Provalija između Vučićevih riječi i djela

Piše: Tomislav Marković

Prijem beše k'o prijem i šta da se priča, parada poznatih i kiča, i poznati predsednik u odelu. Tako bi se, parafrazirajući Balaševića, mogao opisati stihom velelepni prijem održan u beogradskoj Palati „Srbija“ koji je povodom sopstvene inauguracije predsednik Aleksandar Vučić poklonio voljenom sebi. Svečanost je bila raskošna, nije se žalilo novca, neupućen neko bi zaključio da je Srbija prebogata zemlja koja ima para za bacanje na državničke žurke o trošku poreskih obveznika.

Na svečanosti koja je nalikovala krunisanju okupilo se nekoliko hiljada gostiju, pristigle su desetine državnih zvaničnika iz regiona i sveta, uz šljašteću medijsku pompu. Centralnom večernjem događaju prethodio je čitav niz bilateralnih susreta koje je Vučić održao u vili „Mir“, počev od sastanka sa potpredsednikom Rusije Dmitrijem Rogozinom u devet ujutro, preko sastanka sa predsednikom Vlade Gabona Emanuelom Isozeom Ngondeom, pa do susreta sa predsednicom Hrvatske Kolindom Grabar Kitarović.

Zbog zategnutih odnosa hrvatske predsednice i bivšeg predsednika Srbija Tomislava Nikolića, posebna pažnja je posvećena njenom dolasku. Čak je i Vučić pokušao da se našali na tu temu, dobacujući usput novinarima kako „niko od medija ne čeka Belorusa, već svi čekaju Kolindu“.

Od Mitketa do rimskih careva

Sam prijem odvijao se po strogom protokolu. U prvom delu programa predsednik Vučić u društvu supruge Tamare dočekivao je goste, primao čestitke, fotografisao se sa zvanicama za uspomenu i dugo sećanje, u blago svadbarskom maniru. Tu su se izređali predsednici, premijeri, ministri, njegova svetost i njihove ekselencije, šeici i komesari, zamenici pomoćnika i pomoćnici zamenika, visoki gosti visokog, srednjeg i malog rasta. Potom je usledio kratak Vučićev govor, prilično poetski, samo bez rime i metra, najviše nalik na školski rad na temu „pesma u prozi“.

Nakon predsedničke poezije usledilo je opštenarodno veselje, svirali su trubači, folklorni ansambli su tancali kolo, glumac je recitovao Zdravicu srpskom narodu Ljubivoja Ršumovića (napisanu u vreme „buđenja naroda“ kao dokaz pesnikove ideološke ispravnosti), pevale su se izvorne pesme o čuvanju ovaca u tehno-obradi, scena je vrvela od narodnih nošnji, jeleka, anterija i opanaka, što se teško može dovesti u vezu sa budućnošću o kojoj je Vučić onoliko zborio.

Potom su se premoreni i oznojeni gosti raštrkali po okolnim salonima u kojima su ih dočekale tematski organizovane postavke. Svaka sala predstavljala je jedan deo Srbije, njegove kulturne, arheološke, istorijske i gastronomske znamenitosti. Sale su imale i svoje domaćine, glumce prerušene u likove iz srpske književnosti ili istorije, poput Mitketa iz Koštane, Evice iz Pokondirene tikve ili Stevana Mokranjca. Kad se već autor prigodne izložbe dosetio Sterije, bolje bi bilo da je uzeo Gavrilovića iz Rodoljubaca, glumac ne bi morao čak ni da improvizuje, jer je Sterijina kritika lažnog rodoljublja danas aktuelnija nego u vreme kad je bila napisana.

Posebno zanimljiv deo izložbe su biste 17 careva izlivenih u bronzi. Otkud Srbiji carevi, pa još čitavih 17? U pitanju su rimski imperatori koji su se na inauguraciji obreli ni krivi ni dužni, samo zato što su rođeni na teritoriji na kojoj se danas nalazi Srbija.

U čemu je tajna veza pokojnog Rimskog i nepostojećeg srpskog carstva to zna samo Radoslav Lale Pavlović, bivši savetnik bivšeg predsednika Nikolića, koji se prvi dosetio nesrećnih Rimljana povodom obeležavanja 1700. godišnjice Milanskog edikta. Osim ako prisustvo rimskih careva ne sugeriše da je i Srbija dobila svog imperatora, a jučerašnja ceremonija je zapravo bila ustoličenje na carski tron.

Kićenje tuđim perjem uz šepurenje tuđim novcem, to su najviši dometi kulturne i ine politike onih koji sebi vole da tepaju da su patriote.

Vozovi supersoničnih brzina
Vučićev govor, uprkos silnim stilskim figurama, u suštini je sadržao pozitivne poruke. Dekonstrukcija nacionalističkih mitova, samokritika, odustajanje od nebeske Srbije i priklanjanje zemaljskoj, okretanje stvarnosti i budućnosti, odbacivanje ratobornih ideologija i izgradnja “mostova prijateljstva” sa susedima, zagovaranje saradnje u regionu, politika mira i stabilnosti, ljudi kao najveće bogatstvo Srbije – to bi bile osnovne teze predsednikovog slova.

Slične poruke slao je Vučić i ranije, samo ne u ovako koncentrisanom obliku. Nema tu ničeg sa čim se razuman i dobronameran čovek ne bi složio, samo je problem u tome što između reči i dela obično stoji – provalija (“ključna reč istorije ovih prostora”, kako reče predsednik).

Regionalna saradnja i pomirenje bili su u Vučićevoj agendi i dok je bio premijer, nešto je i radio na tome, ali onda njegovim ministrima Ivici Dačiću i Aleksandru Vulinu popusti lanac, krenu u verbalni rat protiv suseda, odmah se uključe i krvožedni tabloidi, i odoše i saradnja i pomirenje u nedođin.

Priči o “vozovima supersoničnih brzina” koji će nas sve povezati nema šta da se zameri, ali nije bilo tako davno kad je iz Beograda krenuo put Prištine malo drugačiji voz, oslikan freskama i porukom “Kosovo je Srbija”, koji umalo da dovede do oružanog sukoba.

Kad predsednik kaže “mi, koje su stvorili ratovi, želimo jednu stvar više od svega – mir” – to je za svaku pohvalu, ali nije baš najjasnije kako se u te mirotovoračke želje uklapa redovno gostovanje ratnog zločinca Veselina Šljivančanina na tribinama SNS-a ili partijski funkcioner i bivši ministar kulture Braca Petković koji je promovisao knjigu koljača Milana Lukića. Lasno je govoriti, no je teško tvoriti, rekao bi taj narod na koji se svi redom pozivaju, a da ga niko ništa ne pita.

Bilo je u Vučićevom govoru čak i nekih fragmenata koje bi ekstremisti oboleli od desnila, uključujući i brojne pripadnike njegove rođene partije, mirne duše proglasili za autošovinizam. Na primer, “uvek smo spremni da uzmemo od drugih, ne shvatajući da otkidamo, od sebe. Svoju nesreću volimo toliko duboko, da sreću, često ne želimo ni da tražimo", ili “mitovi su nam stvarnost, i to u tolikoj meri, da nam budućnost izgleda kao nešto sasvim nepotrebno, a ‘sutra’ nam je najstrašnija reč, jer bismo zauvek živeli u onom juče, pošto sa onim danas ne znamo šta da radimo”, ili “prošli smo sve, a da nismo, još, stigli nigde. Često volimo da stojimo u mestu, ubeđeni da se sve baš oko nas okreće", ili “smatramo da smo najstariji, najviši, najlepši, najbolji, izabrani, posebni, jedinstveni, a bukvalno ništa od toga nemamo".

Oštre reči primerenije nekom izdajniku ili stranom plaćeniku nego predsedniku koji je do juče bio nacionalista teške kategorije.

Pun budžet i prazni džepovi

U svom govoru Vučić je pokazao da pravi razliku između državne uprave i građana, što do sada baš i nije bio slučaj. Dok je bio premijer, uglavnom je isticao budžetski suficit i stabilno stanje državnih finansija. Sada, kao predsednik, ponovo je podsetio na tu činjenicu, ali se dosetio i građana Srbije.

“U Srbiji smo uredili javne finansije, imamo suficit u budžetu, ali siromašni u našoj zemlji i dalje su siromašni i moraćemo da radimo više da bi običan narod, obični ljudi bili mnogo zadovoljniji", rekao je Vučić.

Da parafraziram Drainca, budžet nam je pun, a ruke večno prazne. Predsednikovo nastojanje je za svaku pohvalu, samo nije jasno kako će, primera radi, ovaj preskupi raskošni prijem koji su platili pomenuti srpski siromasi, uticati na to da im bude bolje i da budu zadovoljniji.

Sve okupljene zvanice u Palati “Srbija” pripadaju vlastelinskoj kasti, ovo je bio skup privilegovanih i bogatih, onih koji uglavnom žive na račun siromaha. Velelepni prijem se odrazio na živote samo onih običnih ljudi koji su između 16 i 22 časa morali da se vraćaju s mahom loše plaćenih poslova i probijaju kroz blokirani Beograd. Pritom, nije nam dozvoljeno čak ni da prisustvujemo predstavi čiju smo produkciju nevoljno platili, to je dostupno samo odabranima, domaćoj dvorskoj sviti i plemstvu iz drugih zemalja.

Jedina uteha nam je što bar znamo da ne plaćamo porez uzalud. Neka bar naši politički predstavnici uživaju u svojim luksuznim zabavama, mi ćemo u toj pompi učestvovati posredno – prateći prenos uživo na državnoj televiziji. Koju takođe mi plaćamo.