Progresivno Tužni

Za Antenu M piše: Milijana Zorić

Nekršteno ime gimnazijskog predavača bilo je Tužni. Sa koljena na koljeno, prenoseći osobna i kolektivna iskustva, učenici su slikali portret predavača Peđe R.  

Nik „Tužni“ krio je tužnu ambiciju i trodimenzionalne snove da se doskoči do pedagoških širina, do vaspitnih visina, te dubina profesorskog zanata – svetog trojstva školskog kanona.

Da Peđa R. nije jedini Tužni niko, božemesačuvaj, nije ni slutio, dok istinu nije razotkrio skandal.

Seksualni, naravno. U Crnoj Gori odavno nema drugih skandala i niko se ne zgražava nad grijesima krađe ili laži, ma koliko bezočni bili.

To MNE izdanje Biblije ne sadrži i ne sankcioniše.

Poput strelice što dolazi sa ljetnjom olujom u zimu, bruka se obrušila na „oslobođenu“ Gimnaziju, čije su dveri više od vijeka otvarane za učenike i za naučenike, za genijalne i slučajne, za brilijantne i one preko veze upisane.

Dodajmo i hrabre i one za kojima se pri rođenju iz nepoznatog razloga pucalo.  

Od prvih je Sara V. Ženski je ka’ momak stala ispred svih i kuražno strgla masku predavaču Radomanu Č. Lavina je krenula, pa su jedna za drugom popadale i ostale krinke prikrivane u kući od debelih zidova.

Iza svake riječi Otmene aplaudirao je ljutiti Tužni i ansambl zakićen profesorskim titulama kao praznim ljušturama.

Sara je ispričala, Onajkomesediže ode na bolovanje, Otmena pozva muža, (a samo dan, dva ranije tražila da je ne prepoznaju po njemu).

Muž podviknu, javnost streknu, zagraja i plemstvo, dreknu Slaven, diže se i raja i graja...

Đed za babu, baba za unuka, unuk za psa, pas za mačku, mačka za miša... povuci potegni iščupaše repu. Moral nijesu. Ostao je duboko u zemlji.

Otmena je zaštitila predatora od žrtve. Kolektiv je, potom, zaštitio Otmenu od odgovornosti.

Svi oni su rastužili svoje učenike kojima su dužni da predaju istinu i zlatne činjenice. Aplauz nije nadjačao tišinu.

U nevjerici su i Tobošgrađani. Vele - do svega ovoga ne bi došlo da je Sara odmah otišla u policiju.

Konačno, da pomenemo patnju i u Novoj srpskoj demokratiji. Ooo! Odavno u tim redovima teku rijeke suza. Plače se za ugroženim srpstvom. Vidovdanskom tužbalicom za Kosovom - izgubljenim rajem nebeskog naroda. Mori ih sjeta i za Slobom i za Čičinim grobom.

Popovi nariču za srpskim prizrenima, sarajevima, podgoricama, vukovarima i dubrovnicima ... Krik za koljačima iz Srebrenice nebo para... 

A sada se nasrnulo i na Otmenu. Podmuklo se servira teza o nacionalnoj ugroženosti jer Srbi su ugroženi i kada su na vlasti i kada pokrivaju sve najvažnije funkcije u Crnoj Gori. 

A đe na Otmenu? Đe na nju!?