Piše: Mladen Mirosavljević
Sada nije ni bitno kome je prvom pala na um ta ideja i ko ju je kome prvi prišapnuo, Vučić Dodiku ili je bilo obrnuto, pošto je idealna i za jednog i za drugog. Obojica vole krupne, istorijske teme, teme oko kojih će se zabavljati nacija i koje naizgled obezbjeđuju, varljivo, mjesto u nacionalnoj istoriji. Takva je naizgled i ideja, koja je zajednička inicijativa Srbije i bh. entiteta Republika Srpska, o nekakvoj, još ne znamo precizno kakvoj, deklaraciji koja bi mogla da bude donesena 25, odnosno 26. novembra ili 1. decembra, koji su izuzetno značajni datumi za Srbe.
Inicijativa je, očekivano, izazvala veliku pažnju javnosti, što zbog različitih asocijacija u regionu i među drugim narodima, na slične srpske velike nacionalne inicijative iz prošlosti, što zbog pompeznosti, njezine javne najave, što zbog datuma njenog objavljivanja, čime se još više želi podvući njen značaj.
Tek što je cijelu Srbiju, i ne samo Srbiju, Vučić uvukao u priču o potrebi opštesrpskog dijaloga o odnosu Srbije spram Kosova, namećući stav da su odnosi sa Albancima najveći problem Srbije, tek eto i priče o deklaraciji.
"Kakav god kompromis da napravite u vezi s Kosovom, znam da vam to Srbija neće oprostiti i znam kakve su posledice lične i političke onoga ko u tome učestvuje", Vučićev je zaključak samo djelimično tačan, ali on ne sadrži i srž problema.
Prilika za nacionalnu homogenizaciju
Vučić je u suštini napravio inverziju problema i umjesto normalizacije odnosa sa Kosovom i sa Albancima, što jeste srž problema, ne ulazeći u to ko taj proces više koči, Srbi ili Albanci, nametnuo priču o priznavanju Kosova, Ustavu i svesrpskom dijalogu o Kosovu, što u ovom trenutku Srbiji nije suštinski problem. Nije zato što pet država članica EU-a nisu priznale Kosovo, a Rusija i Kina blokiraju njegov prijem u UN, pa zašto bi onda srbijansko nepriznavanje bio problem na njenom putu ka članstvu u EU i ključna politička tema u državi. Očigledno je, dakle, da je priča o moranju priznavanja Kosova, ukoliko Srbija želi da bude članica EU-a isforsirana, i služi više za unutrašnjopolitičku upotrebu i dodatno Vučićevo učvršćivanje kao svesrpskog vođe.
Takva pozicija nikako ne odgovara Dodiku, koji se svim silama trudi da koliko god može parira Vučiću i drži ga podalje od većeg uticaja na Srbe u BiH. Pri tome itekako pazeći, ne samo da mu se ne daj Bože zamjeri na bilo koji način, nego da javnost ima utisak da su njihovi potezi od nacionalnog značaja itekako iskoordinirani i usaglašeni i da pri tome bude veoma vidljivo da je svako od njih neprikosnoveni vožd na svom terenu. Zato se pomenuta deklaracija pojavila kao idealna prilika, naročito za Dodika, da se još jednom napravi nacionalna homogenizacija, a naročito u susret dolazećim opštim izborima u BiH.
Da je to tako bilo je vidljivo već po Dodikovom „žestokom patriotskom govoru“ upućenom narodu u vojvođanskom Veterniku, nakon obilježavanja stradanja srpskih civila tokom rata u Hrvatskoj, propraćenog ovacijama kada je i najavio nepostojeću, i neusaglašenu, deklaraciju. Nastojeći, kao i uvijek, da bude veći katolik od pape, Dodik je i ovog puta nastojao da kapitalizuje najavu deklaracije, bez obzira što ustvari niko nije ni znao o čemu se suštinski radi i kakav njen značaj i domet ustvari treba da bude.
Čak je i Vučić morao da na javnom TV servisu postavi pitanje: „Kako mogu da napadaju tekst koji još nije ni napisan“ - pri čemu je, naravno, u pravu. I pri čemu ustvari smiruje strasti koje je Dodik, svojom najavom nepostojeće deklaracije nepoznatog sadržaja, uzburkao s obje strane Drine. Što bi narod rekao: bacio kost i povukao se, a da ga niko nije javno upitao kome je, i zbog čega, kost bacio.
Medijska eksploatacija deklaracije
Neće ga ni pitati jer priča o veoma važnoj svesrpskoj deklaraciji na kraju će se svesti na ono što je najavio Vučićev generalni sekretar: da će evropska prava i standardi za Srbe u okruženju biti osnova deklaracije o očuvanju srpskog jezika i kulture koju su najavile Srbija i Republika Srpska i insistiraće se da pripadnici srpske manjine u zemljama regiona mogu da govore srpskim jezikom i pišu ćirilicom, izjavio je Nikola Selaković.
Kao da se ta pitanja rješavaju deklaracijama, a ne bilateralnim odnosima, država pri čemu je Republika Srpska „država“ naravno samo u entitetskom javnom diskursu i glavama njenih čelnika, a i to samo za domaću upotrebu.
Ali, ako se takva deklaracija, na kraju i usvoji, upravo Dodika čeka jedno veoma nezgodno pitanje apropos te deklaracije i jezika. Šta je sa priznavanjem postojanja i upotrebom bosanskog jezika u Republici Srpskoj? Onog istog, bosanskog jezika koji je priznat u Srbiji. Ne govorimo pri tome o formalnopravnoustavnim entitetskim začkoljicama u kojima se taj jezik naziva maternjim jezikom Bošnjaka. Nego o istinskom poštovanju prava svojih građana da svoj jezik nazivaju onako kako oni žele. Dokle se taj problem može gurati pod tepih i da li će Vučić i Dodik, jureći lisicu, na kraju istjerati vuka sa kojim neće znati šta će.
Bilo kako bilo, Dodik je opet, doduše kao i uvijek na kratko, poentirao tako što je priču o nepostojećoj deklaraciji medijski maksimalno eksploatisao u Republici Srpskoj, namećući se, po ko zna koji put, kao jedini i pravi zaštitnik srpskih nacionalnih interesa u BiH, za razliku od opozicije koja je „izdajnička“.
Pri tome je, osim novih predizbornih poena, uspio opet u svom konstantnom nastojanju: da pitanje koje neizgovoreno „visi“ u vazduhu već duži vremenski period – šta si Milorade u ovom desetogodišnjem periodu učinio lično za sebe a šta, zaista, za Republiku Srpsku - usmjeri u pravcu koji vodi daleko od odgovora na to pitanje i od stvarnih problema bh. građana.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR