Osama bin Vučić, šef SNS Kaide

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Na grandioznom subotnjem protestu u Beogradu naprednjački režim izvršio je teroristički napad na okupljene građane koji su mirno stajali i u tišini odavali poštu poginulima ispod nadsrešnice u Novom Sadu. Upotrebljeno je nepoznato, ilegalno oružje, najverovatnije zvučni top ili neko slično sonično sokoćalo. Režimlije su odmah krenule u saniranje štete, preteći ljudima koji se žale na tegobe izazvane dejstvom zvučnog topa, na simptome koje su imali jer su se našli pod udarom.

Tužilaštvo i razni partijski funkcioneri su zapretili svima koji govore o upotrebi zvučnog topa da će biti kažnjeni, jer šire paniku. Nikakvog topa nije bilo, ništa se nije desilo, građani su naprosto halucinirali. Demonstrante koji su potražili lekarsku pomoć silno medicinsko osoblje je pravilo ludima, odbijali su da ih pregledaju, kršeći Hipokratovu zakletvu, negirali su postojanje oružja, te upisivali pacijente na posebnu listu sa oznakom „P“ (povrede na protestu), po nalogu vlasti.

Teroristički napad na građane

Usput budi rečeno, živo me zanima kako studenti i građani tačno misle da će institucije proraditi kad čak i lekari i drugi medicinari mirno izvršavaju naređenja vlasti koja su dijametralno suprotna lekarskoj etici. Tretman demonstranata nije izuzetak, istu vrstu nebrige su pokazali i u Univerzitetskom kliničkom centru, dozvolivši Vučiću i silnim novinarskim ekipama da obiđu pacijente iz Makedonije, teško povređene u požaru u Kočanima, što je ugrozilo njihovo zdravlje. Kakvo će se to čudo dogoditi koje bi nateralo ove poslušnike da rade svoj posao u skladu sa pravilima, a ne po naredbi odozgo, to ni sam Bog ne zna. A takvih su pune i prepune sve ustanove. Od dobrovoljnih robova je gotovo nemoguće napraviti slobodne ljude, a nezavisne institucije je nemoguće stvoriti ako u njima rade mahom ropske duše.

Režim je imao nameru da napravi krvoproliće na protestima i tako reši svoj višemesečni problem sa pobunjenim građanstvom. Po svemu što do sada znamo, namera je bila da se izazove panika kod demonstranata, da nastane stampedo u kojem bi desetine ljudi bilo pregaženo namrtvo, što bi potencijalno okončalo proteste. Paralelno sa upotrebom zvučnog topa, ispaljivani su topovski udari, demonstrante je grupa huligana gađala kamenicama sa krova obližnje zgrade na Slaviji (koju gradi Vučićev lojalista Dejan Stanković), a i falange okupljene u Pionirskom parku su krenule sa izazivanjem nasilja i haosa. Zahvaljujući pribranosti organizatora i građana, zločinački scenario je propao, ali ostaje činjenica da je naprednjački režim udario na sopstvene građane i protiv njih sproveo terorističku akciju.

To bi zvučalo čudno u nekoj drugoj zemlji, ali ne i u ovakvoj Srbiji. Nije bilo tako davno kad je izvedena teroristička akcija u Banjskoj, pod vodstvom Vučićevog kriminal-patriote Milana Radoičića, što do dana današnjeg nije razrešeno. A neće ni biti razrešeno u srpskim institucijama, iz razumljivih razloga. Bilo je to nešto davnije, retki se toga sećaju, ali poneko ipak pamti, a postoje i stotine hiljada svedočanstava o tome – ista radikalsko-socijalistička ekipa je devedesetih godina ubijala po susedstvu, opsedala gradova, vršila etnička čišćenja, masovne ratne zločine, silovanja, pljačke i genocid.

Zaplitanje u sopstvene laži

Samo potpuno naivan čovek bi mogao da pomisli kako zločinci koji su ubijali druge narode neće biti opasni po pripadnike sopstvene nacije. U pitanju je terminološki nesporazum, ratni i poratni zločinci ne pripadaju primarno srpskoj niti bilo kojoj drugoj naciji, u uobičajenom značenju tog pojma, već neformalnoj naciji zločinaca, kriminalaca i ubica. Njima je prilično svejedno ko su im žrtve, podjednako su spremni na ubistvo i orobljavanje Albanaca, Bošnjaka, Hrvata, Srba ili bilo kog drugog. Njima je svaka žrtva dobra, kod njih nema diskriminacije po nacionalnom, verskom ili bilo kom drugom osnovu. A da smo se na vreme masovno i silovito pobunili protiv topova oko Sarajeva, danas ne bismo imali problema sa zvučnim topovima.

Hitno režimsko negiranje da se nešto uopšte desilo na protestima ravno je priznanju krivice. Da je ovo polunormalna zemlja, prvo bi valjda trebalo ispitati šta se dogodilo, razgovarati sa hiljadama pogođenih ljudi koji su se odjednom uspaničili i razdvojili masu efektnije nego Mojsije Crveno more. Čak i da je u pitanju masovna halucinacija, relativno normalna država bi to ispitala.

Nakon prvobitnog negiranja samog događaja, vlastodršci su počeli da se zapliću u sopstvena objašnjenja kao pile u kučine. U zaplitanju u sopstvene laži najviše se istakao ministar policije Ivica Dačić. Prvo - policija sigurno nije koristila takva sredstva, jer ona kao sredstva prinude nisu predviđena zakonom o policiji. MUP ne poseduje ni „Vortex Ring Gun“, ni „Vortex Cannon“,kao ni LRAD američke proizvodnje Dženesis, sve su to gole laži. Potom - policija ne poseduje zvučni top, ali ima neka zvučna sredstva, to su zapravo megafoni preko kojih se izdaju upozorenja.

U stvari, policija poseduje zvučni top LRAD 1000X, ali on već godinama stoji u magacinu, neraspakovan, nije instaliran na vozilo, nikada nije korišćen. Kad su se pojavili snimci i fotografije zvučnog topa LRAD 450XL na policijskom vozilu pored Narodne skupštine, ponovo je promenjena priča. Jeste, imamo taj top, čak smo ga zaista i instalirali na vozilo, ali zato što mu se istrošila baterija, pa ne može da radi bez akumulatora. Međutim, koristi se samo za prenošenje glasovnih poruka okupljenoj masi, potpuno bezazleno i bezopasno. Doduše, moguće ga je koristiti i za opasnije stvari, onako kao na demonstracijama u subotu, ali policija to nikad nije radila, pu pu daleko bilo, a policajci u stvari nisu ni obučeni za takvo korišćenje ovog oružja, pojma nemaju kako se upotrebljava.

Da nije reč o terorističkom napadu na građane, ova vađevina bila bi naprosto komična. Ovako, zvuči jezivo i odveć poznato, Taj sistem negiranja elementarnih činjenica, pogotovo zločinačkog delovanja, razrađivan je decenijama. Tu priču slušamo sve vreme, samo primenjenu na druge teme, one koje se tiču ratnih zločina i krvavog nasleđa devedesetih. Pisao sam o tome ranije, evo kako to u praksi izgleda, ne karikiram mnogo, samo izvlačim i podvlačim suštinu.

Sistematsko poricanje zločina

Srbin po definiciji nije u stanju da počini zločin, što demantuje ustaljenu legendu o Srbima kao o supermenima koji su sposobni za sve, kadri stići i zaklati, spaliti pa uteći, i na strašnom mestu civile postreljati. Ko upotrebi imenice Srbin i zločin u istoj rečenici, da mu umre majka.

Srpske hladnjače su oduvek, odvajkada, a posebice od pamtiveka prevozile isključivo slobodarske breskve, levičarske maline, revolucionarno crvene jagode, demokratski nastrojene jabuke, velikosrpske šljive ranke i poetične kruške karamanke. Nikada, nikada, nikada, jednom rečju – never, naše hladnjače nisu prevozile leševe, pogotovo ne albanske leševe, a još manje albanske leševe sa Kosova. Besmislenost ovakvih insinuacija potvrđuje i konsenzualna činjenica sa kojom se rasistički objektivno slaže ogromna većina srpskog naroda – nama u Srbiji Albanci nisu potrebni ni u snu, ni živi ni mrtvi, ni u kom obliku ili agregatnom stanju.

Sarajevo u svojoj dugoj istoriji nikada nije bilo bombardovano, granatirano, niti izloženo sistematskom snajperisanju. Ako je i bilo, to se svakako nije desilo devedesetih godina. Ako se tokom devedesetih i desio nekakav sićušni incident u obliku četvorogodišnjeg ubijanja ovog grada, to svakako nisu činile srpske snage sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem na čelu. Ako su ova dva div-junaka i učestvovala u takvom čemu, onda su gađali samo vojne ciljeve, dočim ih civili kao mete uopšte nisu interesovali. Ako su, pak, ubijali civile, žene, decu, starce, onda su to radili u najboljoj nameri – da ih oslobode nepodnošljive lakoće postojanja u gradu pod opsadom.

Paranoja, zvanični pogled na svet

Upotreba zvučnog topa protiv mirnih, nenasilnih demonstranata, i to usred 15 minuta ćutanja za 15 mrtvih koje je pobio naprednjački režim konačan je dokaz da je predsednik Srbije Osama bin Vučić, šef SNS Alkaide – ne samo autoritarna, tiranska persona, čovek lišen skrupula i obzira, sociopata i manijak, već i potpuni kreten. To je postalo očigledno i na samom početku masovne pobune. Samo idiot može da šalje funkcionere stranke, predsednike opština i slične nameštenike da tuku studente i građane tokom odavanje pošte stradalima. Samo teška budaletina odobrava gaženje ljudi automobilima i legitimizuje ovaj vid kriminalnog nasilja. Svaki nasilni čin protiv mirnih demonstranata samo je dodatno ojačavao i omasovljavao pobunu.

Od Bin Vučića su mediji, uglavnom režimski ali delimično i ovi antirežimski, stvorili mitsku figuru, prikazujući ga kao neko omnipotentno biće, za sve se pita, o svemu odlučuje, svaka njegova glupava izjava se prenosi maltene integralno, njegova višesatna baljezganja i lupetanja su glavna vest. Jeste on prigrabio svu vlast, ali ne zato što je nadnaravno sposoban, već zato što je društvo propalo, trulo, iskvareno, raspadnuto, ropski nastrojeno, spremno da pogne glavu pred svakom budalom, od sivog socijalističkog birokrate do neuspelog vođe navijača.

Naprosto, srpsko društvo je izvršilo kolektivno samoubistvo krajem osamdesetih, kad je u masovnom zanosu i kolektivnom amoku prigrlilo sumanutu ideologiju velikosrpskog nacionalizma, a Slobodana Miloševića, bledog činovnika, “običnog bankarskog pacova” – kako reče umni Koča Popović, proglasilo za Mesiju i izbavitelja srpskog naroda od nepostojećih ugroza. Entuzijazam miliona koji su prihvatili paranoju kao svoj zvanični pogled na svet trebalo je da nas ozbiljno zabrine još vo vremja ono. Insistiranje na takvom poremećenom viđenju stvari koje traje decenijama već je razlog za paniku. I ovo zlo će proći, kao što sve prođe, Vučić će pasti kao što svi tirani padnu, ali mi ćemo ostati. Mislite o tome.