Piše: Svetlana Slapšak
Mediji su nam za vreme uzbudljivog perioda uspona slovenačke košarkaške reprezentacije na evropskom prvenstvu ponudili, sa jedne strane televizijska „svedočanstva“, koja su se uglavnom sastojala od pivskog urlanja bilo čega, a sa druge strane i poneki verbalni komentar koji je imao nešto smisla. U opštem isticanju nas, našeg i naših, u prisvajanju i razvlačenju uspeha drugih i prostačkog izjednačavanja sportskog zanosa i patriotizma, sportistima i treneru je skoro oprošteno što nisu sasvim naši; ostali su jedino oni što ne moraju da skaču da bi dokazali svoj identitet (najomiljenija parola slovenačkih navijača – „Ko ne skače, nije Slovenac!“). Bilo je teško probijati se kroz tu mešavinu pijanstva i gluposti, ali se ponešto ipak izdvojilo. Pojavila se, naime, naivna i dirljiva želja da se uspeh košarkaša nekako kopira u društvu, da nam posluži kao primer. Malo teško, kad mislimo na finalni uspeh, ali možda nije nemoguće, ako posmatramo proces rada i napora do uspeha. Naravno, čisto sportske uspehe treba nekako „prevesti“ u druge sfere, zaboraviti buku, radost i skakanje, posvetiti se metaforičkim značenjima, asocijacijama i maštanjima dostojnim građanina. Zaboravimo dakle sportiste, i posvetimo se političkim zamislima.
Pobeda nad Poljskom mogla bi se prikazati kao izvlačenje Slovenije iz zlokobnog kruga višegradskih država: SSSR nas nije tako oštetio u prošlosti da bismo gojili slepu osvetu; današnji crkveni i desni antikomunizam deluje nasilno i sistematski protiv ljudskih prava i dosegnutih sloboda, podržava patrijarhat i uporno preti da će od dece načiniti mala konzervativna čudovišta. Možda će tako buduće generacije pod njihovim bičem lakše preživeti oduzimanje prava na rad, na funkcionalnu porodicu, na zdravstvenu zaštitu i bezbrižnu starost? Ta pobeda bi simbolično mogla da znači oslobađanja od krutog i ksenofobnog nacionalizma, koji zloupotrebljava sve (pa i košarku), da bi konačno smanjio ljudska prava na račun totalitarnog stila vladanja.
Pobeda nad Finskom mogla bi značiti razumevanje sistema koji se uporno koleba između krajnjeg neoliberalizma i ostataka ustavnih principa, pre svega socijalne države. Neoliberalizam je Finsku na početku devedesetih godina doveo na rub propasti, gladi i mogućnog uništenja države: Finci su u redovima čekali pred narodnim kuhinjama da bi preživeli u klimi u kojoj se to ne može bez solidne socijalne potpore i zagarantovanih dobara, kao što su krov nad glavom i grejanje. Zemlju je iz krize izvukla Nokia, ne na neoliberalnim principima nego na principu opšte koristi i državne kontrole. Dostignuća tog ponovnog rasta su odličan školski sistem, potvrđen uspehom finskih školaraca na takmičenjima i kod kuće, dobri univerziteti i rast društvenih nauka. Bar jedan industrijski projekat toga tipa pokazao bi u još manjoj Sloveniji sličan uspeh.
Pobeda nad Grčkom bi se mogla zamisliti kao pobeda nad visoko komercijalizovanim sportom u izrazito osiromašenoj državi. Upravo tamo gde bi želja za poboljšanjem, pronalaženjem najboljih bez obzira na društveni sloj iz kojeg dolaze i strast za samodokazivanjem u izlaženju iz krize morali biti osnovni motiv, komercijalni otrov je uništio zanos i potencijalno izvrsnu ekipu raščlanio i načinio neupotrebljivom. Raširite sliku na politiku, i dobićete nešto veoma slično u društvu u kojem nas uporno ubeđuju da je kriza prošla i da je BDP porastao, a istovremeno zadržavaju male plate i sve veću nejednakost.
Pobeda nad Islandom je neobično zadovoljavajuća pobeda nad dvojnikom iz ogledala: malo, lepo, uređeno, turistički zanimljivo područje. Pa zadubimo se malo u razlike. Islanđani su svoje nepoštene bankare osudili, zatvorili i uskoro im oprostili, ali posao varanja stanovništva više nikada neće obavljati, već uglavnom društveno korisne dobrovoljne poslove. Islanđanke su sprovele već nekoliko uspešnih štrajkova, pobuna i građanskih akcija da bi postigle isto plaćanje za isti posao, ravnotežu polova u svim telima koja odlučuju, slobodu polnog izbora; a jeste i da nemaju crkvu koja bi se ponašala bankarski i policijski. Jesu li Slovenci tu pobedili?
Pobeda nad Francuskom bi mogla da se odnosi na novo evropsko prokletsvo – kolonijalni mentalitet koji besramno sprovode stare zapadne moćne države nad svima istočno i južno. Posle formalizacije brexita, britanska naduvenost će izvesno naći naslednike u nemačkoj i francuskoj. Reč je pre svega o statusu kulture, u još važećem, nepravično izmišljenom položaju „male“ kulture koji smo, iz nepoznatih razloga, interiorizovali. Dok mi to činimo sami sebi, važne velike kulture zdušno među sobom dele evropski novac za nauku, kulturu i humanistiku. Ali postoji i pouka: pored sve veličine i nezgrapnosti modela, Francuska čvrsto drži centralizovano područje škole, nauke i kulture. Iz toga se ponešto može naučiti.
Pobeda nad Ukrajinom bi mogla simbolički označiti pobedu nad frustriranošću, istorijskim revizionizmom i besmislenim podelama koje pretenciozno nazivaju „ideološkim“, premda tu definiciju nikako ne zaslužuju. Problem nije u tome što su građani Slovenije podeljeni (i utopijski sjedinjeni jedino košarkom i sličnim događajima) – i treba da to budu; problem je u tome što podeljenost počiva na trulim, smrdljivim temeljima koji se ne mogu ničim obnoviti, jer dolaze iz groba. Uređeni privatni grobovi bili bi rešenje, da se ne dosegne potpuno disfunkcionalna ukrajinska situacija uz mešanje strana drugog svetskog rata i haos agresivnog zaborava.
Pobeda nad Latvijom mogla bi se zamisliti kao pobeda nad susedima koji su viši, jači, agresivniji, jedinstveniji i imaju progresivne želje prema drugome. Nije li to savršen primer kako bi se država morala ponašati sa, recimo, hrvatskim teritorijalnim zahtevima? Nikako sa onim što onaj preko granice već ima, a druga država nikako ne može dostići, već kao na toj utakmici, isključivo pameću, kombinatorikom, inventivnošću, sa elegancijom i stilom. Zamislimo takvu državnu diplomatiju…
Pobeda nad Španijom mogla bi se videti kao pobeda nad samouverenošću, koja rađa lenjost duha i gubljenje pameti. Niko drugi tu nije primer, sem države same, sa ukorenjenim stalnim političkim likovima koji nikad ne izlaze iz parlamenta, koji plivaju u privilegijama, koji se tek pred izbore probude, sposobni samo da talasaju blato u kojem predugo bivaju.
Pobeda nad Srbijom mogla bi biti viđena kao pobeda Slovenije pred dosuđenom, možda već neizbežnom budućnošću bede, rasula, personalne politike blizu diktaturi. Četvrt veka posle osamostaljenja, država sve više liči na one od kojih je pobegla, na najgoru varijantu njihove sudbine. To mnoge navodi na novu solidarnost, zajedništvo u očajanju, razumevanje. No takvo razumevanje neće mnogo pomoći ni jednima ni drugima. Nije li krajnje vreme da se slične kritičke primedbe i analize razmene, da se uistinu deluje solidarno, da građani ne obraćaju pažnju na gluposti koje rade njihove vlade, već da deluju po svojim dogovorima? Slika Gorana Dragića koji teši kolegu iz pobeđenog tima možda je samo tren: no izmenjivanje ljudskosti sigurno niko nije zaboravio, zato što je potreba za njom veća nego ikad.
Ako smo, naravno, sposobni da uz navijanje i ludovanje i razmišljamo…
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR