Ana Brnabić – Jovanka Orleanka

Piše: Srđan Milošević 

Kada je neka ženska osoba prva u nečemu što je, u određenom kontekstu, dominantno maskulino polje, među ograničenim brojem mogućih istorijskih analogija, zabavne komparacije radi, nameće se, na primer, ličnost Jovanke Orleanke. Ova heroina iz prve polovine 15. veka, prva je žena u istoriji Francuske koja se proslavila baveći se, za ono vreme, ekskluzivno muškim aktivnostima, kao što su vrlo krvave ratne igre. Osim što se borila rame uz rame sa francuskim riterima, Jovanka je istovremeno bila osoba sa čudnim vizijama u kojima je od „više sile“ dobijala instrukcije kako da postupa, koja je videla što drugi ne vide i sa fanatičnom upornošću se zalagala za ono što su joj te vizije, navodno, sugerisale da radi. Svojom ogromnom harizmom pomogla je francuskom kralju Karlu VII da učvrsti svoju vlast. Kada je dospela u ruke neprijatelja kralj Karlo VII, kojeg je toliko zadužila, nije učinio ništa da je izbavi, pa je bila spaljena na lomači. Na kraju je dobila satisfakciju za svoju delatnost jer je proglašena za sveticu. Jovankina biografija je svojevrsno čudo prve polovine 15. stoleća.

Sa premijerkom Srbije stvari su, kao i kod svake druge analogije, samo donekle i uglavnom farsično slične. Najpre, Brnabić je u nečemu takođe prva: reč je o tome da je ona prva otvoreno homoseksualna osoba u istoriji Srbije koja se nalazi na premijerskom mestu. Samo ta činjenica je, po svojoj unikatnosti pa i čudnovatosti, savremeni ekvivalent osobenosti pojave Jovanke Orleanke, u njenom istorijskom kontekstu. Činjenica, pak, da je Ana Brnabić žena bila bi, zapravo, sasvim nedovoljna za tu unikatnost. Naime, rodna pripadnost ne bi je kvalifikovala za mantru koja je ovoj vlasti postala omiljena „žvaka za ludaka“, to jest da ona (vlast) vazda radi nešto „prvi put u istoriji“. Pošto ne pratim uzus da se jugoslovensko iskustvo ne uvažava, smatram da smo prvu ženu premijera već imali. Bila je to Milka Planinc, koja je obavljala funkciju predsednice Saveznog izvršnog veća (vlade) SFRJ od 1982. do 1986. (Pošto u taj vremenski raspon pada i godina mog rođenja, mogu da kažem, ne bez ponosa, da sam ovaj svet ugledao u jednoj zemlji u kojoj je pre trideset i više godina očito bilo moguće imati ženu za premijera, a danas se, zahvaljujući jednoj patološkoj regresivnoj istorijskoj evoluciji, to smatra malim čudom, kojeg ne bi ni bilo bez čudotvorca.)

Brnabić, kako se čini, deli sa Orleankom i sklonost ka fanatičnim, pa i infantilnim fiksacijama na određeni cilj: Jovanka je, rukovođena vizijom konačne francuske pobede u Stogodišnjem ratu, jurišala na neprijateljska utvrđenja, dok Brnabić, sa ništa manjom strašću, vođena vizijom digitalizacije, „juriša“ na tvrđavu birokratske papirologije. Dobro, u oba slučaja svaki uspeh zaslužuje pohvalu, nije to mala stvar, ali govoreći o premijerkinoj strasti da digitalizuje birokratiju, još uvek sklonu plajvazu i hartiji, teško da se slušalac može oteti primedbi da postoji, valjda, i nešto drugo čime se neko na premijerskoj funkciji bavi, osim digitalizacije?

Sledeća sličnost sa Orleankom je u tome što se i za Anu Brnabić govori da prati instruktažu neke „više sile“, premda ona sama, za razliku od Orleanke, to negira. Mutatis mutandis, već prema karakteru epohe, ondašnji zlobnici Orleanki nisu verovali da prima naloge „odozgo“, a ovi današnji, pak, ne veruju Brnabić da ih ne prima, pa je to nepoverenje jednih i drugih zlobnika takođe jedna strukturna sličnost. Pored toga, kao nekada Jovanka francuskom kralju, tako i Brnabić pomaže Vučiću u iznimno nezgodnoj političkoj situaciji u vezi sa novim premijerom koji, iz Vučićeve perspektive, nipošto nije smeo biti značajan politički štih. Tu mu je Brnabić došla zaista kao proviđenje.

Takođe, svojstvo i jedne i druge ličnosti o kojima je ovde reč su određena „iskopčavanja“ iz realnosti: Jovanka je tvrdila da vidi nešto što zapravo ne postoji, dok Brnabić tvrdi da ne vidi nešto što itekako postoji i što svojim poganim postojanjem – ironije li – samu činjenicu njenog obnašanja funkcije na koju je rukopoložena, čini tako čudnovatom. Ovde mislim na najnoviju izjavu premijerke, datu u intervjuu CNN-u: „Otvoreno sam gej celog svog života i nikada nisam imala problem u Srbiji“. Ako pođemo od elementarne pretpostavke da neka osoba govori ono što (veruje da) je istina, onda se njena izjava o sopstvenom iskustvu kao LGBT osobe teško može kvalifikovati drugačije nego kao raskid sa realnošću. Ne znam ništa o sadržaju privatnog života premijerke, niti me to, razume se, zanima. Ipak uspeo sam nekako da primetim da na račun homoseksualnih osoba uopšte, a to onda znači i na račun premijerke, u Srbiji neku javnu uvredu nije uputio bezmalo samo onaj ko nema pristup medijima, a što se tiče konkretno Brnabić ona sama je bila akter u bar nekoliko situacija koje su, najblaže kvalifikujući ono što se dešavalo, bile neprijatne, čini se i njoj samoj: pojava nekakve kontroverzne fotografije, nedostojni Martinović-Gojković cirkus u skupštini Srbije, salve primitivnih napada od strane nakostrešenih dverjana i ostalih profesionalnih homofoba, zaključno sa neglasanjem za vladu Srbije jednog člana vladajuće koalicije isključivo zbog toga što je Brnabić lezbejka. Možda Brnabić niko nije pretukao na ulici, uvaljao u katran i perje ili ošišao „na ćelavo“, ali zar mora baš nešto tako dramatično i ekstremno da se dogodi (a događa se drugima i to!) da bi bilo nazvano „problemom“?

Naravno, sasvim je moguće da nabrojana sopstvena iskustva Brnabić ne vidi kao probleme, ali to jednostavno nije način na koji uravnoteženi, društveno senzitivizirani pojedinac, vidi ovakve pojave. Nezavisno od seksualne orijentacije i ličnog iskustva, za svako elementarno socijalizovano i prosečno empatično ljudsko biće ovakve pojave su upravo – problemi. Moguće je, na kraju, da se Brnabić zapravo uhvatila u kolo šarolikog društva patriotičnih slikara-amatera, koji na silu boga hoće da „šire pozitivnu sliku o Srbiji u svetu“, a zapravo da lažu i mažu o postojanju tobožnje normalnosti čak i tamo gde je, nažalost, u ovoj zemlji nema ni od korova. U tom slučaju radi se o dramatično pogrešnom shvatanju odgovornosti prema zemlji, pri čemu providna neveštost i neubedljivost ovakve izjave deluje blamantno: „Ako već lažeš, laži okruglo, da se kotrlja“, kaže jedna vizantijska izreka.

Ovde se verovatno završavaju pouzdane analogije Brnabić i Orleanke i prelazi se u domen spekulacije. Najpre, iako za razliku od heroine iz 15. stoleća na sreću neće završiti na lomači, ne treba sumnjati da će i Brnabić na kraju biti napuštena od onih kojima je u jednom trenutku korisno poslužila. Ipak, iako je u priličnoj meri izvesno i da je crkva neće kanonizovati, satisfakcija neće izostati, jer je ona u savremenom svetu ipak drugačije prirode: umesto svetačkog oreola premijerku će krasiti, kada ubrzo ode sa te funkcije, profana ali lukrativna stavka u CV-ju da je bila na tako važnoj funkciji. To će sutra, negde u svetu biznisa, da joj obezbedi materijalno i hijerarhijski značajno bolju poziciju. Verovatno se u ovom cirkusu oko izbora Brnabić za premijera, kada su njeni motivi u pitanju, o tome jedino i radi. Jer, bez obzira što se svet biznisa doživljava kao surovo polje konkurencije i kompetentnosti, određeni simbolički kapitali imaju nekada nerazumno veliku ulogu, naročito na polju tzv. konsaltinga i lobiranja. U tom smislu, zanimljivo je koliko se visoko vrednuje takva stavka u CV-ju, bez obzira što se u stvarnosti možda radi o tipičnom apolitičnom aparatčiku, koji je od samog početka bio tek još jedan politički propalitet u najavi. Ali, ipak se odnekud našao na mestu ministra ili premijera jedne nesrećne zemlje i niko ne mari što se to dogodilo isključivo usled degenerativnih procesa koji tu zemlju pretvaraju u otelovljenje stereotipa o Ruritaniji, kao imaginarnog, grotesknog, a opet nažalost stvarno postojećeg toposa, koji postoji kao tužna parodija i negacija svega savremenoj civilizaciji svojstvenog.

I eto još jedne potvrde toliko puta ponavljanog Marksovog aforizma-amandmana na Hegelovu tezu o dvostrukoj pojavi istorijskih događaja i ličnosti. Taj aforizam-amandman glasi: „prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa“. Ovde možemo neskromno novelirati i Marksa: jedna takva individualna farsa može da bude istovremeno samo refleks sveopšte tragedije…