Piše: Radivoj Cvetićanin
Ostaje da se sačeka 1. jun - da holandska ratifikacija dobije pravnu snagu - pa da se kompletira crnogorski dosije za Nato: to će i formalno značiti da je dvadeset osam članica ovoga vojnog ugovora prihvatilo Crnu Goru za saveznika.
Veruje se da Jens Stoltenberg posle toga neće časiti časa da u Podgoricu uputi pozivno pismo za članstvo, i da Podgorica, takođe, neće gubiti vreme, jer pristupni su instrumenti spremni otkako je crnogorski parlament krajem aprila usvojio odluku o ulasku: oni će biti odaslani depozitarima u Vašington koliko do 5. juna. Tad bi valjda i crnogorska zastava mogla da se zavijori u Monsu, na dvadeset i devetom jarbolu.
To je veliki trenutak Crne Gore. U samo jedanaest godina svoje obnovljene, nove samostalnosti, ona je jednom jasnom političkom voljom dospela među one koji odlučuju o bitnim stvarima ovoga sveta. Neka mi bude dopušteno da upravo ovde kažem nešto što sam već rekao nekim sličnim povodom: veličinu jedne zemlje ne određuje to koliko joj je velika teritorija, nego to koliko joj je velika politika. I evo nas vrlo jednostavno pred odgonetkom crnogorskog čuda: jedna odvažna generacija ove male zemlje stavila je pred sebe krupan cilj, i pošlo joj je za rukom da naciju dovede na prag novih njenih velikih mogućnosti. Ulaskom u Severnoatlantski savez Crna Gora neopozivo se uključuje u zapadni svet. Možemo mi o njemu misliti šta god hoćemo - on je juče izgledao verovatno bolje nego danas, kad ga predvodi karikatura toga istog sveta - ali, svejedno, okreni-prevrni tamo je ipak središte ove civilizacije.
Crna Gora se dakle smešta u taj prostor, i to njen izbor čini istorijski vanredno mudrim. Crnogorski političari i njihova promotivna mašinerija podvlačili su da je Nato ultimativni garant suverenosti i samostalnosti Crne Gore, ističući naročito onaj član ugovora koji kaže da je napad na jednu zemlju članicu napad na sve. Nesumnjivo važna, za mene je ta vojna dimenzija Natoa (čak ovako pomalo i trivijalizovana) u crnogorskom slučaju ipak manje bitna. Strategijski i politički zaokret, i formulisanje jedne nove crnogorske nacionalne paradigme, ono je što je tu epohalno. Članstvo u Natou, naime, stub je na kojem počiva čitav modernizacijski projekat Crne Gore. Tačnije rečeno, jedan od dva stuba. Sad za Crnu Goru ostaje dovršenje procesa ulaska u Evropsku uniju, i tek zapravo sa njim ulazak u Nato dobiće svoj puni i pravi smisao. To bi mogao biti lakši korak, i ne treba sumnjati u to da će i on biti napravljen odlučno i bez kolebanja, kao i prvi.
Između one Crne Gore koja je objavila operetski rat Japanu (kad je Japan bio napao Rusiju) i ove Crne Gore koja stupa u zapadni vojni savez nije samo jedno stoleće nego, rekao bih, jedan okean. Patetici uvek skloni Crnogorci spominju u ovim danima svoje nove slave, 1878. godinu i Berlinski kongres, pa ulazak u Nato upoređuju sa državnom nezavisnošću koja im je tada priznata. Ovo što se sad zbiva - usuđujem se reći i ja, ništa manje patetično - nešto je suštinski krupnije, zahtevnije, i sudbonosnije. Sećam se Crne Gore u koju sam odlazio kao mlad novinar: bila je to plemenska zemlja, i pored svih emancipatorskih strujanja koja je u nju uneo komunizam. Nije od tada prošlo mnogo vremena, međutim, i mi se evo nalazimo na tački kad ta ista sredina, onako silno okrenuta tradiciji, guslama i epskome svetu, pravi odlučan raskid sa tom samom sobom, i kreće ka jednoj drugoj svojoj istoriji.
Da li je ipak nova Crna Gora - to je realno pitanje - u stanju da zaboravi onu staru? Onu, na primer, koja je istorijski, kulturno i verski vezana za Srbiju i Rusiju, a koje sad tako hladnokrvno zbacuje s leđa? Tu jesu bila i ostala najveća iskušenja ovog poduhvata. Ilustracije radi: Crnogorski premijer nakon susreta kojega je početkom ove nedelje imao sa američkim državnim sekretarom u Vašingtonu više je govorio o Rusiji, i njenim pretnjama, nego o poslovima sa budućim vodećim svojim partnerom. Hiperbolički rečeno, Crna Gora je za Moskvu sada ono što je Severna Koreja za Vašington. Suvišno je i napomenuti kako je to prilično nelagodna i nezavidna pozicija.
Ovaj samo ovlaš ocrtani problem govori o tome da stvaranje jednog novog doba u Crnoj Gori - prosto rečeno: Zapad umesto Istoka - ne znači da su sve nevolje odnete kao rukom. Izlazak na Zapad nije garancija ni za šta, on je tek odlična mogućnost. Imamo pred sobom primer Hrvatske: nije bilo dovoljno ni njima samo se otarasiti Balkana, Srba i Rusa - posle ulaska u zapadne integracije, Hrvatska je krenula u svakovrsno nazadovanje. Hrvatska, koja je govorila da se "vraća kući"! Šta li će onda biti s Crnogorcima, kojima Zapad nikad dosad nije bio ta kuća? Zaustaviću se kod konstatacije da ove nevolje nisu koncept, one su taktički detalj. Koncept je rešen, Rubikon je pređen. Samo se ne treba zaneti, i zaboraviti gde se stiglo.
I ne bi zato bilo fer ne spomenuti onoga koji je izveo ovaj prelazak: to je Milo Đukanović, nesumnjivi vođ možda najvećeg prevrata u crnogorskoj istoriji, njen Mojsije. Sećam se i njega (posmatrajući ga izbliza) kad je sredinom devedesetih u Vašingtonu antišambrirao pred važnim kancelarijama, imajući, nema sumnje, u glavi ovo što se dovršava ovih dana. Njegov neuporedivi talenat kombinacija je političke inteligencije, političkog majstorstva, i političke beskrupuloznosti. I kad to nije lepo za gledanje, jeste za slušanje, naročito kad se podvuče crta, i kad se vidi rezultat. Cilj je sve, kretanje je ništa, zvuči vam poznato? Đukanovićev istorijski rezultat ono je što će baciti u senku valjda svaku njegovu kontroverzu. A bilo ih je, i ima, nebrojeno.
Kad je Crna Gora prošle sedmice konačno i nepovratno prelomila za Nato, jedini političar iz Srbije koji je to pozdravio bio je Vuk Drašković. (Uvek u svom političkom idealizmu poletni Vuk Drašković.) Njegova slikovita rečenica da je crnogorski korak na Zapad nova Mojkovačka bitka za Srbiju, nije samo pohvala za Crnu Goru nego i opomena za ovu našu sporu, uspavanu, od istorije gotovo zaboravljenu zemlju. Nada da bi Vučić (u svom političkom ludilu, ne ustežem se da to kažem) jednom ipak mogao krenuti istim putem, čini se sve uzaludnijom: kad je Vuk čestitao Crnogorcima on je, naime, primao Andriju Mandića! Ovde ćemo izostaviti srpsku stvar za koju se Mandić na svoj način bori u Crnoj Gori, i o kojoj (stvari) itekako ima šta da se kaže, sad je pitanje: koju to poruku Srbija ovim susretom šalje? Nazadnjaštvo i pripadanje antimodernizacijskim procesima u Crnoj Gori nije tamošnje srpske političke grupacije samo izbacilo iz glavnog toka istorije nego ih je (pa i spomenutoga Mandića) onesposobilo da se uspešnije bore za prilično devastirana srpska nacionalna i ljudska prava. Na šta ih onda Vučić i Srbija ohrabruju? Pošteno da kažem, ne znam. Ovde je u modi pošalica da je Crna Gora promenila sve osim pola. I ako ne znam šta da kažem na pitanje koje sam sam sebi postavio u vezi sa Vučićem, znam ipak toliko da su ovo ruganje i ova zlovolja komentar desperadosa a ne ljudi koji znaju šta hoće.
Liberal
Vrhunski komentar. Svo vrijeme, od druge polovine devedesetih podržavao je put CG, na otklonu od Miloševića, kao i prema EU i NATO. Pri tom, je sa žalom gledoo (pisao) na politiku Srbije u suprotnom pravcu. To kažem kao svjedok jer smo zajedno bili u PR timu Milana Panića.