upoređuje sebe s Lenjinom”:

Svaki iskreni odgovor postajao je još jedan dokaz bolesti. Ako počneš da pričaš o delovanju KGB-a, o agentima koji su te pratili – odmah počnu da te posmatraju kao obolelog od manije gonjenja. Nije pomagalo ni uveravanje da su se disidenti prosto držali zakona. Psihijatar bi ih gledao u čudu i zaključivao da je upravo to što se drže zakona kao pijan plota ključni dokaz njihove bolesti. Pa svako zna da se u Sovjetskom Savezu niko ne drži pisanih zakona, uglavnom demokratskih i liberalnih, život se odvija po nepisanim pravilima.

Ako neko bude ljutit pred komisijom, psihijatar upiše: “Razdražen, bolesno usmeren na predmete, emotivna promenjenost glasa”. Ako je ispitanik previše utučen, namrgođen, neraspoložen – dijagnoza je jasna: depresija. Ne sme biti ne veseo: “neodgovarajuća reakcija”. Ipak, najgora je ravnodušnost, psihijatar takvima upisuje: “slegnuće osećajnosti”, “malaksalost” – simptomi šizofrenije. Ne smeš biti ni prezriv, sumnjičav, dvoličan. Ako si odrešit, siguran u sebe, to je “precenjivanje svoje ličnosti”. Ne sme se ni odugovlačiti s odgovorima, i to je neki simptom.

Sporovozna šizofrenija

Kako god okreneš, šta god da uradiš, dijagnoza ti ne gine. Bukovski je dobio dve: psihopatski razvoj ličnosti i prikrivenu šizofreniju. Prva dijagnoza je jasna: čim ideš kod spomenika Majakovskog da recituješ poeziju, čim učestvuješ na takvom nedozvoljenom skupu, a još si i jedan od organizatora – jasno je da imaš psihopatski razvoj ličnosti. Normalan komsomolac, omladinac ne ide ni na kakve skupove osim državnih, rejonskih i partijskih, ne protestuje, ne buni se, nema svoje mišljenje, njegova ličnost se razvija normalno, bez bolesnog individualizma.

Druga dijagnoza je kudikamo zanimljivija. Prikrivena šizofrenija je tobožnja duševna bolest koja je postojala samo u SSSR-u i istočnom lageru, do pada komunizma 1989, smislio ju je Andrej Snežnjevski. Bukovski ne veruje da je Snežnjevski smislio teoriju prikrivene šizofrenije za potrebe KGB-a, ali je ona izvanredno pogodovala potrebama hruščovljevskog komunizma. “Prema toj teoriji ta društveno opasna sklonost može napredovati krajnje sporo a da se ne očituje na bilo koji način i bez ikakvoga slabljenja intelektualnih funkcija bolesnika, i samo Snežnjevski i njegovi učenici bijahu sposobni da je dijagnosticiraju”, piše Bukovski.

Asimptomatska šizofrenija - ideja je, mora se priznati, briljantna. Prikrivena, odnosno spora, tiha, latentna, neaktivna, troma, sporovozna šizofrenija je bolest bez ikakvih simptoma. Čovek izgleda i ponaša se savršeno normalno, čak je natprosečne inteligencije, funkcioniše bolje od većine ljudi, ima posao, porodicu, prijatelje, ne pokazuje nikakve znake bolesti – i upravo je to najbolji znak da je bolestan, po KGB-psihijatrima.

Ova dijagnoza je dugo bila diskreditovana zbog svoje naučne neadekvatnosti i zato što je upotrebljavana kao sredstvo za progon neistomišljenika. Svetska zdravstvena organizacija nikad nije prihvatila postojanje ove tzv. bolesti, a njena upotreba naišla je na široku međunarodnu osudu. Smatra se vrhunskim primerom političke zloupotrebe psihijatrije u Sovjetskom Savezu, to je bila najzloglasnija dijagnoza koju su koristili sovjetski psihijatri, zbog njene upotrebe protiv političkih disidenata. Nakon otpuštanja iz bolnice, osobe sa dijagnozom trome šizofrenije su lišavane građanskih prava, kredibiliteta i mogućnosti zapošljavanja. U Rusiji se ova dijagnoza više ne vodi kao oblik šizofrenije, ali i dalje postoji, prekvalifikovana je u šizotipni poremećaj ličnosti. Zlu ne trebalo.

Domaće replike sovjetskog originala

Asimptomatska šizofrenija zvuči nekako poznato, kao da smo nešto slično već negde čuli. I jesmo, pre par godina, kad su ovdašnje iteracije Snežnjevskog lansirale priču o asimptomatskom crnogorskom nacionalizmu. Doduše, domaće replike sovjetskog originala nisu psihijatri, dolaze iz socioloških i novinarskih krugova, ali svejedno – matrica je bukvalno ista. Kao što prikrivena šizofrenija nema simptome, nema nikakvih pokazatelja da postoji, pa je upravo to dokaz da postoji, tako i asimptomatski nacionalizam – nema nikakvih manifestacija ni simptoma, i upravo je to dokaz da postoji.

Kad sam pre par godina pisao na tu temu, nisam poznavaom delo Vladimira Bukovskog, ali mi je spontano asocijacija otišla u smeru staljinizma: “Ako nas drug Staljin gleda iz nekog od donjih krugova pakla, mora da sad cepti od zavisti. Koliko je ljudi u njegovo vreme patilo od asimptomatskog kosmopolitizma, asimptomatskog trockizma, asimptomatskog anarho-liberalizma, a gde su one silne asimptomatske zavere za rušenje državnog poretka, pa onda masovna asimptomatska špijunaža za razne kapitalističke zemlje. A tek asimptomatska antisovjetska propaganda – milioni su patili od nje i zbog toga završili po gulazima. E sad, drug Koba nije znao da svi ti milioni pate od izvesnih asimptomatskih poremećaja, nije imao pojma da se tako zove njihova boljka, pa su se desetine hiljada čekista, islednika, tužilaca i sudija ubile od posla, naprežući maštu do krajnjih granica, kako bi sumnjivcima smislili nedozvoljene simptome”. 

Pojam asimptomatskog nacionalizma zaista je dušu dao za sprdnju, bilo je teško odoleti. Međutim, pokazalo se da je humorni pristup odveo do istine. Poreklo pojma ne seže baš do staljinizma, ali je tu negde, odmah u sledećoj epohi, Hruščovljevoj. Pretpostavljam da se rodonačelnici i distributeri pojma “asimptomatski nacionalizam” nisu direktno ugledali na sovjetski uzor, pitanje je i da li su znali za dijagnozu Snežnjevskog, verovatno nisu, ali to samo pokazuje da domaći umovi rade po istoj totalitarnoj matrici koja je porobila sovjetsku zemlju. Spontano doći na gotovo istu ideju na koju je došao KGB-psihijatar da bi proganjao misleće ljude, i to zarad istog cilja – nema boljeg sredstva za ofiranje sopstvene ideološke suštine. Ne znam kojim bi imenom bilo najbolje označiti ovu pojavu, ali znam koje joj ime nikako ne bi pristajalo: Asimptomatski staljinizam.