Piše: Tomislav Marković
Nakon što je izašao iz pritvora Goran Ješić, nekadašnji gradonačelnik Inđije i potpredsednik Vlade Vojvodine, gostovao je u silnim emisijama i dao brojne intervjue. Tokom razgovora o ozbiljnim političkim temama, otporu naprednjačkom režimu i vraćanju u politiku, Ješić je usput prozborio i nekoliko reči o zatvorskom raspoloženju prema predsedniku Aleksandru Vučiću i njegovoj bulumenti.
Obični kriminalci s kojima je Ješić silom prilika delio ćeliju listom su antirežimski nastrojeni.
U jednom razgovoru Ješić je napomenuo da će razni naprednjački funkcioneri koji su se ogrešili o zakon (a teško da ima drugačijih) završiti u zatvoru, među ljudima koji ih “mnogo vole”.
Mračno naličje poretka
To me podsetilo na priču muzičara Đorđa Brankovića, frontmena benda Ah, Ahilej, s kojim sam sarađivao pre petnaestak godina. Jednom smo razgovarali o tome ko je bio u kom delu grada 5. oktobra, a Đorđe mi je rekao da on tog dana uopšte nije bio na ulici, među demonstrantima. Pad režima Slobodana Miloševića dočekao je u Padinskoj skeli, u zatvoru, jer je bio član Otpora, policija je njega i još nekoliko njegovih prijatelja uhapsila dok su noću ispisivali antirežimske grafite, pa su ih strpali u bajbok.
Na moje zabrinuto pitanje kako je njima, običnim, poštenim mladićima koji nemaju nikakve veze sa kriminalom, bilo među lopovima, džeparošima, pljačkašima, nasilnicima i ostalim opakim razbojnicima, Đorđe je odgovorio: “Odlično! Dočekali su nas kao oslobodioce, bili smo omiljeni među zatvorenicima”.
Neprijateljstvo kriminalaca i prestupnika prema vlastima na prvi pogled deluje logično, jer su to suprotstavljeni entiteti: vlast čuva poredak, a razbojnici krše njegove zakone. Međutim, taj odnos nije tako jednostavan kako se čini. Zvuči paradoksalno, ali kriminalci u principu priznaju državni poredak i vlast, ne bune se protiv njih. Nisu provalnici i pljačkaši banaka nikakvi revolucionari, već samo izgrednici.
Oni su mračno naličje poretka, ali ne i njegova negacija. Zato nijedan lopov ili obijač neće reći: “Priznajem samo sud svoje partije”, kao što je to učinio Josip Broz Tito na Bombaškom procesu. Njima ne pada na pamet da ospore legitimitet sudu, policiji, političkoj nomenklaturi, režimu. Pod uslovom da politički poredak ima kakav-takav legitimitet. Kriminalci žive sa druge strane zakona, ali to ne znači da ne priznaju zakon i njegove čuvare. Robija je ukalkulisani rizik, sastavni deo posla, a ne metod represije koji nepravedni sistem sprovodi nad onima koji se protiv njega bune.
Iskustva ruskih kazamata
Dovoljno je prisetiti se svedočanstva Fjodora Mihajloviča Dostojevskog iz Zapisa iz mrtvog doma, gde je zabeležio kako osuđeni kriminalci nisu bili nimalo blagonakloni prema plemićima izgnanim zbog političkog delovanja. Osetio je tu omrazu i Dostojevski na svojoj koži, kao pripadnik revolucionarnog kružoka Petraševskog. Robijaši su priznavali autoritet crkve, države i cara, nisu im se dopadali inokosni plemići koji se bune protiv tog svetog trojstva.
Kriminalci su često bivali saveznici zatvorske uprave protiv revolucionara, političkih zatvorenika, disidenata i buntovnika svake vrste. Savezništvo kriminalaca i državnog poretka maestralno je opisao Varlam Šalamov u Pričama sa Kolime. U staljinističkim logorima kriminalci su bili povlašćena klasa robijaša, sarađivali su sa logorskim vlastima, zlostavljajući takozvane političke zatvorenike, zapravo nevine ljude koji su ni krivi ni dužni završili u gulagu. Kriminalci – ubice, pljačkaši, razbojnici, silovatelji, lopovi – znatnim delom određivali su pravila logorskog života, uz prećutno ili glasno odobravanje upravnika i čuvara gulaga.
Tako je bilo u epohi gvozdene vladavine Josifa Visarionoviča Staljina. Nedugo nakon Džugašvilijeve smrti, sve se izmenilo. Tokom šezdesetih i sedamdesetih, pod Hruščovom i Brežnjevom, režim je počeo da se ljulja, njegova legitimnost je bila dovedena u pitanje, pa se to odrazilo i na unutrašnje uređenje kazamatskog sveta. Sovjetski disident Vladimir Bukovski proveo je 12 godina u gulazima, kolonijama i duševnim bolnicama, o čemu je pisao u memoarskoj knjizi Moj život disidenta.
“Treba reći da je ponašanje ‘kriminalaca’ prema nama, također, postalo posve drugačije. Priča se da prije dvadesetak godina oni nisu zvali ljude naše vrste drugačije do imenom fašista, da su nas pokradali u konvojima i na postajama, da su nas zadirkivali u logorima, itd. Ali sad su mi čak pomagali spontano u konvoju, noseći moje vreće s knjigama i dijelili s nama jelo i pušenje”, piše Bukovski. Kriminalci su postali verni saveznici disidenata, velika većina bila je antisovjetski raspoložena, reč ‘komunista’ postala je gotovo uvreda. Njima jedino nije bilo jasno da se disidenti bore protiv režima potpuno besplatno, da mirno odlaze u zatvor bez ikakve koristi za sebe, u to jednostavno nisu mogli da poveruju”.
Politički zatvorenici koristili su kriminalce za prenošenje poruka i međusobnu komunikaciju. Bukovski piše da su “lopovi bili krajnje pošteni”, nikada se nije desilo da neka ceduljica padne u ruke čuvarima. S druge strane, disidenti su pomagali kriminalcima, pisali su im pisma i žalbe, objašnjavali im kakva su njihova prava, budući da su robijaši uglavnom bili uvereni da nikakva prava i nemaju, čim se nalaze u zatvoru.
Lopov u zločinačkoj državi
Najbolje svedočanstvo o odnosu prestupnika prema državnom poretku ostavio je francuski pisac Žan Žene u autobiografskom romanu Dnevnik lopova. Žene opisuje svoja tumaranja po Evropi tridesetih godina prošlog veka, u vreme kad se bavio sitnim krađama. U svim zemljama je lopovisao, dopadao zatvora, bežao iz njih i nastavljao svoje putešestvije. A onda se obreo u hitlerovskoj Nemačkoj i tu se zatekao usred nerešivog problema.
“Hteo sam da se upustim u krađe. Ali me sputavala neka neobjašnjiva sila. Nemačka je čitavoj Evropi uterivala strah i, naročito u mojim očima, predstavljala je simbol okrutnosti. Već je bila pogazila sve zakone. Čak sam i na ulici Unter den Linden imao osećanje da šetam logorom koji su načinili banditi. (…) Dabome da sam i tamo krao kao ma gde drugde, ali sam se pritom osećao u neku ruku nelagodno, jer ono što nalaže tu vrstu rabote, kao i ono što iz nje sleduje – taj poseban moralni stav dignut na stepen građanske vrline — to je ceo taj narod znao i činio nauštrb drugih”, piše Žene koji se našao na teškim mukama.
Potom minuciozno analizira apsurdnu situaciju u kojoj se zatekao: “To je narod lopova – govorio sam u sebi. Ako ovde kradem, time ne činim ništa posebno i što bi mi moglo biti od koristi: samo se pokoravam uobičajenom poretku. Ne narušavam ga. Ne činim nikakvo zlo niti bilo šta remetim. Zgražanje je nezamislivo. Kradem badava. Izgledalo mi je da se bogovi koji upravljaju zakonima ne bune, nego da se naprosto čude. Osećao sam se nelagodno. Ali sam naročito želeo da se vratim u zemlju gde se bespogovorno poštuju moralni zakoni, na kojima se zasniva život”.
Kriza identiteta
Zaista nije imalo nikakvog smisla biti lopov u nacističkoj Nemačkoj. Režim je kriminalan i zločinački, a sitnom kriminalcu je potreban regularan državni poredak u odnosu na koji će biti otpadnik. Tamo gde je zločin uzdignut do vrline i postavljen kao temelj poretka – kradljivac neminovno zapada u krizu identiteta. Otuda nasušna potreba za bekstvom u normalnu državu u kojoj su na snazi moralni zakoni. U zločinačkom poretku prestupnik nema šta da krši, jer su moralni i svi drugi zakoni već ukinuti, tu nema nimalo prostora za izgredništvo.
Slično je u Srbiji pod režimom Aleksandra Vučića. Besmisleno je biti sitni kriminalac u zemlji gde su članovi vladajuće oligarhije hiljadu puta gori kriminalci. Običan lopov može da se oseća samo frustrirano pored naprednih majstora krađe miliona i milijardi evra iz budžeta. Srpska napredna stranka je nelojalna konkurencija običnim kriminalcima, em njeni funkcioneri nemilice kradu i otimaju, i to sa najviših državnih položaja, em su pod zaštitom policije i sudstva.
Tamo gde su ratni zločinci heroji, ugledni građani i članovi glavnih odbora vladajućih stranaka – nema smisla biti obijač trafike ili provalnik. U zemlji gde predsednik stoji na čelu mafijaške hobotnice, brani vlasnika najveće plantaže marihuane u Evropi (koja je radila pod zaštitom bezbednosne službe), poziva na nekažnjivo gaženje demonstranata i okuplja oko sebe narkodilere, huliganske falange i sličan polusvet – džeparoš je čist višak, apsurdna pojava, idealista koji veruje u slobodno preduzetništvo umesto da se učlani u partiju i napravi političko-lopovsku karijeru.
Srpska napredna stranka kao kriminalna organizacija jedva maskirana u političku stranku uspostavila je zločinački poredak u zemlji. Situacija je toliko bizarna da se ponekad čini kako je i samim naprednjacima čudno što su se obreli tu gde su, na političkim funkcijama, jer i sami znaju da im je mesto u podzemlju, u lopovskim družinama i zatvorima. Kad ih neko pozove na odgovornost, kad od njih zatraži da obavljaju posao za koji su plaćeni, oni se iskreno začude. Ne možete očekivati od čoveka koji je po svom habitusu secikesa da bude stvarno predsednik opštine, šef odbora za pravosuđe ili ministar.
Izopačenost takvog naopakog poretka osećaju čak i oni koji se nalaze na društvenom dnu, sitni kriminalci svih provenijencija. Njima je potreban čvrst, stamen poredak da bi u njemu igrali ulogu otpadnika. Potrebni su im tužioci, sudije i policajci koji gone organizovani kriminal, a ne rade u njegovoj službi. Otuda i neprijateljstvo koje pritvorenici i osuđenici ispoljavaju prema Aleksandru Vučiću i naprednjačkom režimu. Kad ni obični kriminalci ne priznaju legitimitet političkog poretka, to znači da mu je odzvonilo.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR