Denunciraj bližnjeg svog

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Naprednjački režim ne zna kako da izađe na kraj sa masovnim izlivima studentskog i građanskog nezadovoljstva koji se već mesecima valjaju po celoj Srbiji. Šta god da probaju – ne ide, svaki potez završi kao šut u sopstvenu mrežu. Neuspesi nisu pokolebali razbojničku družinu koja se lažno predstavlja kao politička partija, nastavljaju da rade ono što jedino znaju – da prete, biju, pritiskaju, lome vilice, kleveću, izmišljaju nepostojeće opasnosti i neprijatelje svih boja. Što bi rekla narodna poslovica, ne uči se matori krimos novim trikovima. Ili tako nekako.

U okviru akcije gašenja džinovskog požara fajtalicom, režim je naložio direktorima škola da dovedu u red nepokorne profesore koji štrajkuju i podržavaju proteste. Direktora ima raznih, neki su stameni i ne prihvataju da se late nečasne rabote disciplinovanja neposlušnika, a neki su savitljiviji, pogotovo ako su partijski ljudi ili sinji kukavci, pa naređenja odozgo sprovode u delo. Denunciraj bližnjeg svog, tako glasi poznata Božja zapovest u njihovoj interpretaciji, koju pokorno sprovode u delo.

Denuncijacija višoj instanci

Po društvenim mrežama kruži dokument dostavljačkog tipa, denuncijacija koju je napisala direktorka jedne beogradske gimnazije i poslala tamo gde treba. Adresa na koju poštar ili ovlašćeni dostavljač treba da dostavi dostavu nije Ministarstvo prosvete, kako bi bilo logično pomisliti, već jedna druga viša instanca – Odbor za versku nastavu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Po adresatu bi se moglo zaključiti da se dostava tiče profesora veronauke, budući da je ovo crkveno telo zaduženo za prosvetne radnike u verskoj nastavi.

Zaista, direktorka prijavljuje profesora veronauke iz svoje škole nadležnim crkvenim vlastima, predlažući da ga premeste u neku drugu školu. Kad već ne može da ga ostavi bez posla, neka bar popije strogu epitimiju nakon koje mu neće pasti na pamet da se ponaša u skladu sa sopstvenom savešću, etičkim normama i Božjim zapovestima, nego će podanički da ćuti i trpi, kad se već od buntovnog bogoslova ne može napraviti napredni lojalista. 

Veroučiteljski zločini

Direktorka piše da profesor radi skoro 11 godina u gimnaziji, da je tokom tog dugog vremena njegov rad i odnos sa učenicima bio “na visokom profesionalnom i kulturnom nivou”. Doduše, povremeno su neki učenici bili zbunjeni njegovim slobodnim objašnjenjima i tumačenjima nekih mesta iz Svetog pisma, ali direktorka misli da to nije ništa drastično. Tako direktorka misli na početku dostave, do kraja teksta dugog jedva dve stranice će se predomisliti, o tom – potom.

Međutim, uzorni nastavnik veronauke odjednom se volšebno preobrazio nakon što su počeli protesti, aktivirao se u Upravnom odboru Foruma beogradskih gimnazija, predvodio je proteste i – kako kaže direktorka – “nezakonite obustave rada”. Podanici autokratskog režima bezakonja prosto obožavaju da se pozivaju na zakone, ali samo kad su restriktivni i nepravedni. Prema zakonu, svaka obustava rada u školama je protivzakonita, jedino je dozvoljeno skraćenje časova na 30 minuta. Što će reći da prosvetni radnici suštinski nemaju pravo na štrajk.

Direktorka veroučitelju zamera “ostrašćenost” u sindikalnoj borbi i eksponiranje “na krajnje ružan i neprimeren način”, navodeći konkretne primere. Direktorka javlja da je veroučitelj direktorku (tj. nju) nazvao bestidnicom, jer nije dozvolila da bivši učenici gimnazije bez provere uđu u zgradu škole da podrže maturante. Profesorov krimen je i to što je kolegu optužio za “jadno i nečasno delovanje”, da “botuje za zločinačku organizaciju” i da je “bruka za nastavnički poziv”.

Hrišćanska pretnja

Direktorka veli da se pod zločinačkom organizacijom podrazumeva Vlada Srbije. Meni je logičnije da je čovek mislio na vladajuću stranku, tu ništa nije sporno, oni se čak i ne trude da sakriju pravu prirodu svoje organizacije. A Vlada Srbije je Vučićevih ruku delo, tu ni svećom ne možeš da nađeš poštenog čoveka, da u ovoj zemlji postoje tužilaštva i sudovi, pitanje je da li bi iko od njih bio na slobodi. Ko podržava vladajuću kliku, pogotovo u trenutku kad se cela zemlja podigla protiv kriminalnog režima, jer joj je dosta naprednjačkog zuluma – taj zaista “botuje za zločinačku organizaciju”. Nazivanje pojava pravim imenom trebalo bi valjda da bude osnovna školska lekcija, obrazovanje bi valjalo toj veštini da nas nauči. Ili je možda cilj školovanja uvežbati se u korisnim lagarijama koje će učenika u životu daleko odvesti, pogotovo ako je pokoran vlastodršcima, tako se kod nas pravi karijera.

Veli direktorka i da je veroučitelj inkriminisanom kolegi uputio “hrišćansku pretnju” koja glasi: “Razmisli dobro, ali zaista razmisli, ovo ti je moj savet kao hrišćanina, šta radiš i čemu možeš da se nadaš takvim delovanjem”. Tja, nije to pretnja, nego najobičnije upozorenje. Ako se pogleda sa hrišćanske tačke gledišta, onaj ko čini zlo, ko sarađuje sa zločincima i ubicama, sa lopužama koje ojadiše sopstveni narod (pretežno hrišćanski), taj posle smrti zaista nema čemu da se nada. To je opšte mesto svakog katehizisa. Ono što nesrećna direktorka naziva “hrišćanskom pretnjom” je uobičajeni sadržaj hrišćanskih propovedi evo već par milenijuma.

Paradigma autoritarne svesti

Ukratko, profesor veronauke postao je sumnjivi element, direktorkinim rečima: “Od omiljenog nastavnika i kolege postao je ostrašćeni politički buntovnik”. Poslednje tri reči su boldovane u dostavi, da se naglasi kakav je to zločin počinio neposlušni nastavnik. U kom se to svetu strasno zalaganje za sopstvene ideje smatra prekršajem zbog kojeg bi zalagač trebalo da izgubi posao? U kakvom sistemu je političko buntovništvo krimen protiv poretka, nedolično ponašanje nedostojno predavačkog poziva?

Pa, recimo u državama kao što su Hitlerov Treći Rajh, Staljinov Sovjetski Savez ili Putinova Rusija, kao i u mnogim drugim, kudikamo mekšim kazamatima, koji zatiru slobodu ličnosti, pravo na slobodu govora i mišljenja, te ljudsko dostojanstvo. Ukratko – satiru sve ono što je zagarantovano srpskim Ustavom, makar na papiru. A slično je i u teokratijama, i onim drevnim i ovim današnjim.

Narečena dostava deluje kao tek jedan nevažni detalj u kolopletu uzbudljivih istorijskih događaja koji se u Srbiji odvijaju poslednjih meseci, ali ona je mnogo više od toga. Iz nje progovara nešto tipično, karakteristično za stanje svesti srpskog društva. Kroz nevešto sročeno denunciranje kolege projavljuje se paradigma neslobodnog, zatvorenog, autoritarnog, kolektivističkog, podaničkog načina mišljenja.

Na osnovu ovakvih dokumenata sutra će istoričari rekonstruisati vreme u kojem živimo, društvenu atmosferu, prilike u Srbiji, dominantne predstave o elementarnim političkim pojmovima. Iz te dve uboge stranice može se sklopiti slika jedne epohe, postaviti precizna dijagnozna društvene, idejne, političke, ideološke, kulturne, obrazovne patologije. Podaništvo, poslušništvo, dobrovoljno ropstvo – sve se to kao na dlanu vidi iz jednog zvaničnog školskog dokumenta.

Jeretik zreo za lomaču

Nije to sve, najbolje sam ostavio za kraj. U jednom delu dostave direktorka se pozabavila teološkim sadržajem rada nepokornog profesora, iako – kako sama kaže – za to nije dovoljno kompetentna. Ona samo prenosi zapažanja učenika “iz pravoslavnih verujućih porodica” koji su bili “zapanjeni nekim komentarima” na verskoj nastavi. Poznato je da učenici iz pravoslavnih verujućih porodica bolje poznaju teologiju od teologa, zato oni, zajedno sa svojim roditeljima, predaju teologiju teolozima, a ne obrnuto.

Dakle, ne samo da profesora treba opanjkati kako je nepokoran svetovnim vlastima, kako je subverzivni element, politički buntovnik, čovek koji ima svoje mišljenje (što je najveći zločin), već ga treba suptilno proglasiti i jeretikom. Ništa direktorka ne tvrdi otvoreno, i sama priznaje da nije dovoljno kompetentna, neka Odbor za versku nastavu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke sam proceni da li čovek koji sablažnjava poštenu decu iz pravoslavnih verujućih porodica, ispovedajući sumnjiva učenja, treba uopšte da bude zaposlen kao profesor verske nastave.

A kakve je to jeresi ovaj slobodoumnik propovedao na časovima? Kaže direktorka da je prelazak Jevreja preko Crvenog mora objašnjavao “geografskim i naučnim znanjem”, more je na nekim mestima plitko, pa su mogli da ga prepešače. Negirao je “biblijsko svedočanstvo o Božijoj intervenciji u razdvajanju mora”, upozorava rukovoditeljka škole. Dakle, direktorka obrazovne ustanove tvrdi da profesor ne sme da koristi naučna znanja na času, niti da njima objašnjava neke pojave.

Mogla bi to da preporuči i profesoru geografije, da se ne muči bespotrebnim naučnim objašnjenjima, čemu to razbijanje glave kad sve lepo može da se objasni Božjom intervencijom. Usput budi rečeno, u poslednjih par vekova su razvijene neke nauke kao što su biblijska istorija ili biblijska arheologija, iznenadila bi se direktorka šta sve tu može da se pročita, uključujući i različita racionalna tumačenja prelaska Crvenog mora.

Pravoslavna dogma o papskoj nepogrešivosti

Ima li još kakvih jeretičkih zastranjenja nepokornog profesora? Ima još nekoliko. Profesor je navodno tvrdio da je liturgija zastarela stvar kojoj treba reforma, te da su evangelistički rok koncerti prikladniji način slavljenja Boga. Liturgija je nastala davno, vo vremja ono je delovala prikladno i aktuelno, u skladu sa onomadašnjim pojmovima o crkvenom obredu, prohujalo je mnogo vekova od tada, možda reforma nije loša ideja. Uostalom, nije profesor jedini kome je to palo na pamet, o tome se priča odavno u teološkim krugovima. A evangelistički rok koncerti privlače vernike, budimo pošteni - tu se može videti mnogo više entuzijazma nego na pravoslavnim liturgijama, mogla bi direktorka da pogleda živi nastup Bethel Music & Molly Skaggs, recimo izvođenje pesme “Ain't No Grave”, sve bi joj se samo kazalo.

Poslednja primedba je najbizarnija od svih. Veli direktorka kako su joj učenici preneli relativizujuće mišljenje inkriminisanog profesora o svetim ocima. Navodno, profesor je tvrdio da “sveti oci ne moraju biti neosporni autoritet, jer ni oni nisu nepogrešivi, nemaju monopol nad istinom”. Sveti oci nisu nepogrešivi? Pa zar jesu? Koliko je meni poznato, u pravoslavlju ne postoji dogma o papskoj nepogrešivosti, između ostalog i zato što u pravoslavlju nemamo papu, a još manje postoji dogma o svetootačkoj nepogrešivosti. Hrist je istina, pa samim tim niko ne može imati monopol na istinu, tako je to u hrišćanstvu.

Usput, sveti oci su često raspravljali o raznim pitanjima hrišćanske vere, otuda silne teološke polemike, ne postoji nikakakv kolektivni um koji ispoveda apsolutno iste ideje, razilaze se sveti oci u mnogim stvarima. Recimo, sveti Grigorije Palama i prepodobni Grigorije Sinait imaju sasvim različita mišljenja o statusu uobrazilje u ljudskom umu. Ko je onda od njih nepogrešiv? Ili su obojica, iako misle suprotno?

Tiranija kao ideal

Direktorka očigledno zamišlja da postoji nekakva neupitna viša instanca koja svima određuje šta će da misle o svemu na svetu, da se ljudi ne zamaraju tom prokletom slobodom. Ili bar priželjkuje takav poredak. Uvek će se naći Vučić ili neki drugi kralj, svetovni gospodar koji izdaje naređenja podređenima, uvek će tu biti i neki patrijarh, ili neki sličan gospodar mišljenja, zadužen za ideološko disciplinovanje mužika i ostalih podanika, a svi ostali će da klimaju glavom, da izvrše moralno i intelektualno samoubistvo, dobrovoljnu lobotomiju, pa će u tamnici vladati red i mir po meri tirana i njihovih dobrovoljnih robova.

Ko se opire takvom poretku, tog odmah treba proglasiti za političkog buntovnika i jeretika, izbaciti ga na ulicu, ostaviti bez hleba, kad već ne možemo da ga spalimo na lomači ili bar da mu urežemo jezik u grlo, kao u starom dobrom srednjem veku. Kao što već rekoh, mogla bi se rekonstruisati naša epoha samo iz ovog slučajnog prosvetnog dokumenta. Iz njega se mogu iščitati čak i temeljni uzroci naše nesreće, sve je direktorka uspela da objedini, potpuno nesvesno, rukovodeći se sasvim drugačijim motivima, ni u snu ne sluteći šta se sve krije u njenom tekstu, pisanom e da bi se ratosiljala nezgodnog kolege koji joj kvari tamničku idilu.