Zločinačka prošlost nam se kezi u lice iz Pionirskog parka

Piše: Tomislav Marković

Pokušavajući da nađe adekvatan odgovor na masovne proteste studenata i građana, predsednik Srbije Aleksandar Vučić smišljao je razne bizarne čarlame. Poslednja ingeniozna izmislica je logorovanje oveće grupe ljudi u Pionirskom parku, u neposrednoj blizini Predsedništva Srbije. U improvizovanom kampu skupili su se nekakvi “Studenti 2.0”, odnosno “studenti koji žele da uče”.

Toj družini nadnaravno marljivih omladinaca koji bi po ceo dan samo sedeli u čitaonici i učili za ispite smetaju višemesečne blokade fakulteta, oni bi samo da usvoje što više znanja i diplomiraju što pre. Doduše, među njima nema baš mnogo studenata, to su uglavnom plaćeni aktivisti Srpske napredne stranke raznih životnih doba, partijski lojalisti, poznati batinaši i slični polaznici naprednjačkog kursa “Kako nešto ućariti braneći stranku i predsednika”. Ispit iz tog predmeta su odavno položili, i to sa desetkom.

Aveti prošlosti

Među samozvanim i takozvanim studentima pojavljivali su se razni stranački funkcioneri i partijski nameštenici koji vraćaju dug voljenom predsedniku, kako bi dali podršku studentima koji vredno uče iz kladioničarskih tiketa, ali se tu obrela i jedna specifična društvena grupa. Umarširali su u Pionirski park muškarci u uniformama rasformirane Jedinice za specijalne operacije (JSO), poznate i pod imenom “Crvene beretke”, zloglasne formacije koja je devedesetih godina harala diljem ratišta po bivšoj Jugoslaviji.

Nekoliko desetina ratnih veterana predvodili su bivši komandant Žandarmerije Goran Radosavljević Guri i bivši pripadnik JSO-a Živorad Ivanović. Posetio je kampere i dragi gost iz Republike Srpske, predsednik tamošnje Narodne skupštine Nenad Stevandić, koji je tom prilikom izjavio: “Sa njima su mnogi moji ratni drugovi kao podrška, proslavljeni komandanti i ratni vojni invalidi specijalnih jedinica”. Na kraju se među omladincima željnim znanja pojavio i osuđeni ratni zločinac Vladimir Lazarević, general-pukovnik Vojske Srbije. Ratko Mladić je bio opravdano odsutan, ali nema sumnje da bi i on podržao Vučićeve studente, samo da je u mogućnosti.

Zločinačka jedinica

Povodom činjenice da su se u Pionirskom parku ukazale aveti prošlosti, Fond za humanitarno pravo oglasio se saopštenjem u kojem se veli da su pripadnici JSO učestvovali u ratnim zločinima, koji su „van razumne sumnje dokazani u postupku vođenom pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) protiv čelnika Državne bezbednosti, Jovice Stanišića i Franka Simatovića“. Pripadnici JSO-a učestvovali su u agresiji na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, ratovali su i na Kosovu, a bili su pod komandom Resora državne bezbednosti. U presudi Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, osnivačima jedinice, navodi se da su pripadnici Crvenih beretki počinili zločine u Bosanskom Šamcu u aprilu 1992. godine.

Borili su se veterani i na domaćem terenu, protiv “unutrašnjih neprijatelja”, vršeći politička ubistva za račun režima Slobodana Miloševića. Bivši komandant JSO-a Milorad Ulemek Legija osuđen je za ubistvo Zorana Đinđića i Ivana Stambolića, kao i za dva pokušaja ubistva Vuka Draškovića. Na Đinđića je pucao Zvezdan Jovanović Zveki, takođe pripadnik Jedinice za specijalne operacije. I sad nekadašnji pripadnici te zločinačke formacije dolaze da pomognu Vučiću i podrže takozvane studente. Sasvim logično, budući da niko nije bio srećniji od Vučića kad je Đinđić ubijen, dobro je znao da od tog trenutka počinje povratak njegovih mračnih snaga na istorijsku scenu.

Šta bi “studenti koji žele da uče” mogli da nauče od ratnih veterana? Kako oteti čoveka dok džogira u parku, strpati ga u kombi, otpremiti ga na Frušku Goru, pucati mu u glavu, a potom ga zakopati u jamu i preliti negašenim krečom? Kako precizno pucati i ustreliti premijera na štakama? U idealnom svetu radikala takve ubilačke veštine ne bi nikad izlazile iz mode.

Ratna družina

Goran Radosavljević Guri bio je komandant operacije u Račku, gde je ubijeno 45 albanskih civila, uglavnom pucnjem u glavu iz neposredne blizine. Guri je takođe sumnjičen za ubistvo trojice braće Bitići, Agrona, Mehmeta i Ilija, koji su po okončanju NATO intervencije 1999. godine odvedeni u bazu Specijalnih antiterorističkih jedinica MUP-a Srbije u Petrovom Selu, koja je bila pod Gurijevom komandom. Njihovi posmrtni ostaci pronađeni su u masovnoj grobnici u ovom mestu u istočnoj Srbiji. Radosavljević nikada nije optužen za ratne zločine. Pukovnik Živorad Ivanović pominjao se na suđenju Stanišiću i Simatoviću, ni on nije optužen ni za šta, niti je bilo kome palo na pamet da malo istraži imena koja se pojavljuju u transkriptima sa ovog sudskog procesa.

Nenad Stevandić je tokom rata u BiH bio komandant Srpskih odbrambenih snaga. Na internetu se može naći snimak na kojem se vidi kako Stevandić u maskirnoj uniformi u Kotor Varoši zarobljava, pretresa i postrojava bošnjačke civile. Tokom 1992. godine iz Kotor Varoši je proterano oko 20.000 nesrba, njihova imovina je opljačkana, veliki broj kuća je zapaljen, izvršeno je etničko čišćenje. Ubijeno je oko 300 Bošnjaka i Hrvata, a njih 350 se i dalje vodi kao nestalo. Stevandić takođe nikada nije optužen ni za šta.

Za razliku od pomenute gospode koja se nikad nisu našla pred sudom, Vladimri Lazarević je dopao Haškog tribunala, gde je osuđen na 14 godina zatvora za zločine protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja i druga nehumana dela. Zajedno sa njim, osuđeni su i Nebojša Pavković, Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić i Sreten Lukić, svi zbog zločina počinjenih na Kosovu. U vreme rata 1999. godine Lazarević je bio na čelu Prištinskog korpusa. Pred sudom se branio dobro poznatim kvaziargumentom, poznatim još od suđenja nacistima u Nirnbergu – “samo sam izvršavao naređenja”. Pušten je iz zatvora nakon što je odslužio dve trećine kazne, a u Srbiji je dočekan kao heroj, proglašavali su ga počasnim građaninom, sadašnji ministar kulture Nikola Selaković ga je svečano dočekao, pa mu je i kaput pridržavao, a ratni zločinac se udostojio čak i da predvodi kolonu na proslavi Dana pobede nad fašizmom. Pošto su Himler, Gebels i Gering bili opravdano odsutni.

Nekažnjivost zločina

Aleksandar Vučić se u odbrani svog nenarodnog režima oslanja na ratne drugove, veterane ratova “u kojima Srbija nije učestvovala”, osuđene ratne zločince i ostala uniformisana lica, što je sasvim logično, jer i on potiče iz tog radikalskog ratnog miljea. Zločinačka prošlost nam se bukvalno kezi u lice, nekada je žarila i palila po komšiluku, ubijajući civile, a danas je ostarela i nemoćna, pa je sposobna samo da zamahuje štapom na demonstrante, onako starački, kao što je to uradio Živorad Ivanović.

Nije ovo ni prvi put da aveti zlikovačke prošlosti nasrću na pobunjene studente i građane. U decembru prošle godine, na Novom Beogradu, ispred Grafičke škole, Ratko Adžić je potezao nož na studente koji su odavali poštu poginulima na Železničkoj stanici. Adžić je bio predsednik Kriznog štaba i komandant srpskih snaga bezbednosti u sarajevskoj opštini Ilijaš od juna 1992. do januara 1993. godine. Fond za humanitarno pravo zajedno sa Udruženjem porodica nestalih općine Ilijaš još 2016. godine protiv Adžića i drugih podneo krivičnu prijavu za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti počinjene nad nesrpskim stanovništvom. Suvišno je napominjati da ni do danas protiv njega nije podignuta optužnica.

Još jednom se pokazuje da je odsustvo tranzicione pravde, suočavanja sa prošlošću i lustracije pogubno po društvo. Nekažnjivost zločina je odavno postala norma, a oni koji su imali tu nesreću da robijaju za svoja nepočinstva proglašeni su herojima i idolima nacije. Oni koji su prošli nekažnjeno, logično su pomislili da im je sve dozvoljeno, pa sad udaraju na mlade generacije u Srbiji. Nekad su radikalima neprijatelji bili Hrvati, Bošnjaci i Albanci, danas su im neprijatelji studenti i većina građana Srbije, ali je matrica ista. A ni atakovanje na “izdajnike i strane plaćenike” nije od juče, davnašnja je to radikalska praksa, samo nikad nisu imali posla sa “unutrašnjim neprijateljima” u ovako velikom broju.

Zločin se isplati

Da čitava situacija bude još gora i bizarnija, pobrinuli su se veterani 63. padobranske brigade koji su stali na stranu studenata i pojavili se na velikom protestu 15. marta da zaštite srpsku mladost. Pripadnici ove jedinice učestvovali su u agresiji na BiH, učestvovali su  u blokadi i zauzimanju aerodroma Sarajevo pre početka opsade. U maju je trebalo da učestvuju u zaposedanju zgrade Predsjedništva BiH, u decembru 1993. godine bili su podrška pešadiji Vojske Republike Srpske u pokušaju da osvoje brdo Žuč, gde su potučeni do nogu.

Kako kaže Nataša Kandić, pripadnici ove brigade u ratovima tokom raspada Jugoslavije bili su prisutni na svim područjima – od Hrvatske, preko Bosne i Hercegovine do Kosova. Pošto se kod nas činjenice o prošlosti sistematski negiraju i falsifikuju, gotovo nikome ne smeta prisustvo veterana na protestima, oni su odavno proglašeni za moralne veličine i heroje.

Svejedno kako se ovo završi, i ako Vučićev režim padne – nama ostaju hiljade zločinaca koji su neprocesuirani, nekažnjeni, koji misle da se zločin isplati (kao što misli i njihovo političko krilo), jer im je to iskustvo pokazalo. Nije samo Vučić odgovoran za ovo stanje, bilo je pod demokratama vremena da se istraže zločini i kazne krivci, da se distanciramo od zločinačkog nasleđa devedesetih, ali većina je radije birala da se nezgodna prošlost gurne pod tepih – i sad nam se to vratilo. Teret prošlosti neće volšebno nestati ni posle odlaska naprednjaka. Ili ćemo se obračunati sa zlikovcima, sa ideologijom koja ih je stvorila, sa politikom koja ih podržava – ili ništa od promena.