Vilijam Voker, dvostruki 'džoker'

Vokerova pojava je reinkarnacija napetosti Srbije i Kosova

Piše: Božidar Andrejić

Voker bi u ovom tekstu svakako bio "džoker", čak i da se ne preziva (i rimuje) Voker. Toliko o profesionalnoj i političkoj korektnosti u vezi s poigravanjem ličnim i porodičnim imenima.

Na zaključak iz prve rečenice vodi razmatranje većine njegovih poteza i uloga koje ovih dana, nakon dve decenije, preuzima u svom velikom kam-beku na Kosovo, gde je nekad službovao, a gde sada saslužuje – ispravnije rečeno – naglašeno dominantno i iritantno solira u albanskom delu hora, koji sa sličnim, srpskim, ovih dana razmenjuje kreštavi repertoar ("bratoubilačkih") narodnih i populističkih pesama među ratom izvikanim vođama donedavnih bratstveno-jedinstvenih naroda.

To zloslutno natpevavanje između Beograda i Prištine, kako sad govori svako ko se ne usuđuje da kaže između Kosova i Srbije, zapravo decenijama i ne prestaje, samo menja tonalitete i intenzitete, ali je u najnovijoj fazi dobilo i neke nove partiture.

Umešan je na određen način albanski korpus iz Makedonije i s juga Srbije, koji Albanci u inat zovu Preševskom dolinom, kao i rukovodstvo matične države Albanije. A ponovo je na već viđene, ali sve opasnije načine nad svime zaigrao i bauk "Velike Albanije". I, naravno, Vilijam Voker.

Reinkarnacija predratnih odnosa

Ovaj američki politikolog, (obaveštajni) diplomata, ponegde u štampi kažu i general, službovao je na Kosovu u vrućim i krvavim danima, pred još vrelije i krvavije dane rata i NATO-ovog bombardovanja na koncu 20. veka. Bio je šef misije OEBS-a, ali su ga i onda, ali (nažalost) i sada, mnogi u Srbiji smatrali čovekom koji je "uključio okidač" intervencije NATO-alijanse, i to "iskonstruisanim" dokazima i opravdavanjima razloga za vazdušni udar na Srbiju.

U međuvremenu je zbog zasluga postao "vlasnik" spomenika (cela figura) na Kosovu koji pompeznošću može da se meri s onim Klintonovim, dok za Skenderbega ne možemo da potvrdimo.

Ali, sadašnje njegovo političko angažovanje – u ulozi (pre)plaćenog lobiste u istom regionu – neko pakostan mogao bi opisati floskulom iz krimi-romana o onom ko se "uvek vraća na mesto zločina".

To možda nije ni prejako, možda nije ni tačno, ali jeste nešto možda i važnije – Vokerova nova pojava u ovom neuralgičnom delu Balkana može se označiti reinkarnacijom – ili bar njenim prizivanjem – političkih odnosa i napetosti za koje su mnogi pomislili da su davno za nama. Pa se neki od tih nekih još uključuju u veštu glumu kako ih prevazilaze pregovorima o normalizaciji odnosa.

I da otklonimo dilemu – reinkarnacija starih politika o kojoj je reč jednako se pojavljuje i na prostoru južno i severno od Merdara, Jarinja i Preševa, što u ovom slučaju nisu ni državne ni administrativne granice već linije koje različito vide tu istu inkarnaciju.

U ovom smislu i ovaj "džoker" jednako počinje da se koristi u hazardnoj igri i u Beogradu i u Prištini.

Najnovija runda verbalnog obračuna kojem je Voker bio samo "višnja na šlagu na (zatrovanoj) torti" bila je samo nastavak i dopuna "slučaja Haradinaj", kao i "pripisivanja" čvora makedonske krize "albanskom faktoru".

Ta se faza ukratko – da iz razloga mentalne higijene ne citiramo mnogo vatromet ni s jedne ni s druge strane – ogledala u sledećem: premijer Albanije Edi Rama u jednom trenutku, u nameri da "ubrza" Evropsku uniju u procesu pridruživanja ovih zemalja, rekao je da, ako ne bude skorog prijema, onda Albanci na Balkanu treba da razmišljaju o nekom svom povezivanju i udruživanju.

Predsednik Kosova Hašim Tači nije bio "s raskida" s ovom idejom, naprotiv. A jedan od opštinskih albanskih lidera s juga Srbije koji ne pripada Kosovu izjavio je da njegov predsednik nije Vučić već Edi Rama, pozvavši se na Ustav Albanije.

Pritom je smeo s uma da Albanija već ima i predsednika, ali mu je, belćim, za provokaciju zgodnije bilo pozivanje na uticajnijeg Ramu. Koji je, osim toga, i Vučićev veliki "prijatelj" i liderski kauntpartner u projektnom i ekonomskom obnavljanju regiona (kroz tzv. "berlinski proces", recimo)!
Osvajač trećine Srbije i "bijesni pas"

Poslednjih dana podizanju tona najenergičnije se pridružio i lider Alijanse za budućnost Kosova Ramuš Haradinaj, bivši, a nameran da uskoro postane i budući premijer Kosova. On je pripretio Srbiji da će, "ako postane premijer, a Srbija do tada ne izbriše Kosovo iz svog Ustava, on trećinu teritorije Srbije pripojiti Kosovu, počevši od Niša".

Pre ove izjave najjača kojom se motivisao repertoar uzvraćanja s druge strane – da je reč o sinhronizovanim nastojanjima da se uspostavi "Velika Albanija" – bila je baš ona najcitiranija Vokerova.

On je, bar kako se beleži u srpskim medijima, na proslavi 17. godišnjice baš Haradinajeve stranke obelodanio da ima "projekat na kome radi" i koji je "za sve Albance na Kosovu, u dijaspori i Albaniji" i da "radi na njihovom ujedinjenju". Poput onog kad su bili "ujedinjeni devedesetih u borbi za nezavisnost Kosova".

To je za političare u Beogradu postao krunski dokaz da nisu uzalud govorili o neugasloj težnji svih Albanaca na Balkanu da se ujedine u tu famoznu uvećanu državu. U prilog tome često je u javnosti isticano i da je makedonski rasplet kroz koaliciju s albanskim partijama deo te iste aspiracije s obzirom na to da je koaliciona platforma "sročena u Tirani".

Ređale su se kontre u tom smislu: sve će se učiniti da koncept "Velike Albanije" ne uspe. Repertoar "uzvraćanja na paljbu" bio je očekivan i lako zamisliv. "Srbiju neće niko ponižavati i gaziti" – to je već mantra, ali začinjena novijom – sve će se rešavati mirno i bez rata, osim ako neko ne napadne Srbe.

Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova, i ne samo on izgrdio je EU što je indiferentna u ovom slučaju, "a oni 'oće sve do Niša". Na to se nadovezuje učestala poruka s vrha "A šta bi Evropa rekla ako ja kažem... a neću da kažem?" A onda se ipak kaže to što se neće reći!

Potpredsednik SNS-a i šef kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić, nakon poslednje Haradinajeve "invektive", nazvao je kosovske lidere "teroristima u uniformama političara". Najživopisniji do mere da nije ukusno ni citirati – al’ se mora, predsednik je to, još – bio je Tomislav Nikolić. "Haradinaj je besan pas koji je osetio ukus ljudskog mesa i mora da bude kažnjen, da mu besna pena ne bi i dalje curila na usta. Mi smo spremni da odbranimo svakoga i sve što nam je Ustavom povereno na čuvanje", izjavio je on za Večernje novosti.
Velika država ili veliko zajedništvo

Aleksandar Vučić, kao vođa tog hora, smeštao se u razne delove pesme, prateći osnovni tekst i intonaciju, nekad "soto voče", a katkad se upuštao u krešenda.

Za ilustraciju osnovnog "tonaliteta" moglo bi da se navede jedno "lavirajuće" obraćanje javnosti u kojem on kaže "da ponovno aktiviranje Vokera, ovog puta s otvorenim zalaganjem za tzv. 'Veliku Albaniju', nije najveći razlog za strah, jer ta ideja ne može da bude realizovana". Ali, takva neodgovorna izjava može da izazove nestabilnost, to bi moglo da dovede i do tragičnih ishoda.

Ova ocena em "izabranog predsednika", em premijera mogla bi da se uzme za "srednju vrednost" ukupnih reakcija koje izazivaju Vokerove poruke.

Najpre, i u ovom slučaju, mnogi su u Beogradu spremni da podvuku da je čitava euforija zapravo "za unutrašnju upootrebu". Po toj logici dvostruko izvlačenje "fenomena Voker" moglo bi da se tumači kao predizborna korist za albanske lidere, a posebno Haradinaja, kome upravo raste rejting, za upravo raspisane vanredne kosovske parlamentarne izbore.

Međutim, i u tom slučaju ostaje balkanski veoma sporno do koje se mere može tolerisati kvarenje odnosa ako je samo za "unutrašnju" i predizbornu upotrebu.

S druge strane, iako će i Vučić reći da je "Velika Albanija" i takozvana i nemoguća, raspredanja o opasnosti od nje pojačavaju uspostavljeni način vladavine – kroz stalno otvaranje neizvesnosti, nesigurnosti i plašenja građana.

A to važi čak i kad bi se više uvažavala gledišta kojih, ipak, ima u Srbiji da ni sam Voker, a ni pomenuti regionalni albanski lideri nigde nisu pomenuli državno ili teritorijalno ujedinjenje već "neku vrstu zajedništva". A to i srpski zvaničnici neretko zastupaju kad su Srbi u dijaspori, posebno u Republici Srpskoj, u pitanju.

(Jedan albanski kolega protumačio je Vokerov poziv i podsećanje na udruživanje devedesetih, uz akcenat na albansku dijasporu, kao zahtev da oni "koriste usluge svog uspeha" na međunarodnom planu.)

Sledeće pitanje koje se postavilo jest – koliko ovakva napetost može da utiče na nastavak briselskih pregovora? Zagađenje odnosa među pregovaračima sugeriše teškoće, ali se sada uteha nalazi u paradoksu – oni će svakako biti, bar na najvišem nivou, zaleđeni zbog vanrednih izbora.

Na opomene Evropi da je pristrasna i da "navija" za Albance tako što ih ne grdi za "besnilo" u izjavama ona je odgovorila pitijski i iz samog spoljnopolitičkog vrha u Briselu, a isto su ponavljali i neki evropski ambasadori u Beogradu – ne komentarišemo komentare. A vi svi budite malo mirniji i ne kvarite dodatno odnose.

Zbog toga su mnogi shvatili doslovno kad je visoka predstavnica Federika Mogerini rekla da šanse za prijem zemalja regiona rastu i da će biti primljene, sad, nakon izlaska Britanije iz EU-a, pa su politički proces shvatli kao kalendar – znači, ulazimo 2019. jer se tad završava "razvod" sa Britanijom. Problem je samo u tome što to ne podrazumeva i utešnu nagradu – pa, eto, kad već imamo datum prijema, možemo i dalje da se 'vako prepucavamo.
Rehabilitacija Miloševićevog režima

O svemu ovome naširoko se komentarisalo, ali nije dovoljno osvetljen još jedan uzročno-posledični aspekt fenomena "Vokerove inkarnacije". Jesu svi podsetili na njegovu "mračnu ulogu" u izveštaju o "slučaju Račak" januara 1999. godine, kad je jedan pokolj Albanaca (tvrdi se, mahom civila) u njegovom izveštaju pripisan srpskim vojnim jedinicama.

Jeste taj izveštaj i dalje sporan i jeste ovih dana finska forenzičarka Helena Ranta, čiji je tim tada ispitivao slučaj, još jednom potvrdila da je reč o civilima iako je Srbija tvrdila da su to pripadnici OVK-a pobijeni u borbi. I jeste ona i sada potvrdila da su mnogi vršili pritisak na nju, pa i sam Voker tako što je tražio da potvrdi i ko je te ljude pobio, odnosno da se s njim složi da su to bile srpske formacije.

Sve to jeste vredno raspravljati i, ako je moguće, u nekakvom, sve dužem odlaganju procesa suočavanja, pomirenja i, konačno, suđenja za konkretne zločine doći do stabilnije situacije.

Međutim, postoji bojazan da je sva ova gužva u vezi s Vokerom posledica nečega drugog. Raščulo se, naime, po Beogradu i pre ovih njegovih izjava, i nezavisno od njih, da će on, kao osvedočeni lobista, pa čak i bivša državna sekretarka SAD-a Medlin Olbrajt (Magdalena iz Kruševca), biti na velika zvona uključeni u prištinske timove, pa čak i za pregovore u Briselu.

Zbog toga se odviše javno naglašava da je diplomatska aktivnost Srbije podignuta na najviši stepen. Srpski svedržitelj nedavno je najavio uključivanje svetski poznatih stručnjaka u "kontratim" timu čije postojanje nije potvrđeno, ali "se zna" da je tu i Marti Ahtisari.

O ulozi Vokera i njegovog izveštaja u početku rata i bombardovanju SRJ (i kasnijem priznavanju Kosova), rekao je Vučić, biće dosta reči u narednom periodu. "Videćemo sve naše pravne mogućnosti da postavimo pitanje pravnog legitimiteta i legaliteta odluka koje su donošene po tom pitanju". A "obraćanje ministarke pravde (Nele Kuburović) u Ujedinjenim nacijama sledeće nedelje je tek početak", takođe je najavio.

Šanse Srbije u (p)rekompoziciji svetskih odnosa snaga u ovom pitanju mogle bi se, rekao bi cinik, meriti odnosom političke težine Olbrajtove i mlade srpske ministarke (koja je to postala maltene nakonpripravničkog staža).

Ako i to nije "za unutrašnju upotrebu"!

Međutim, od svega dovde rečenog čini se da je važnije nešto što je malo ko dosad uočio. U nizu verbalnog šamaranja Vokerovih izjava Vučić je izneo stav da se "tek sad" sasvim jasno vidi da bombardovanje (Srbije) na osnovu njegovog (lažnog) izveštaja nije počelo da bi se zaštitili kosovski Albanci, niti da se obori jedan nedemokratski (Miloševićev) režim već je bilo izrazito – antisrpsko.

Reklo bi se da ovakvo rehabilitovanje tadašnjeg srpskog režima može u najboljem svetlu da pokaže kakva mogu biti buduća usmerenja Beograda u ovoj složenoj problematici, pa i odnos prema doživljaju Vokerovih inkarnacija i na srpskoj i na albanskoj strani.