Padaj silo i nepravdo

Piše: Dejan Ilić

Gle, ministar kulture laže. Iznenađenje? Otkud iznenađenje. Jedino malo čudi elaboracija laži. Udario me je, otišao sam kod lekara, lekar je sastavio izveštaj o povredama, s tim sam otišao kod tužioca – tako, korak po korak, laže ministar kulture. Kad na sudu – čovek ga opsovao. Čekamo da se javi ministar, da objasni šta je bilo s udarcem, povredama, izveštajem lekara. Ministar ćuti.

Gle, i Vučić laže. Dobro, preterao sam: naravno da laže, neprekidno. Student udario policajca, policajac će izgubiti oko – elaborira Vučić novu laž u nizu. Kad na snimku, policajac udario policajca. Čekamo Vučića, da objasni ko je udario policajca i zašto, to jest zbog koga je policajac mogao da izgubi oko. Dobro, ne čekamo samo Vučića, čekamo i policajca da kaže sve to isto. Ali, muk.

Nema činjenica u Srbiji, samo laži, na strani tekućeg režima. Ima se utisak da o tome više nema smisla ni pričati, skretati pažnju na to. Oni lažu, kažete. Naravno da lažu, glasi odgovor. Samo što nije naravno. Mi smo jednom slične laži već skupo platili. Ali, hajde što smo ih mi platili, naši lagali, mi platili. Sve su debelo platili i naši susedi, svojim životima, životima svojih bližnjih, imovinom…

Ko se još pita kako se raspala Jugoslavija i ko je najveći krivac za taj raspad, neka samo gleda sadašnju propagandnu kampanju tekućeg režima. Sve su to isti oni ljudi iz devedesetih. Dobro, ne baš svi, ali glavni akteri su nam stigli direktno iz prvih redova starog režima. Kako su onda napravili neprijatelje od naših suseda, tako sad prave neprijatelje i od nas. Samo što je sad još nejasnije – čije neprijatelje?

Ali glavna tema ovog teksta nisu ni laž ni raspad Jugoslavije. Zločini, uključujući i genocid, to bih da stavim u prvi plan. E da bih mogao da kažem da je kosmička nepravda što našu decu danas proganja naša i samo naša loša prošlost. I ne samo da ih proganja nego bi mogla i fizički da ih povredi. Redom naspram studenata i pobunjenih žitelja Srbije staju zločinci iz devedesetih.

Za ovaj režim, studenti i pobunjeni žitelji Srbije isto su što i mrski Hrvati, Bošnjaci, Albanci. Možda je nekada i mogla da prođe laž o krvoločnim Hrvatima, Bošnjacima, Albancima, pre nego što je rat uopšte počeo, ali kako da saviješ kampanju oko krvoločnih studenata, na primer? Pa se probalo zaobilazno – studenti su, je l’ da, Hrvati, a opozicija je Kurtijeva. A Bošnjaci baš sad hoće da hapse Dodika.

Samo što se to više ne prima – jer studenti su naša deca. Znamo ih. Mi smo ih podigli. I ni slutili nismo da smo u stanju da nešto tako dobro napravimo. Ili nam se samo omaklo, srećnim sticajem okolnosti. Ali, umesto da se radujemo, strepimo. Ponovo nas je stigla naša sopstvena loša prošlost. Sa kojom ni sad nemamo snage da se razračunamo, podvučemo crtu i konačno je ostavimo iza sebe.

A bilo je prilika i ranije. Samo što je nama bila mrska pomisao čak i na tako benignu stvar kao što je – lustracija. A zamislite da smo barem to uradili: ćao Vučiću, Nikoliću, Martinoviću, Dačiću… neka čitalac nastavi odurni niz. Ne bi sad deca krvavih stopala obilazila Srbiju. Možda bi Srbija bila sređena kao Slovenija. Dobro, preterujem. Znamo da ne bi. Ali, bila bi bolja od ovoga što sad imamo, to je sigurno.

Ali, nećemo ovde ni o budućnosti, pa ni mogućim budućnostima. Mi smo sebe zakopali u devedesete. Ukopali smo se u prošlost i oduzeli sebi budućnost. Pošto ovo s Vučićem nije nikakva budućnost, ako se gleda iz perspektive novog početka daleke 2000. To je stalno vraćanje jedne te iste loše prošlosti. Jedino što smo sada mi postali žrtve; naši susedi će se valjda spasiti, od nas.

Ne znam da li je od tranzicione pravde ijedan drugi pojam ovde izazivao više gađenja, izuzev same tranzicije (čitaj: privatizacije). Pustimo sad tu tranziciju/privatizaciju i nezadovoljstvo zbog njih, na čijem talasu se vratio stari režim. Je li barem sada jasno zašto je bila važna tranziciona pravda: ne zbog nas samih, nego zbog ove dece. Ljudi koji im sada prete trebalo je odavno da sede po zatvorima ili u dubokoj izolaciji.

Nije nam bilo dovoljno što smo deci prepustili da nas spasavaju, nego sad gledamo još i to kako im naši nedovršeni poslovi mogu doći glave. Istina je, nema zemlje u kojoj su procesi tranzicione pravde bili ne sasvim uspešni nego barem malo uspešni. Obično se ta priča sastojala od loših kompromisa i još gorih privida ispunjenja pravde. Mi nismo imali ni takav privid. Ali, nije u tome stvar.

Ima ljudi ovde, među nama, kao što je Nenad Dimitrijević, na primer – neumorno objašnjavaju zašto je važna tranziciona pravda. Daju razloge: žrtve su još među nama, zadovoljenje pravde za njih značilo bi da ih posle svega prihvatamo kao nama jednaka, dostojanstvena ljudska bića. Ali, među nama su i izvršioci zločina. Ako ih ne kaznimo, šaljemo im poruku da je to što su uradili bilo u redu i da mogu da ponove.

Sasvim jednostavno, zaborav, guranje loše prošlosti pod tepih navodnog zalaganja za budućnost samo čuva ranije već uspostavljene nepravične odnose moći i privileguje glavne krivce za lošu prošlost. To se sad odvija pred našim očima.

Srbija će ubuduće verovatno služiti kao primer za to šta se dogodi zemlji koja izbegne da se bavi tranzicionom pravdom. Koja odbije da napravi prekid s lošom prošlošću. Ta prošlost joj se vrati pravo u glavu. Ponekad se kaže da je to prošlost koja odbija da prođe. Nije stvar u tome: mi odbijamo da je pošaljemo u prošlost, mi je čuvamo i od nje pravimo sadašnjost. Jer nismo u stanju da umesto laži prihvatimo istinu, a glavne aktere privedemo pravdi.

Pošto studente nazivam decom, očito je da nas starije vidim kao generaciju roditelja. I jasno je da hoću da kažem da naša deca ne treba da ispaštaju zbog roditeljskog greha. Ali, da bi bilo sasvim jasno, zamislimo iste relacije ali s drugim akterima. Neka Vučić bude razmaženi, u zločinu ogrezao balavac. A našu političku zajednicu možemo videti kao njegovog roditelja.

Javno mnjenje te zajednice neka bude roditeljski glas. I sad taj glas poručuje – pazi šta radiš, ponovo ćeš napraviti zločin, ovaj put ćeš to skupo platiti (kao što i hoće, ako ispuni svoje ludačke pretnje). Ali, kako balavac to čuje? On kaže – pa i prošli put su mi pretili, a zločin se ipak desio i ja sam bio saučesnik u tom zločinu i… ko me kaznio? Ne veruje nam Vučić – mi smo ga kao zajednica uljuljkali u nekažnjivost. I njega i njegove, što sad na njegov poziv izlaze ispod kamena.

Hajde da ovaj put mi završimo taj posao, ne nužno u subotu, nego jednom, uskoro. Mnogo su uradila deca. Ali nije njihovo i da nas oslobađaju od kriminalnog režima i da nas spasavaju od naše, a ne njihove, loše prošlosti. To što je tekući režim isti onaj stari režim nije dovoljan razlog da sav teret svalimo na studentska pleća.

Neka deca pevaju – padaj silo i nepravdo. Ali naše je da kažemo – bež’te od nas noćne tmine, svanuo je i naš dan, 15. mart, ili već neki, uskoro.