Za Antenu M piše: Tomislav Marković
Pre nekoliko godina pisao sam tekst u kojem sam rezignirano konstatovao kako postoji opravdana sumnja da je stvarnost mnogo crnja nego što se to čini čak i najradikalnijim pesimistima, kako je sasvim moguće da smo se obreli usred ruševina, totalno devastiranog društva, razvalina ljudskosti, morala, elementarnih ljudskih osećanja i načela. Budući da smo se zatekli u nultom stanju i godini nultoj, valjalo bi da krenemo od početka, od osnovnih pojmova, kao posle apokalipse. Tada mi je delovalo logično da bi nam u tome mogli pomoći pisci i pesnici koji su doživeli slično iskustvo, na primer Tadeuš Ruževič.
Njegova pesma “U središtu života” govori o čoveku koji je prošao kroz klanicu Drugog svetskog rata, kroz pomor svih predstava i vrednosti, pa sad ponovo uči osnovne stvari o svetu i ljudima, kao dete. Evo nekih stihova kao dokaz: “Nakon kraja sveta / nakon smrti / nađoh se u središtu života / stvarao sam sebe / gradio sam život / ljude životinje predele // ovo je sto govorio sam / ovo je sto / na stolu je hleb nož / nož služi za sečenje hleba / hlebom se hrane ljudi // čoveka treba voleti / učio sam / danju i noću / šta treba voleti / odgovarao sam čoveka (...) sedeo sam na kućnom pragu / ona starica što / vuče na užetu kozu / potrebnija je / i dragocenija / no sedam svetskih čuda / ko misli i oseća / da je ona nepotrebna / taj je ubica / ovo je čovek / ovo je drvo ovo je hleb // ljudi se hrane da bi živeli / ponavljao sam sebi / ljudski život je važan / ljudski život ima veliku važnost / vrednost života / premašuje vrednost svih predmeta / koje je stvorio čovek / čovek je veliko blago / ponavljao sam uporno”.
Povratak rečniku
U međuvremenu sam shvatio da sam bio optimista. Ruževičev bukvar je suviše napredna literatura za naše trajno post-apokaliptično stanje, nismo dozreli ni do osnovnoškolske početnice koja bi nas naučila elementarnim vrednostima – ljubavi prema drugom ljudskom biću; saznanju da je čak i ona starica što vuče na užetu kozu potrebnija od svih ljudskih tvorevina, koliko god savršene bile, da je ubica svako ko u srcu svome pomisli da je drugi pripadnik ljudske vrste nepotreban, izlišnik, suvišni čovek; spoznaji da je ljudski život bezmerno vredan, da je čovek veliko blago.
Možda bi prethodno trebalo da zavirimo u rečnik, budući da su se značenja reči u javnom prostoru totalno odlepila od pojava koje bi trebalo da označavaju, između delova jezičkog znaka veze su postale sasvim labave. Što bi rekao narodni poslovičar: označitelj šumom, a označeno drumom. Evo samo jednog primera koji govori u prilog pomenutog fenomena. Mediji su pre neki dan preneli vest o nemilom događaju tokom blokade na Čukarici, isti tekst i naslov pojavili su se i u režimskim i u nezavisnim glasilima, sa sitnim varijacijama.
“Privedena žena koja je sa nožem u ruci negodovala zbog obustave saobraćaja tokom protesta u Beogradu” – tako glasi vest u izvedbi RTS-a. Kasnije su promenili naslov, kad se digla dževa po društvenim mrežama. U nezavisnim medijima imali smo varijacije na temu, ali je suština ostala ista – žena je privedena “ zbog toga što je s nožem u ruci negodovala zbog obustava saobraćaja prilikom javnog okupljanja u beogradskoj opštini Čukarica”, “S nožem u ruci negodovala zbog blokade Požeške ulice”, i tako redom.
Kritikujemo bajonetom, ulažemo prigovor granatom
Rečnik Matice srpske malo drugačije doživljava i definiše negodovanje. Tamo lepo piše: Negodovati – izražavati nezadovoljstvo, neslaganje s čim, zamerati. Rečnik navodi i par primera kako se reč upotrebljava: “Znao se tako pretvoriti, kao da je on onaj koji ima odobravati i negodovati, a ne učiti”, “Neki su negodovali što je iguman odsutan”. Kao što vidimo, nide se ne pominje nikakvo negodovanje uz pomoć noža ili kakvog drugog hladnog oružja, sečivo i negodovanje nisu ni u kakvoj logičkoj vezi.
Mediji imaju drugačiji pogled, kod njih je stvarnost preinačena i pervertirana do neprepoznatljivosti, veza između jezika i realnosti je postala labavija od vrbovog klina ili vijače. Ako bismo prihvatili medijsku reprezentaciju stvarnosti, to bi dovelo do zanimljivih posledica. Ako je žena sa nožem u ruci negodovala protiv demonstranata, onda bi bilo logično i da poslanik pištoljem izrazi svoje neslaganje sa kolegom, kao što je to svojevremeno učinio Puniša Račić. Nije on pobio grupu hrvatskih poslanika na čelu sa Stjepanom Radićem, kako to nevešto interpretiraju istoričari, već je negodovao zbog njihove politike pucajući iz pištolja.
U novoj stvarnosti negodujemo potezanjem noža ili pucanjem iz vatrenog oružja, izražavamo nezadovoljstvo bacačem plamena, stavljamo zamerke bližnjima služeći se napalmom, protestujemo mitraljezom, polemišemo kamom, izražavamo neslaganje haubicom, kritikujemo bajonetom, ulažemo prigovor granatom, osuđujemo nečije ponašanje pomoću bestrzajnog topa, zanovetamo avionskom bombom, zakeramo kašikarom, gunđamo tenkom, zvocamo maljem, kritički mislimo služeći se poluautomatskom puškom.
Brkanje pojmova
Ako neka žena izvadi nož na demonstrante koji u miru i tišini odaju počast nastradalima pod novosadskom nadstrešnicom, 16 minuta za 16 žrtava – to se na ovom našem jeziku ne zove negodovanje. Samo nošenje hladnog oružja, bez njegovog potezanja, nije dozvoljeno zakonom, kažnjava se novčanom ili zatvorskom kaznom.
Vađenje noža uz takozvano negodovanje usmereno ka demonstrantima, neistomišljenicima, prema kome god – još je gori krimen, jer se oružje obično vadi da bi bilo upotrebljeno, ili bar sa namerom da se poseje strah. Negodovanje je nešto drugo, ili je to bar bilo do pre koji dan, to je izražavanje nezadovoljstva, neslaganje s čim, zameranje, kao što rečnik lepo kaže. Dakle – verbalna aktivnost. Čim se uz narečene aktivnosti izvadi nož, to više nije negodovanje. Nož se poteže da bi se ugrozio nečiji život, a ne zarad izražavanja nezadovoljstva nekom pojavom.
Navedeni primer ne bi morao da se tumači ovako drastično. Prosto je novinar nevešto napisao agencijsku vest, mediji su potom to nekritički preneli, niko se nije bavio sadržajem i formulacijama, uređivanje je ionako postalo misaona imenica, daj što više članaka, objava, klikova, neka mašinerija radi sto na sat, zatrpavajući nesrećne kozumente tonama takozvanih informacija. Međutim, nije to tako bezazleno kao što se čini, jer se radi o simptomu jedne raširene boljke koja bi se mogla nazvati jezičkom izvitoperenošću, odlepljivanjem izraza od realnosti, ili atrofijom sposobnosti da se imenuje stvarnost.
Razlaz jezika i realnosti
Posednici političke, ideološke, diskurzivne i svake druge moći već decenijama nam umesto realnosti podmeću čiste falsifikate. Kad u jednom društvu zavlada konsenzus da je osuđeni ratni zločinac, odgovaran za smrt i patnju desetina hiljada ljudi – zapravo heroj, to neminovno dovodi do razlaza jezika i realnosti. Ono što nam toliko vremena telali zvanične nacionalističke ideologije sipaju u glave je prljava propaganda, lažna slika stvarnosti, poricanje i negiranje fakata, gola laž.
Za propagandne potrebe ideolozi su skovali čitav jedan jezik koji je zamenio onaj stari, poznati, u kojem su reči imale svoja jasna i fiksirana značenja. Ako je masovni ubica heroj, pokolj - junački podvig, a laž – istina, onda je i potezanje noža – negodovanje. Nije to ništa novo, nacisti su izvodili slične intervencije na nemačkom jeziku, o čemu je lingvista Viktor Klemperer napisao čitavu knjigu “LTI – istina o jeziku nacista”.
Nije se negodovanje tek tako pojavilo uz onaj izvađeni nož. Nedavno je psihički labilna žena u Nišu napala dekanku Filozofskog fakulteta Nataliju Jovanović i porezala je po ruci. Dekanki je ukazana medicinska pomoć, rana je zašivena sa nekoliko kopči, napadačica je uhapšena, ali se tu nije okončao incident. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u jednom od svojih neprebrojnih gostovanja na nacionalnim frekvencijama, bagatelisao je i relativizovao napad na dekanku, gotova ga opravdavajući.
Seckanje luka, dekanke i krastavca
“Povreda je inače, otprilike kao kada sečete krastavac ili luk. Kako sam dobio informaciju, nikakve povrede nema, površinsko sasvim”, rekao je notorni lažov. Još je stari radikalski podlac rekao da je u pitanju “očigledno psihički labilna starija žena” koja je “tog jutra kupila taj nožić”, videla je ta starija žena kako se Jovanović kreće prema njoj, pa je izvukla “nožić”.
Usput, Natalija Jovanović nije slučajno napadnuta, napadačica ima očigledne psihičke smetenje, ali nije nasrnula na prvu prolaznicu na koju je naletela, već je ciljano nožem udarila na dekanku. A napadnutoj dekanki je metu na čelu iscrtao upravo Aleksandar Vučić, nazivajući je kriminalkom, članicom nekakvog “trojstva zla” koje Srbiji šatro radi o glavi, što već mesecima ponavljaju njegovi verni tabloidi. Napadačica je uhapšena, Vučić je i dalje na slobodi, baš kao i svi ostali inspiratori napada.
Predsednik je izvršio još jednu jezičku inverziju: nije kriv napadač, već onaj ko je napadnut. Slagao je da je dekanka krenula prema napadačici, sugerišući tako da je maltene žrtva htela da nasrne na naoružanu Nišlijku. Deminutiv “nožić” je takođe u službi izvrtanja realnosti, kako bi oružje učinio što bezazlenijim, takoreći bezopasnim. Nije ništa strašno, žena reckastim nožićem malo ogrebala kriminalku, to je poruka koju šalje učesnik udruženog zločinačkog poduhvata koji se nalazi na mestu predsednika države, umesto da guli robiju.
Kuhinjski eksperiment
Seckanje luka, dekanke i krastavca – to su za predsednika regularne kuhinjske aktivnosti, ništa posebno ni vanredno, oko toga ne treba dizati buku. Samo što je i tu prisutna još jedna jezička zavrzlama koje je stari radikalski nitkov očigledno nesvestan. Seckanje luka i krastavca se ne završava baš dobro po povrće izloženo dejstvu noža, nije ta operacija baš tako nevina i bezopasna. Seckanje ih pretvara u komadiće, što zna svako ko je ikada nešto seckao u kuhinji.
Uostalom, može to predsednik i eksperimentalno da proveri, ako je već seckanje ruke podjednako naivno kao seckanje povrća. Neka ode u kuhinju, uzme nož i iseče sopstveni kažiprst onako kako bi seckao krastavac, pa neka nam javi kako je prošao eksperiment. Kao što već rekosmo, u manipulativnom rečniku nacionalista jezik se razvezuje od realnosti.
Zato se prvo moramo vratiti rečniku i osnovnim značenjima reči, učenju slova, sricanju, ponovnom otkrivanju jezika i stvarnosti. Kad savladamo tu prvu lekciju, možemo preći na komplikovanije nastavne jedinice. Na primer, na čitanje poezije Tadeuša Ruževiča. U svetlu događaja o kojima je bilo reči u ovom tekstu, neki njegovi stihovi ne deluju više tako bukvarski, bezazleno, samoočigledno. Recimo ovi: “na stolu je hleb nož / nož služi za sečenje hleba / hlebom se hrane ljudi”. O luku i krastavcu da i ne govorimo.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR