Tamo daleko, u širokom svetu

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

“Aleksandar Vučić je ponovo potvrdio da će doći u Moskvu na proslavu 80. godišnjice pobede (Sovjetskog saveza) u Velikom otadžbinskom ratu (1941-1945) i da će poslati jedinicu Vojske Srbije za učešće u Paradi 9. maja”, navodi se u saopštenju Kremlja.

Tako glasi vest. Nisam primetio nikakve burne reakcije na vest da će predsednik Srbije stajati uz ruskog diktatora i masovnog ubicu Vladimira Putina, i da će srpski vojnici marširati zajedno sa silovateljima, koljačima, pljačkašima i ostalim ruskim zlikovcima koji divljaju po Ukrajini već tri godine.

Na čijoj strani

Koliko sam pratio, iz opozicionih krugova niko nije povikao da je to sramno i neprihvatljivo, da je svrstavanje uz ubice koje vode imperijalni rat suprotno istinskoj volji građana Srbije. Ni na studentskim i građanskim protestima nije bilo govora o ovoj temi. Dobro, oni se ne bave spoljnom politikom. Zato je na tim protestima dozvoljeno nošenje samo zastava Srbije, druga obeležja i insignije nisu poželjni. Doduše, svako malo se zavijore zastave pod kojima ruska vojska kasapi, spaljuje, ruši, razara, pljačka, siluje i otima decu po Ukrajini. Naravno, moguće je da su u pitanju samo radikalni pojedinci, ruskokolonaši, ljubitelji čvrste Putinove ruke, ili naprosto osobe koje i ne znaju šta nose, misleći u svojoj neznavenosti da je to neko pravoslavno znamenje.

S druge strane, nije bilo pojedinaca koji bi poneli zastavu Ukrajine, makar onako usput, da podrže ljude koji se već tri godine bore, stradaju, ginu za slobodu, demokratiju, pravdu, istinu, ljudsko dostojanstvo. I za sistem u kojem institucije funkcionišu i rade svoj posao. Pisala je o tome nedavno Ana Jovanović na Peščaniku, u tekstu “Na pogrešnoj strani istorije”.

“Vreme je da studentski protesti pored lokalnog delovanja krenu da misle globalno i da jasno stave do znanja za kakvu budućnost se bore. Nije neophodno odabrati političku opciju, ali je neophodno odabrati politiku. (...) Ne očekujem od studenata da promene spoljnopolitički pravac Srbije, niti bi bilo ko od nas to trebalo da očekuje. Ali očekujem da zauzmu jasan stav i da jasno definišu bolje društvo za koje se zalažu. Očekujem da jasno stanu na pravu stranu istorije protiv agresora, protiv bogatih, bahatih i zlih. (...) Nije previše očekivati od njih da jasno kažu da li se bore za slobodu, pravdu i državu kako je vide Tramp, Putin, Orban ili Vučić, ili se bore za bolje društvo u kome nema mesta tiranima”, trezveno veli Jovanović. 

Istorijski trenutak

Opet, imamo mi svojih neodložnih poslova, pa nismo u mogućnosti da obraćamo pažnju na taj kleti svet. Treba rušiti autokratiju, svrgnuti kriminalno-zločinačku bandu koja je zajahala Srbiju, osloboditi građane od straha, probuditi nadu, razbiti letargiju, boriti se protiv nenadležnog uzurpatora. Prosto nema kapaciteta za sve, ni rušenje naprednjačkog režima nije baš izvesno, mada je stvorena pozitivna atmosfera, Srbijom se pronosi talas demonstracija i pobune koji deluje nezaustavljivo.

Međunarodni poredak uspostavljen posle Drugog svetskog rata se ruši, SAD prelaze na stranu Rusije, Donald Tramp pokušava da prinudi Ukrajinu na kapitulaciju, njegovi jastrebovi napadaju Evropu, pravo i zakoni su bačeni na pod i izgaženi, uspostavlja se poredak gde će vladati zakon jačeg, vraćamo se u džunglu i pećinu. Trenutak je malo reći istorijski, svet se okreće tumbe, a u tom novom poretku Srbija staje na stranu diktatora, tirana, autokrata, ubica. To će 9. maja dodatno potvrditi na paradi u Moskvi.

Tog dana neće slaviti pobedu nad fašizmom, ne mogu fašisti da slave pobedu nad fašizmom, to je apsurdno, ne slavi se čak ni kraj Drugog svetskog rata, nego onog što Kremlj zvanično zove “Veliki otadžbinski rat (1941-1945)”. Zar svetski rat nije počeo 1939? Šta bi sa one dve godine? Zašto ih Putin i putinčići ne pominju? Možda zato što je SSSR te dve godine proveo u prijateljskim odnosima sa Trećim Rajhom, zajedničkim snagama komadajući Evropu. Malo su podelili Poljsku, malo su okupirali Baltik, jedino je Finska uspela da pruži otpor, pa su se tu zaustavili. Usput su snabdeli Hitlera žitaricama, naftom, rudama, svime što mu je bilo potrebno da okupira Evropu. Ruku na srce, bilo bi mnogo poštenije da u Moskvi proslavljaju 23. avgust, dan kad je potpisan pakt Ribentrop-Molotov. A i Vučić bi se bolje osećao na proslavi takvog praznika, ne bi morao da glumi antifašistu.

Ruski agent u Beloj kući

Počinje nova epoha, horizont se opasno smračio, cela Evropa je uzrujana, menja se politika, prave novi savezi, počinje naoružavanje evropskog kontinenta, transatlantski savez se ruši, Amerika nakon više od sto godina okreće leđa Evropi i bratimi se sa njenim neprijateljima. Možda perverznu naopakost čitave situacije najbolje ilustruje jedna epizoda iz Kongresa. Demokratski senator iz Oregona Džef Merkli tokom saslušanja Trampovih nameštenika postavio je niz logičnih pitanja, jasno i glasno.

Pitao je senator da li je Tramp ruski agent, a potom pojasnio: “Da je Tramp ruski agent, on bi: širio rusku propagandu,odrekao bi se ključnih tački u pregovorima pre početka pregovora uključujući i članstvo Ukrajine u NATO, prekinuo bi isporuku oružja Ukrajini, potkopao bi partnerstvo sa Evropom (što je glavni Putinov cilj) i učinio bi sve da diskredituje ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog u međunarodnoj zajednici. Upravo to je ono što Tramp sada radi. Dakle, po čemu on onda nije ruski agent?” Trampovci su brbljali uobičajene gluposti, ponavljajući kao papagaji zvanični propagandni narativ – da je Tramp bio predsednik 2022, rat ne bi ni počeo, bla bla.

Tramp usput ruši i američku demokratiju, razvaljuje republiku, podriva institucije, paradira koruptivnim šemama u javnosti, njegova kripto valuta je tako dizajnirana da može da posluži kao kanal za novac ruskih oligarha bez mogućnosti da mu se uđe u trag, direktori korporacija plaćaju pet miliona dolara za sastanak sa Trampom u četiri oka, kolektivni prijem košta milion dolara, Ilon Mask seče konkurenciju da bi njegove firme preuzele njihov posao... Američki predsednik priprema trgovinski rat sa Kanadom, Meksikom i Evropskom unijom, planira da uzme Grenland od Danske, da Kanadu pripoji kao 51. državu, Džastina Trudoa zove guvernerom, u saradnji sa potpredsednikom Vensom ponižava Zelenskog u Ovalnom kabinetu, prosipa opasne laži brzinom munje...

Zatvaranje u svoj svet

Ukratko, svetski poredak odlazi dođavola, svi su u panici, u toku je tektonski poremećaj sveta, autoritarci i diktatori širom sveta likuju, Putinovi propagandisti slave Trampa i ekipu na televiziji, prosto ne verujući da sve ide tako glatko. Kad se iz te široke perspektive vratimo na ovu našu lokalnu, stiče se utisak da nas nimalo ne pogađa istorijski prelom koji se upravo dešava, kao da nismo deo sveta, kao da nemamo nikakve veze ni sa Evropom, ni sa planetom. Uprkos svom razumevanju za lokalne specifičnosti, da ne kažem lokalni politički i društveni kolorit, ipak je to pomalo čudnovato.

Kada je nacionalistička histerija započela osamdesetih godina, kroz nju se očitovao zli duh samoizolacije, odsecanja od sveta, zatvaranja u sopstveni brlog. Nije to ni neočekivano, kako piše Vuk Perišić u eseju “Kad zaboraviš juli”: “Nacionalizam je psihološka i moralna implozija, potreba za usamljenim trajanjem u ustajaloj praznini. On nije samo kultura smrti nego i paničan strah od života i svijeta. Nacionalisti teže samodovoljnosti i na svijet gledaju kao na nekakav privremeni eksces koji će nestati ako dovoljno čvrsto zatvore oči”. 

Nije nacionalizam jedina ideologija koja bi da panično pobegne od sveta. Kako reče Radomir Konstantinović, duh palanke se “javlja kao rodonačelni duh svake težnje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake težnje da se svet preobrazi u svet palanke”, njegova suština je u težnji ka izolaciji od sveta, to je “duh ustremljen apsolutnom zatvaranju”.Taj duh ume da navuče razne ideološke krabulje, da se otelovi u različitim domaćinima, ali uvek ostaje zaveren budžaklijskoj psihologiji.

Kao u nekakvoj velikoj rasejanosti

Mi smo već prošli kroz istorijski prelom pre skoro 40 godina, skrenuli smo u anticivilizacijskom smeru i to stanje traje i dalje. Višedecenijsko sunovraćivanje ostavilo je neminovne posledice na društvo, otuda i ukorenjeno osećanje da nismo deo sveta. Starije je to osećanje od poslednjeg ciklusa destrukcije, zabeležio ga je Konstantinović u “Filosofiji palanke” krajem šezdesetih: “Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti”.

Imamo svoju muku, pokušavamo da je se najzad ratosiljamo, to donekle objašnjava pomalo bizarni nehaj za lomove u svetu. Ali samo do određene granice. Sa druge strane te nevidljive međe počinje ozbiljna zabrinutost da smo prekardašili u izolacionizmu. Svet se drma iz temelja i puca po šavovima, a kod nas kao da se taj džinovski potres ne oseća. Moguće je i da grešim, ali nije me teško demantovati. Dovoljna bi bila samo jedna rečenica ili samo jedna zastava.