Piše: Tomislav Marković
Dnevni list Politika nedavno je pokrenuo anketu pod naslovom "Najslabije tačke srpske kulture" u plemenitoj nameri da locira krizna žarišta srpske duhovnosti i ponudi rešenja za nagomilane probleme.
Autorskim tekstovima oglasili su se brojni kulturni delatnici, pesnici, pisci, reditelji, nekoliko bivših ministara kulture, kao i aktuelni resorni ministar Vladan Vukosavljević. Svako je dao svoju stručnu dijagnozu, pokušavajući da utvrdi zašto je nesrećna kultura u tradicionalno nepovoljnom položaju.
U dijagnozama preovladava uobičajena kuknjava nad malim budžetom koji se odvaja za kulturu, apeluje se za finansijski spas institucija poput Srpske književne zadruge ili Letopisa Matice srpske, ali ima i originalnih uvida u nasušnu kulturnu problematiku.
Tako je Milovan Danojlić precizno prepoznao gorući problem u "rajetinskoj poslušnosti", uprkos tome što se već decenijama nalazi na distanci, u Parizu: "U jednom delu elite pojavila se rajetinska poslušnost prema silnicima koji su pokušali da nam nametnu kolonijalni status. Tu je i stokholmski sindrom: usvajanje i opravdavanje razloga nadmoćnih neprijatelja".
Savjest bez problema
Pod silnicima i nadmoćnim neprijateljima podrazumevaju se, naravno, zapadne zemlje, a optužba se, najverovatnije, odnosi na malobrojne kulturne delatnike u Srbiji koji imaju opasnu izdajničku naviku da na nedavnu ratnu prošlost gledaju u svetlu činjenica, a ne nacionalističke propagande kojoj je i Danojlić dao svoj doprinos.
Zanimljivo je da Danojlić ne vidi problem, recimo, u tome što je šezdesetih godina pisao rimovane čestitke Titu, ili što je Miloševićev dolazak na vlast pozdravio ljubavnim pismom koje je objavio na naslovnoj strani Književnih novina. A ne vidi problem ni u sopstvenim stihovima, tipa: "Problemi savesti nisu laki, / A ni ubice nisu mazohiste, / Pa bi za Hirošimu i Nagasaki/ U Srebrenici savest da očiste".
Sluganski odnos pisca prema vladarima ne ugrožava kulturu, ne ugrožava je ni apsolutno odsustvo empatije prema žrtvama genocida koji su izvršili njegovi sličnomišljenici; jedini problem srpske kulture su neki izrodi koji Evropu ne posmatraju kao zakletog neprijatelja. Kakvi su nam ugledni pisci, dobro je da je nešto uopšte preteklo od kulture.
Ljepše je bez kulture
Miloševićeva ministarka kulture Nada Popović Perišić zalaže se za "novu kulturu dijaloga, dijaloga izvan sukobljenih diskursa", za neku vrstu "pregovaranja o vrednostima koje treba uspostaviti, održavati, deliti". Za vreme njenog ministrovanja (1994–1998) kultura dijaloga bila je zaista na zavidnom nivou, pogotovo u medijima koji su satanizovali demokratsku opoziciju, dok se na demonstracijama 1996/1997. dijalog odvijao uglavnom između policijskih pendreka i nezaštićenih tela građana.
Godinu u kojoj su srpske snage izvršile genocid u Srebrenici, ministarka je proglasila za "godinu kulture" uz prigodni slogan "Lepše je sa kulturom". Dok je njen gazda spaljivao Bosnu, Perišić se navodno borila protiv kiča. Možda takva podela rada spada u te vrednosti koje treba "uspostaviti, održavati, deliti"? Ili su naše najveće kulturne vrednosti zaborav, guranje učešća u zločinačkom režimu pod tepih i pranje biografije?
Stari nacionalistički bard Matija Bećković založio se za donošenje lex specialisa kojim bi se osigurao opstanak Srpske književne zadruge. Da sam na mestu ljudi koji vode ovu instituciju, ozbiljno bih se zabrinuo.
Sve što je Bećković branio – od Kosova do Crne Gore u zajednici sa Srbijom – pobeglo je od Srbije glavom bez obzira. Otkad je Dobrica Ćosić postao predsednik SKZ 1969. godine, ova izdavačka kuća postala je nacionalističko leglo. Tu bi, pored egzorcizma, pomogla jedino smena uprave i dovođenje ljudi koji ostatak sveta ne gledaju kroz nišan, ali naravno – to nikome ne pada na pamet.
Strategija za razvoj jezgra
Sadašnji ministar kulture Vladan Vukosavljević iskoristio je Politikinu anketu da plasira neke teze dugo najavljivane Strategije za razvoj kulture. Vukosavljević ima jasnu ideju: "Osnovni zadatak svake kulturne politike morao bi da bude prepoznavanje produktivnog kulturnog jezgra, onih temeljnih dimenzija nacionalne kulture, njihovo očuvanje i predavanje narednoj generaciji, uvećano za najvrednija dostignuća našeg doba".
Šta bi bilo to "produktivno kulturno jezgro" nije baš lako utvrditi, ali opasno miriše na fantazam da postoji nešto kao glavna, dominantna, jedna i jedinstvena nacionalna tradicija koju treba čuvati i negovati. Teško je zamisliti da bi se u tom jezgru istovremeno mogli naći srednjovekovni spisi i blasfemična poezija Branka Ve Poljanskog.
Šta tek raditi sa inokosnim autorima koji su unapred odbijali da budu deo nekakvog jezgra, kao da su slutili ovakve ministre kulture? Recimo, sa međuratnim pesnikom Monijem de Bulijem koji je pisao: "Nek zapamte ariviste, ulizice, profesorske njuške i svi vatrogasci duha: meni je potpuno vuršt, još bolje, meni je drago što neću da uđem u istoriju srpske književnosti". Osnovna odlika svake kulture je pluralitet tradicija, poetika, stilova; nikakvo svođenje na jedno jezgro nije moguće.
Obilježavanje teritorije
Vukosavljević je najavio da će u budućoj strategiji biti "označen srpski kulturni prostor, odnosno prostor na kome je srpski narod tokom istorije ostavio nesumnjive tragove svoga postojanja". Da ne bude zabune, ministar pojašnjava: "Kulturni prostor nekog naroda često se ne poklapa s njegovim državnim prostorom, već se prostire i zagranično".
Ko o čemu, srpski političari o obeležavanju teritorije. Kad se steknu povoljni uslovi, crtaju se mape i prekrajaju granice, uz nesebičnu pomoć tenkova, haubica i masovnih ubica. Kad nema mogućnosti za oružanu agresiju, onda se prelazi na obeležavanje "srpskog kulturnog prostora", zlu ne trebalo.
Reč je o staroj ideji u novom ruhu, nekada se govorilo o srpskom duhovnom prostoru koji se, nažalost, ne poklapa s državnim granicama Srbije, pa tu istorijsku grešku treba ispraviti proširenjem teritorije po modelu "Gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje". Danas imamo mirnodopsku varijantu iste zamisli koja nije čak ni originalna i vodi poreklo iz zloglasne ideje o Lebensraumu koja je bila popularna u "nemačkom duhovnom prostoru" negde između 1933. i 1945. godine.
Iz iste matrice potiču i ministrove žalopojke nad "velikim uplivom tuđica" koje nam upropastiše jezik, kao i nad nejakom i nezaštićenom ćirilicom koja gubi bitku od klete latinice. Sve su to najopštija od svih opštih mesta nacionalističke naracije koja sa kulturom imaju veze otprilike kao i magarac sa kantarom.
Izlaz iz ćorsokaka
Ključni problem srpske kulture je što se dotična - zahvaljujući tome što su pisci i intelektualci Miloševiću u ruke predali ideološku kamu za klanje Jugoslavije – devedesetih godina prošlog veka pretvorila u kulturu zločina i smrti. Nakon što su ratovi okončani, kultura je na sebe preuzela zadatak asanacije mentalnog terena, pa se transformisala u kulturu poricanja.
Oni koji su pružili otpor raspomamljenom nacionalističkom zlu ostali su na margini do dana današnjeg.
Jedini put koji vodi do oporavka srpske kulture i društva započinje pažljivim iščitavanjem tekstova Radomira Konstantinovića, Miodraga Stanisavljevića, Bore Ćosića, Slobodana Blagojevića, Predraga Čudića, Ibrahima Hadžića i ostalih "izdajnika". Jedino se tu može pronaći izlaz iz ćorsokaka u koji smo zapali. Sve drugo je samo nastavak batrganja u nacionalističkom blatu koje traje već trideset godina.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR