Uštedi pare, piši ćirilicom

Kad današnji jurišnici govore da je odbrana ćirilice borba za očuvanje nacionalnog identiteta, to zvuči komično

Piše: Tomislav Marković

Kako javljaju tradicionalno tradicionalističke Večernje novosti, "država kreće u boj za spas ćirilice". Kad su već šanse za neki novi Kosovski boj manje od nule, daj da spasemo druge ugrožene delove našeg raskomadanog identiteta. Bitku za odbranu i zaštitu ćirilice poveo je načelnik generalštaba kulture Vladan Vukosavljević, uz malu pomoć dva dokumenta - Strategije razvoja kulture i Nacrta izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.

Predviđen je čitav niz mera koje će dećirilizovanu Srbiju vratiti sebi. Izdavači štampanih medija i knjiga na ćirilici imaće poreske olakšice, finansijski će se stimulisati kompanije čiji su brendovi i nazivi ispisani ćirilicom, ćirilična izdanja će imati prednost na otkupu knjiga za biblioteke, a distributeri filmova sa ćiriličnim titlovima imaće takođe umanjene poreze.

Pomenutim nacrtom ćirilica je proglašena za matično pismo, a "ukupno usmeno i pismeno opštenje" državnih organa, preduzeća, obrazovnih ustanova i medija trebalo bi da se odvija na ovom pismu. Prvi put su predviđene novčane kazne za kršenje propisa o službenoj upotrebi pisma i jezika koje iznose od pola miliona do milion dinara za firmu (4.200 do 8.400 eura), odnosno 70.000 dinara (590 eura) za odgovorno lice.

Ćirilizacija javnog prostora

Dragan Hamović, savetnik ministra Vukosavljevića za "ratna" pitanja, istakao je da ga posebno nerviraju latinične deklaracije na proizvodima robe široke potrošnje, a boriće se i da mobilni operateri "omoguće podjednaku upotrebu ćirilice u elektronskoj komunikaciji, jer se ćirilične SMS poruke sada skuplje tarifiraju nego latinične". Hamović je inače pesnik, književni kritičar, urednik programa Sajma knjiga i viši naučni saradnik na Institutu za književnost i umetnost. Nema sumnje da je on pravi čovek za čuvanje jezika i pisma, jer je u svojim kritikama skovao brojne paraknjiževne termine kojim bi se svaki jezik ponosio, kao na primer: "čuvstvo za svoje", "saborna pesma vaskolike narodne nesreće završnice nevoljnog veka", "lični proživljaj sopstvene egzistencije" ili "askeza, dakle, tihovanje".

U borbu za matično pismo uključila se i gradska vlast u Beogradu, konkretno gradski menadžer Goran Vesić, koji se prvo požalio da grad Beograd nema mnogo mogućnosti da pomogne nacionalnoj borbi, da bi potom najavio kako će biti umanjene komunalne takse preduzećima koja svoje nazive ispišu ćirilicom. Skromno, ali od srca.

Predložene mere nisu loše, ali tek kao početak sveopšte ćirilizacije srpskog javnog prostora. Zašto se zaustaviti na firmama, titlovima, SMS-ovima i robnim deklaracijama? Ako smo prave patriote i čuvari srpstva, upotrebu ćirilice treba da podstičemo na svakom mestu.

Da ćirilica kojim čudom postane živo biće obdareno razumom, čim joj se probudi samosvest hitno bi se otcepila od Srbije i pobegla glavom bez obzira od onih koji je štite.
Poreske olakšice bi trebalo uvesti i tattoo majstorima koji na koži svojih mušterija ispisuje ćirilične poruke lične prirode. Profesionalni crtači po ljudskom telu koji odbiju da klijentu ispišu natpis na telu latinicom automatski dobijaju Orden zaštitnika ćirilice sa dve ukrštene igle. Kad nekog pisca uličnih grafita policija uhvati na nedelu, to što je pisao ćirilicom biće mu uzeto kao olakšavajuća okolnost, mada bi moglo da se razmisli i o odustajanju od zakonskog gonjenja. Svako ko osim poslovne i privatnu prepisku vodi isključivo ćirilicom, pogotovo u komunikaciji sa strancima, treba da bude u najmanju ruku oslobođen poreza na lični dohodak.

Neuspješna odbrana i propala zaštita

Promenjena privredno-jezička situacija dovela bi i do stvaranja novih zanimanja i otvaranja novih radnih mesta. Na primer, živi konvertor - osoba koja simultano prevodi s latinice na ćirilicu. Takođe, mogle bi da ožive neke stare, zaboravljene veštine i izumrli zanati. Recimo, krasnopis. Lep rukopis bi ponovo bio na ceni, a firme bi ispisivali isključivo ćirilični krasnopisci, ručno, unikatnim fontovima. Velikim rodoljubima koji su u stanju da dokažu da misle isključivo ćirilicom, država bi trebalo da dodeli doživotnu apanažu i Orden zasluga za ćiriličnu misao.

Valjalo bi poraditi i na oštrijim restriktivnim merama. Ne moramo se ugledati na Hrvatsku gde su svojevremeno srpske i knjige štampane ćirilicom masovno izbacivane iz knjižnica i uništavane u operaciji "Knjigocid", ali ništa ne bi falilo da latinične knjige budu diskretno ćušnute na neke zabačenije police po bibliotekama, kao i da dobiju prednost pri otpisu.

Latinicu, nažalost, ne možemo da ukinemo, to nije demokratski, ali možemo da je smestimo tamo gde joj je mesto - u zapećak. To što čitav svet komunicira latinicom, dok mu za ćirilicu puca dijakritički znak, nimalo nas ne brine. Cilj nacionalističke kontrarevolucije i jeste bio odvajanje od sveta, sve što doprinosi zatvaranju u sopstveni brlog i izolaciji od ostatka planete - to spada u famozni nacionalni interes.

Nacionalističke floskuletine o ugroženosti identiteta i njegovoj odbrani podjednako su bedaste kad se pišu ćirilicom, latinicom, glagoljicom ili Brajevim pismom.

Nacionalistički dušebrižnici bez ugoženosti jednostavno ne mogu da žive. U njihovim mentalnim konstrukcijama uvek je nešto ugroženo, pa ga valja braniti od dušmana. Šta sve nije branjeno proteklih decenija: srpstvo, Srbija, Srbi van matice, srpski narod kao takav, državnost, suverenitet, Kosovo, a sad je došao red i na ćirilicu.

Sve što su nacionalisti navodno branili neslavno je propalo, jer je moralo da propadne, neuspeh je upisan u samu osnovu nacionalističkog mišljenja i delanja. U jezgru nacionalizma nalazi se osećanje uskraćenosti i oštećenosti, na kojem se potom temelji resantiman i žudnja za osvetom prema onima koji su nam navodno naneli nepravdu. Da ćirilica kojim čudom postane živo biće obdareno razumom, čim joj se probudi samosvest hitno bi se otcepila od Srbije i pobegla glavom bez obzira od onih koji je štite.

Zli duh tradicionalizma

Odbrana i zaštita ćirilice nosi u sebi i jedan humorni paradoks, jer se sprovodi u duhu konzervativizma i tradicionalizma, a Vukova reforma jezika i pisma je bila sve samo ne konzervativna i tradicionalna. Ćirilica kojom se danas služimo nije stvorena u duhu očuvanja tradicije, već da bi se s tradicijom raskinulo, i to u potpunosti, oštrim rezom koji istoriju srpskog jezika i književnosti deli kao hirurškim nožem. Vukovom reformom odsečena je sva pismenost prethodnih vekova, kao i pismo na kojem je nastajala. Vukova ćirilica i narodni jezik kao književni nisu bili znak kontinuiteta, već apsolutnog diskontinuiteta, a borba protiv onih koji su mislili drugačije bila je bespoštedna.

Kad današnji jurišnici govore da je odbrana ćirilice borba za očuvanje nacionalnog identiteta, to zvuči komično. Stvaranje moderne ćirilice zasnovano je na potpunom uništenju svih prethodnih identiteta, tu se vodila borba do istrebljenja. Pa ne zove se rasprava Đure Daničića slučajno baš "Rat za srpski jezik i pravopis". Ako je političarima i njihovim savetnicima do čuvanja tradicije, bilo bi poleznije da se usredsrede na staru, predvukovsku ćirilicu. Ako ništa drugo, bila je u upotrebi mnogo duže od Vukove verzije i zaista je ugrožena, jer je niko živ ne koristi.

Na kraju, nije zgoreg podsetiti na jednu notornu zdravorazumsku činjenicu - mnogo je važnije šta se piše, nego kojim pismom. Nacionalističke floskuletine o ugroženosti identiteta i njegovoj odbrani podjednako su bedaste kad se pišu ćirilicom, latinicom, glagoljicom ili Brajevim pismom. Šteta što nadležni organi nemaju nimalo razumevanja za zdrav razum.