Koje se kritične tačke u novom hladnom ratu mogu pojaviti, kuda nišani Navaljni, hoće li elita ponovo izabrati „vrhovnog kremaljskog dripca“ za predsednika, koga pripremaju za mogućeg naslednika i kakve veze sa svim tim ima Amerika, to su bile glavne teme ovog avgusta, a to su i otvorena pitanja koja tokom ovog septembra čekaju odgovore.
Redakcija Kasparov.ru je o svemu ovome razgovarala s poznatim ruskim publicistom Andrejem Piontkovskim.
SAD su ovih dana Moskvi uručile zahtev za zatvaranje ruskog konzulata u San Francisku i dva naša trgovačka predstavništva – u Vašingtonu i Njujorku. U jednom od tih predstavništava, američki istražni organi već vrše pretres. Kuda vodi ova trka u međusobnom prinudnom zatvaranju diplomatskih predstavništava?
To je samo fragment takozvanog Drugog hladnog rata koji je u jeku. Ali se ne sme gubiti iz vida da je na teritoriji jugoistočne Ukrajine taj rat prilično vruć. Izgleda da se teza kremaljskih propagandista za koju se oni još od 2014. uporno zalažu, a koju u emisijama državne televizije s penom na ustima zagovaraju, na kraju i obistinila. Oni sve vreme govore kako mi u stvari nismo u ratu sa Ukrajinom, već da ratujemo protiv Sjedinjenih Američkih Država, i to na njihovoj teritoriji. U toku je Četvrti svetski rat, revanš za Treći (hladni) rat u kojem je SSSR poražen – govore oni. To je omiljeni diskurs svih kurginjanova, migranjanova i ostalih izvođača verbalnih vratolomija u televizijskom cirkusu Solovjova.
Svo to megalomansko buncanje zapad uopšte nije shvatao ozbiljno, sve dok se u poslednjih par meseci nisu zbili događaji zbog kojih su Sjedinjene Američke Države po tom pitanju naglo promenile svoj stav. Razlog tome je pokušaj Kremlja da zauzme Belu kuću, to jest realizacija specijalne tajne operacije „Tramp je naš“. Uzgred, indikativno je da novoizabrani predsednik SAD nikakve oštre izjave protiv Moskve ne daje. On se nasuprot tome stalno trudi da govori ono što će Putinu biti prijatno da čuje. Međutim, kako vidimo, bar što se Rusije tiče, on više nije u stanju da kontroliše spoljnopolitički kurs SAD.
Ključni događaj koji je uslovio ovaj preokret bila je godišnja konferencija o bezbednosti u Aspenu (Aspen Security Forum), održana sredinom jula, susret na kojem su učestvovali rukovodioci svih bezbednosnih struktura, kako onih bivših Obaminih, tako i ovih sadašnjih. Ovogodišnja konferencija je pokazala da je u redovima vojno-političkog establišmenta SAD bez sumnje postignut čvrst konsenzus. Svi ti uticajni ljudi vide i razumeju sadašnju situaciju podjednako: Kremlj Americi baca u lice globalni izazov po svim azimutima (uključujući tu i aktuelne događaje u Severnoj Koreji) i na taj izazov treba odgovoriti. Ako Putin misli da je ovo Četvrti svetski rat – neka mu bude. Ali mu se u tom ratu tada mora naneti nedvosmislen poraz. Razume se pre svega primenom političkih, diplomatskih i ekonomskih metoda kojih Amerika ima na pretek.
Prva praktična potvrda ovog konsenzusa bilo je donošenje zakona o sankcijama protiv nove osovine zla: Iran-Severna Koreja-Rusija. I bez obzira na njegovo glasno gunđanje kako se on s ovim dokumentom ne slaže (jer je navodno protivustavan), Tramp je bio primoran da ga potpiše. On je čak pretio da će sprovođenje ovog zakon sabotirati, ali to što on govori u Vašingtonu više nikoga ne zanima. I Tramp i Tilerson svakim danom gube svoje pozicije.
Nedavna poseta američkog ministra odbrane Džejmsa Metisa i specijalnog izaslanika SAD za mirovne pregovore u Ukrajini Kurta Volkera Kijevu, pretvorila se u jasnu demonstraciju novog spoljnopolitičkog kursa Amerike prema Rusiji. Od strane njih dvojice su se čule za zapad potpuno nove formulacije i objašnjenja sukoba u Ukrajini. To što se danas događa na jugoistoku zemlje nije građanski rat, nije oružani konflikt političkih neistomišljenika, već agresija Rusije na Ukrajinu. Po jugoistočnom regionu Ukrajine i danas špartaju ruski tenkovi, ruska artiljerija i ruska vojska. Volker je svojim jasnim stavom u opisu situacije otišao čak dalje od ukrajinskog rukovodstva.
Njegova izjava je zvučala otprilike ovako: „Tokom našeg susreta u Minsku (Kurt Volker i Vladislav Surkov su se 21. avgusta sreli u Minsku), gospodin Surkov mi se požalio na siromaštvo ruskog stanovništva na jugoistoku Ukrajine i to je, po njegovim rečima, glavni razlog sukoba. A ja pak vidim da rusko stanovništvo najviše strada od siromaštva upravo na onim teritorijama koje je okupirala Rusija“. Na tom sastanku je bilo reči o isporuci američkog letalnog odbrambenog naoružanja Ukrajini, pre svega protivtenkovskih raketnih sistema „Džavelin“, oružja koje bi cenu eventualne odluke Kremlja za napad širih razmera učinilo neprihvatljivom za Rusiju. Što se Vašingtona tiče, situacija sada izgleda ovako: svaki sledeći, makar i najmanji Putinov korak na stranu eskalacije sukoba dovešće do trenutne isporuke smrtonosnog oružja Ukrajini.
Specijalni, „personalizovani“ deo novog zakona o sankcijama je, počevši od samog Putina, zapravo ultimatum celom političkom rukovodstvu Rusije. Nije nimalo slučajno da se baš Putin i Putinu bliski ljudi u tom dokumentu na deset mesta pominju. Dat im je rok za razmišljanje od 180 dana. U slučaju negativne reakcije, podaci o njihovim miljardama skrivenim u Americi biće objavljeni. Osnovno lukavstvo ovog dela novog zakona je u tome što je odeljenju obaveštajne službe zaduženoj za finansije već upućen nalog da u roku od 180 dana dostave podatke o sredstvima ruske političke elite koja su udobno smeštena u raznim fondovima i bankama na teritoriji SAD. Taj novac je već identifikovan i sva „skrovišta“ su odavno locirana. A po isteku ovog roka, saglasno već postojećim zakonima o pranju novca ostvarenog prestupnom delatnošću, sva ta sredstva će biti zamrznuta i konfiskovana.
U poređenju sa tim, sve diplomatske zavrzlame oko ambasada, konzulata i trgovinskih predstavništava samo su naivna dečija igra.
Može li Tramp da spreči isporuke tog oružja Ukrajini?
On može da učini isto ono što je 2. avgusta već učinio: da kaže kako je postupak neispravan, protivustavan i da potpiše administrativnu odluku koju će mu Džejms Metis staviti na sto. Tramp je u veoma teškom položaju. On je svojom čudnom ljubavlju prema Putinu sebe toliko diskreditovao da su mu ruke sada prosto vezane. Što se Rusije i Ukrajine tiče, meni se čini da Metis i Volker u znatno većoj meri ispunjavaju uloge predsednika i državnog sekretara nego što to Tramp i Tilerson čine. I to nije nikakav prevrat, već pozicija koja je Metisu i Volkeru dozvoljena zahvaljujući jednodušnoj podršci obe partije u Kongresu.
Nedavno je Vašington post pisao o tome kako je Tramp nezadovoljan Tilersonom. Šta može biti razlog njihove nesloge? Ima li to neke veze s Rusijom?
Trampa je teško komentarisati. Za to je po svoj prilici potreban psihijatar. O njegovom mentalnom zdravlju su počeli otvoreno da se izjašnjavaju i američki mediji, i to ne samo tabloidi, već i mejnstrim izdanja. U poslednje vreme Tramp se negativno izrazio ne samo o Tilersonu, već praktično o svim članovima svog kabineta. A dosta toga je izjavio i protiv mnogih lidera i predstavnika Republikanske partije u Kongresu, partije koju je, ako se toga još uvek sećate, predstavljao na poslednjim predsedničkim izborima.
Tilerson ima sasvim druge, mnogo ozbiljnije probleme. On je još od prvog dana svog dolaska u Stejt department potpuno neprihvaćen. On je kompletnoj državnoj administraciji apsolutno tuđ čovek, i to ne zbog svojih pogleda na svet ili različitih političkih ubeđenja. Ispalo je da se sva njegova znanja i ubeđenja svode isključivo na zaštitu interesa Exona, naftnog giganta odakle je potekao. Tilerson prosto nije dovoljno kompetentan za posao državnog sekretara, baš kao što ni Tramp nije dorastao ulozi predsednika SAD.
Pomenuli ste da Kremlj iz potaje Americi servira izazove raznih vrsta, između ostalih i glavobolju sa Severnom Korejom. Da li zapad dovoljno dobro razume igru koju je Putin započeo?
Po utiscima koje sam razgovarajući sa predstavnicima prilično visoko rangiranih ljudi u američkoj birokratiji stekao, rekao bih da Vašington mnogo toga od igre koju vodi Kremlj dobro razume, ali za sada ne želi da o tome govori javno. Omiljeni taktički zahvati kremaljskih ucenjivača ionako već rade protiv njih. Posle svakog terorističkog akta koji se dogodi na zapadu, iz Moskve se čuje tobože drugarski prekor: „Tako vam je to kad ne želite da sarađujete s nama. I sve dok se ne odlučite na saradnju u borbi protiv terorizma, oni će vam priređivati bombaške napade i ostale neprijatnosti koje vam svakodnevno zagorčavaju život“. Šta za kleptokratski režim vođen iz Kremlja znači reč „sarađivati“? Ukinite sankcije i ne mešajte se u naše „poslove“ oko Ukrajine. U Americi tačno znaju da je Džohar Carnajev celih 8 meseci (januar-avgust 2012) „stažirao“ u ruskom FSB-u spremajući se za svoju bombašku misiju na bostonskom maratonu 15. aprila 2015. I još mnogo toga oni znaju, ali smatraju da za sada to ne treba iznositi u javnost. Međutim, oni pomno prate situaciju i o namerama Moske donose određene zaključke. Naručili ste Četvrti svetski rat – izvolite.
Obaveštenost američkih službi tiče se i dosad nečuvenog naučno-tehničkog razvoja oružanih snaga Severne Koreje, napretka koji bi bio nemoguć bez svesrdne pomoći starije „braće po oružju“, njihovih ruskih tovariša.
Na šta Kremlj računa, „tercirajući“ Severnoj Koreji?
Odgovor na ovo pitanje daće vam preslušavanje emisija ruske državne televizije. Ruska televizijska propaganda čini istu onu grešku koju je činila tokom višemesečne euforije na temu „Tramp je naš“. Pogledajte s kakvim radosnim ushićenjem se prati lansiranje svake nove rakete koju Kim Džong Un ispali: „E sad im je pokazao! Kako im je spustio, a! Ma ti Amerikanci su potpuno nesposobni! Mogu da mu pljunu pod prozor. A to znači da ni u Evropi ne mogu bog zna šta da učine. I dok se oni tamo budu zamajavali s Korejom, nama će biti slobodne ruke u Ukrajini“. Gotovo bukvalno tako teku razgovori „eksperata“ u emisijama Solovjova. Ali to je još jedna od onih slatkih iluzija u kojima živi Moskva. Ovo razbacivanje raketama će se po Kim Džong Una veoma loše završiti.
Ovih dana je rukovodilac generalštaba Južne Koreje saopštio da specijalne jedinice južnokorejske armije vrše pripremne vežbe za fizičko uklanjanje rukovodstva Severne Koreje. A SAD i njeni saveznici teško da će skrštenih ruku gledati svo to bezumno i opasno šepurenje našeg drugara Kima. Ali svo to društvo koje sedi iza debelih zidova Kremlja to izgleda ne shvata. Stiče se utisak da je Moskva ta koja severnokorejskog lidera podstiče na sulude nestašluke, sve u nadi da će se kod evropskih saveznika SAD pojaviti sledeća jeretička misao: „Ako Amerika ne ume da zaštiti Japan i Južnu Koreju, neće umeti ni nas“. Kremlj se očigledno nada da će to navesti evropske političare da spas potraže u idiotskoj ideji dogovora s velikim Putinom, dogovora na „novoj Jalti“. To je još jedna igra koju u svom zanosu velikodržavlja igra Moskva. Ali ona će se, kao i sve dosadašnje, neuspešno završiti. Jer kremaljsko rukovodstvo i njegov propagandistički personal žive u nekom zatvorenom svetu koji ne postoji, koji su oni sami izmislili.
Ali jasno je da je Japan primoran da učvrsti svoje odbrambene snage, da pojača svoj sistem bezbednosti?
Da, baš to je na dnevnom redu sadašnjih pregovora između SAD, Japana i Južne Koreje. Predstavnici Japana otvoreno izjavljuju da će, bez čvrstih garancija SAD, njihova zemlja biti prinuđena da sama rešava pitanja svoje bezbednosti. Hoće li Japan već za par meseci dobiti svoj sopstveni raketno-nuklearni arsenal, pitanje je koje zavisi isključivo od političke volje samo jednog partnera u ovim pregovorima.
Koliko precizno se može oceniti uloga Rusije u ovoj severnokorejskoj igri?
SSSR je od početka 70-ih godina prošlog veka pa sve do svog raspada, u nuklearnoj sferi zdušno pomagao Severnoj Koreji. Svi nosači severnokorejskih bojevih glava razrađeni su na osnovu čuvenih sovjetskih raketa klase „skad“. Bez toga oni ništa ne bi imali. Ali postoje dokazi o učešću Moskve i u razradama njihovih savremenih raketa. I zato su, u trenutku kada je postalo nemoguće zaštititi se od optužbi na ovu temu, iz Rusije puštene glasine da raketne motore Severnoj Koreji isporučuje Ukrajina. U pitanju su motori koje su nekad davno Rusija i Ukrajina zajedno proizvodile. Ali što se konkretnih uslova tiče, dugogodišnja bliska saradnja i geografska pogodnost za eventualne tajne isporuke Rusiju čine kudikamo sumnjivijom. I nije stvar samo u motorima. Vašington je s pravom ubeđen da aktuelni nagli napredak nuklearnog programa Severne Koreje bez aktivnog učešća ruskih specijalista ne bi bio moguć.
Pominjali ste mogući novi vojni pritisak Rusije na Ukrajinu. Pisali ste čak da je moguća šira vojna eskalacija kao jedna od potencijalnih strategija vladajuće kleptokratije. Zašto je ovaj scenario moguć i koje još pravce može izabrati Putin?
Moguć je i beloruski pravac. To bi istovremeno bila i pretnja Ukrajini i uklanjanje Lukašenka. On Moskvi ionako već duže vreme ide na živce. Razmotrimo par mogućih strategija kao odgovor ruske kleptokratije na poslednji američki ultimatum. Prvi bi bio hibridna kapitulacija pod Putinovim rukovodstvom. Većina članova elite – njih oko sto zaštićenih milijardera u njegovoj blizini – želi da se odnosi s Amerikom što pre poprave. Sasvim je razumljivo da oni žele da njihova imovina ne bude konfiskovana i da sačuvaju stil života na koji su, živeći poslednjih petnaestak godina na zapadu, već uveliko navikli.
Oni naravno ne žele da se odreknu zdravstvene zaštite vrhunskog kvaliteta, svojih raskošnih nekretnina u inostranstvu, prestižnog i skupog školovanja svoje dece i unuka, ukratko, svega onoga bez čega oni svoj život više ne mogu da zamisle. I zato, hibridna kapitulacija Rusije koja podrazumeva napuštanje jugoistoka Ukrajine, a da zapad uz to zažmuri (čak i bez formalnog priznavanja) na aneksiju Krima, njih u potpunosti zadovoljava. O tom rešenju maštaju svi, uključujući i Putina. Ali naš „vrhovni dripac“ vrlo dobro zna da je već odavno potrošio sve kredite i da dok je on na vlasti zapad nikakvu hibridnu kapitulaciju neće prihvatiti.
To je razlog zbog koga će verovatnoća primene drugog rešenja, to jest hibridne eskalacije konflikta, tokom septembra samo da raste. Ne zato što Moskva gaji nekakvu realnu nadu na okupaciju Ukrajine. Eskalacija bi poslužila kao zgodan instrument za plašenje zapada, ne bi li ga istovremeno privoleli i na povoljnije uslove hibridne kapitulacije, između ostalog (možda) i uz ostanak Putina na vlasti. Nije slučajno da se ultimatumom ponuđeni rok od 180 dana za „razmišljanje“ poklapa sa periodom kada će se u Moskvi rešavati pitanje buduće vlasti. Naravno, ne na izborima, već u uskom krugu vladajuće elite.
Glavna intriga je u tome da li će krem ruske kleptokratije delegirati Putina na još šest godina ili neće. Budući da su danas gotovo sva pitanja unutrašnje i spoljne politike izuzetno čvrsto isprepletana, bojim se da će Putin morati da zaigra na kartu eskalacije jer nema kud. Ali na našu nesreću, čini mi se da on i njegovo najbliže okruženje ovoga puta potcenjuju odlučnost SAD i njihovu spremnost da oštro odgovore na novo širenje konflikta bilo gde, pa i u Ukrajini.
A Evropa, da li je i ona spremna na oštre odgovore?
Istina, američki ultimatum je donekle napregao i uplašio Evropu. Ima mnogo razloga za to, u prvom redu ekonomskih. Čuli smo izjavu Zigmara Gabrijela, ministra inostranih poslova Nemačke u kojoj on kritikuje nove američke sankcije prema Rusiji. To se delimično može otpisati i na izbornu kampanju predstojećih izbora u Nemačkoj. Nije isključeno da zbog mase korupcionih veza s Putinom, nemački socijaldemokrati neće pristupiti novoj koaliciji. U svakom slučaju, oštre reakcije „jaltskim“ fantazijama Kremlja su za sada jače izražene konkretnim delovanjem Sjedinjenih Američkih Država, nego reagovanjima ostalog dela zapadnog sveta.
Napomenuli ste da elita može i da ne predloži Putinovu kandidaturu za predstojeće predsedničke izbore. Ovih dana je Blumberg saopštio da Maksim Oreškin, sadašnji ministar za ekonomski razvoj, može postati Putinov naslednik. Proglasiše ga čak i favoritom mada je, priznaćete, u pitanju ne baš poznata politička figura. Ima li smisla verovati ovakvim prognozama?
Konkretna figura u stvari i nije tako važna. Eno i Ksenija Sobčak se pojavila kao sasvim pristojno rešenje. Kao što već sigurno znate, i ona takođe razmišlja da li da se kandiduje ili ne. Na ovom mestu bi se valjalo podsetiti na članak lukavog i odlično informisanog kremaljskog propagandiste Fjodora Lukjanova. On je još 2014. u Moskoutajmsu (Moscow Times), moskovskom novinskom izdanju za strance, objavio članak pod nazivom Putin wants peaceful coexistence with the West. Već tada je mnogima u Kremlju postalo jasno da je projekat Novorosija propala stvar i da se treba nekako izvući iz te novonastale loše situacije.
U tom članku su prvi put bili naznačeni parametri dogovora sa zapadom koji su danas na dnevnom redu. Grubo rečeno, saglasni smo da se povučemo iz Donbasa, ali je Krim naš. Ovaj članak je štampan u dve varijante: na ruskom i na engleskom jeziku, s tim što je engleska varijanta kudikamo otvorenija. U engleskoj varijanti se mogla pročitati jedna kratka, skoro nevidljiva rečenica o tome da bi Kremlj i bez Putina mogao da iznađe novi put mirne koegzistencije sa zapadom.
Ruskoj eliti je uređivanje odnosa sa zapadom krajnje neophodno – bukvalno životno važno. Dominantna ideja uskih krugova elite mogla bi se formulisati otprilike ovako: „Bilo bi dobro ako bi to Putin umeo da uradi. Ali, naravno, bez njega će to biti mnogo lakše. A i svi ekscesi bi se mogli svaliti na njega“. O svim ovim i sličnim pitanjima se sada raspravlja. Međutim postoji i „partija sumanutih“, onih čiju sumanutost svakodnevno podgreva televizija. I u slučaju hibridne eskalacije, oni su ti na koje se Putin može osloniti. Mislim da će nam na većinu ovih pitanja tekući mesec septembar doneti odgovore.
Putinovo posrtanje izgleda uočavaju i oni koji stoje s druge strane ideoloških barikada. Pre otprilike nedelju dana telekanal Dožd i Fond za borbu protiv korupcije Alekseja Navaljnog objavili su istraživanja o Putinovoj dači. Ovo je prvi put da je Navaljni takvom silinom napao direktno Putina.
Čitav niz znakova ukazuje na ozbiljnost situacije u kojoj se naš „vrhovni dripac“ sada nalazi. Jedan od znakova je i istraživanje koje ste pomenuli. U tom filmu je naš „glavni pasioner“ (kako je on sve nas i sebe samog pozivajući se na Gumiljova nazvao), prvi put dobio porciju sarkazma, i to u istom onom ubitačnom stilu koju su u prethodnim epizodama dobili Dmitrij Medvedev i ostali njima slični heroji „umenja i znanja“. Treba napomenuti da je Navaljni danas značajna politička figura jer ima vrlo ozbiljnu podršku pojedinih članova elite. Mnogi ga baš zbog toga kritikuju, zaboravljajući pri tome da je baš taj takozvani „raskol elite“ neophodan uslov za rušenje bilo kog personalizovanog režima. Novi stil osvetljavanja Putinove figure je očigledno rezultat procesa koji se događa unutar političkog vrha zemlje.
O mom neslaganju sa Aleksejem Navaljnim ja ću sutradan po skidanju Putina s vlasti sa zadovoljstvom s vama porazgovarati. A do tada, svesrdno ću ga podržavati u svim njegovim nastojanjima da nam taj, za Rusiju životno važan istorijski događaj što više približi.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR