“Kataloniji u čast”: Protiv briselske stabilokratije

Piše Milivoj Bešlin

O Kataloniji, kroz pretnje Nenadu Čanku, javni prostor je putem režimskih medija zagađivala i Vučićeva cirkuska nakaza i bivši optuženik za ratne zločine, Vojislav Šešelj. Ipak, iz navedene ekipe bi trebalo izdvojiti Miloševićevog portparola zločina iz 90-ih, ponosnog vlasnika afere “koferče” u čiji sadržaj pravna država još nije zavirila i Vučićevog šefa diplomatije, Ivicu Dačića. Pomenuti je napravio neskriveno poređenje Katalonije i manjeg bosanskohercegovačkog entiteta, aludirajući na Čanka, pitanjem zbog čega ide u Barselonu, a ne u Banjaluku.

Slične paralele pokušao je da izvuče i stečajni upravnik navedenog entiteta, Milorad Dodik. I zaista, šta odgovoriti na navedene bedastoće i manipulacije?! Nikakvo poređenje između Katalonije i Republike Srpske nije moguće. Katalonija je istorijska država stara vekovima. Ako znamo temelje i ideologiju na kojima je stvarana, a u Dejtonu i verifikovana RS kao entitet unutar BiH, onda bi svako poređenje moralo biti sasvim neumesno i prozvod teškog pervertiranja realnosti. Uostalom, sama Katalonija, koja je uvek umela nepogrešivo da prepozna fašizam i da mu se odupre, od samog početka agresivnog rata protiv BiH bila je na strani odbrane Bosne od oružanih pretenzija suseda. Rečju, dok je RS sejala masovne grobnice po BiH tokom rata, u procesu svoga nastanka, Katalonija je bila puna takvih masovnih grobnica koje je načinila frankistička vojska posle pada Barselone. Ili kako tvrdi Florijan Biber, “region koji je nastao pre samo 25 godina kroz masovno etničko čišćenje” teško bi mogao da polaže pravo na “legitimitet istorijskog područja kao što su to Katalonija ili Škotska”.

Istorijske kontinuitete i nasleđe prošlosti je teško preskočiti ili zanemariti. U španskoj pokrajini Katalonija 1. oktobra 2017. održan je referendum o nezavisnosti. Ako je i bilo onih koji su verovali da će se ovaj referendum završiti poput sličnih u Kanadi ili Velikoj Britaniji, prevario se. Ne samo da je Ustavni sud Kraljevine Španije proglasio indipendistički referendum protivzakonitim, već je policija ove unitarne i centralističke države brutalno prebijala mirne građane koji su izašli na glasanje koje je organizovala regionalna Vlada Katalonije.

Slike i snimci do zuba naoružanih policajaca koji pendreče civile, vuku za kosu žene i okrvavljene glave starijih ljudi potresle su svet. Ali ne i evropske birokrate u Briselu koji su pošli od pretpostavke da se tako čuva stabilnost. Ključna reč, dobro poznata i na Balkanu – stabilokratija. Termin koji će obeležiti epohu kojom je u Evropi dominirala Angela Merkel, majstor guranja problema pod tepih. Svedoči o tome i Balkan, Bosna i Hercegovina, ali i podrška različitim autoritarnim i korumpiranim nasilnicima na ovim prostorima.

Herojski narativ u Titovoj Jugoslaviji

Problemi, društvene protivrečnosti i kontroverze u Španiji su se više vekova unazad rešavali nasilnim sredstvima. Zbog toga, brutalnost policije sa kojom su se suočili Katalonci ne bi trebalo da čudi. Upravo se u Španiji desilo veliko finale pred početak Drugog svetskog rata, najvećeg užasa kojem je čovečanstvo svedočilo. Kako je napisao cenjeni britanski istoričar i svedok 20. veka, Erik Hobsbaum: “Imali smo jedan skup neprijatelja – fašizam i postojalo je jedno bojište – Španija.”

Odsustvo elementarnog socijalnog konsenzusa u društvu, emanirano kroz sintagmu o Dve Španije, dovelo je dvadesetih i tridesetih godina do porasta društvenih i ideoloških kontradikcija, koje su eskalirale vojnom pobunom, nemoćnom da preuzme vlast u Republici i isto tako nemoćnom Republikom da slomi desničarske pobunjenike. Navedene okolnosti dovele su do krvavog Građanskog rata u Španiji koji je trajao od jula 1936. do aprila 1939. i predstavljao je svojom snažnom i jasnom kristalizacijom ideoloških koncepcija svoga vremena – fašizma i antifašizma, paradigmu 20. veka.

Tokom tri godine trajanja sukoba, koji je imao do tada nezapamćen odjek u čitavom svetu, oko pola miliona ljudi je ubijeno, umrlo od gladi ili bolesti, stotine hiljada ljudi je izbeglo, stotine sela i gradova je spaljeno ili razrušeno. Frankova diktatura decenijama posle zvaničnog završetka rata je sprečavala izvođenje realnog bilansa prvog velikog sukoba fašizma i antifašizma u svetu. Masovna ubijanja civila i brisanje sa lica zemlje čitavih naselja, postali su prepoznatljivo obeležje rata, koji nikoga nije ostavio ravnodušnim, bilo kroz podršku evropskim fašističkim silama ili internacionalnim snagama antifašizma.

Među snagama antifašizma i odbrane Republike i elementarnih civilizacijskih vrednosti, Katalonija je igrala prvorazrednu ulogu. Barselona i čitava pokrajina teško su platile svoju privrženost vrednostima Republike i antifašizma. Inače, u to vreme se preko 1.700 Jugoslovena borilo u internacionalnim brigadama na strani legalne španske republikanske Vlade, što će kasnije postati važan herojski narativ u Titovoj Jugoslaviji, zbog čega i danas jedan broj ljudi na postjugoslovenskom prostoru gaji sentimente prema Kataloniji.

Kraj demokratizacije, početak demokratije

Demokratija, koja je evolutivno uspostavljana u Španiji, nakon smrti diktatora Fransiska Franka 1976. imala je relativan uspeh, ali i teških hipoteka. Demokratska postfrankistička Španija građena je na ćutanju o prošlosti, bez suočavanja sa mnoštvom kostura u ormarima, možda najpreciznije – na kostima stotina hiljada žrtava frankizma koje nisu smele da se pominju, a grobnice otkopavaju. Zbog toga je i novi parlamentarni poredak u sebi sadržavao ostatke frankizma.

Sam frankizam kao obeležje vladavine vojne hunte koja je odnela pobedu u ratu, bi se najpre mogao okarakterisati kao sinkretizam: katoličkog klerikalizma, karlističkog tradicionalizma, španskog nacionalizma i falangističkog fašizma. Zbog toga ne bi trebalo da čudi preteća izjava španskog pukovnika Alamana iz 2012. godine, kada je poručio Kataloncima: “Čak i ako lav spava, ne izazivajte ga, jer će pokazati surovost dokazanu tokom vekova.” Posle ovako skandalozne izjave, nije zabeleženo da je frankistički oficir ostao bez službe, ali jeste sudija Baltasar Garson koji je 2008. pokrenuo istragu u vezi sa masovnim grobnicama sa telima žrtava frankizma.

U takvim okolnostima, posebno imajući u vidu frankističko poreklo delova vladajuće Narodne partije premijera Rahoja, nasilje nad mirnim Kataloncima i njihove krvave glave, ne bi trebalo da čude. Španska demokratizacija, očito, još nije završena, imajući u vidu poznati češki slogan – kraj demokratizacije, početak demokratije.

“Legitimitet istorijskog područja kao što su to Katalonija ili Škotska”

Dramatični događaji u Kataloniji nisu mogli da prođu bez svojih banalnih refleksija i na Balkanu. Izuzimajući Nenada Čanka i vođstvo njegove LSV koje se u vreme referenduma našlo u Barseloni kao gosti katalonskih indipendista, liberalna opozicija je glasno ćutala. Nije joj prvi put. Ćutala je i o važnijim temama. Za razliku od njih desna i neofašistička opozicija režimu, kao i Vučićeva vlast, sa egzaltacijom i gromkim aplauzima su pozdravili nasilje nad nezaštićenim civilima. Kako i ne bi. Možda su pomislili da policijski teror Srbije na Kosovu od 1988. do 1999. konačno ima međunarodnu legitimaciju. Pri tome, niko od dežurnih analitičara i ostataka srbijanske kritičke javnosti nije ih pitao, šta bi se desilo da je centralna Vlada u Sarajevu isukala pendreke i razbijala glave ljudima u Banjaluci koji su izašli na protivustavni referendum o 9. januaru, Danu RS-a.

Tadićev štetočinski šef diplomatije i teško poraženi na predsedničkim izborima u Srbiji, Vuk Jeremić, neznalački je lupao po tastaturi o “nedeljivom jedinstvu španske nacije” i “nedeljivoj domovini”, da bi svoj tviter nonsens završio blagosiljanjem policijskih nasilnika. Kao i svaku beznačajnu desničarsku kukavicu i Jeremića je nacionalno uzbudila slika isukanih pendreka dok lome kosti mirnim Kataloncima, koji izražavaju politički stav.

Tviter, očito, trpi sve, a i srbijanska politička scena. O Kataloniji, kroz pretnje Nenadu Čanku, javni prostor je putem režimskih medija zagađivala i Vučićeva cirkuska nakaza i bivši optuženik za ratne zločine, Vojislav Šešelj. Ipak, iz navedene ekipe bi trebalo izdvojiti Miloševićevog portparola zločina iz 90-ih, ponosnog vlasnika afere “koferče” u čiji sadržaj pravna država još nije zavirila i Vučićevog šefa diplomatije, Ivicu Dačića. Pomenuti je napravio neskriveno poređenje Katalonije i manjeg bosanskohercegovačkog entiteta, aludirajući na Čanka, pitanjem zbog čega ide u Barselonu, a ne u Banjaluku.

Slične paralele pokušao je da izvuče i stečajni upravnik navedenog entiteta, Milorad Dodik. I zaista, šta odgovoriti na navedene bedastoće i manipulacije?! Nikakvo poređenje između Katalonije i Republike Srpske nije moguće. Katalonija je istorijska država stara vekovima. U 12. veku postaje deo Kraljevine Aragon sa autonomnim pravima, koja je zadržala i kada su se 1479. Kastilja i Aragon ujedinili stvorivši Španiju. Vekovima je duga borba za identitet i autonomiju Katalonije. Ipak, vrhunac katalonske borbe protiv centralne vlasti u Madridu je bila borba u Građanskom ratu 1936-1939. kada je upravo Katalonija bila središte antifašističkog otpora.

Ako znamo temelje i ideologiju na kojima je stvarana, a u Dejtonu i verifikovana RS kao entitet unutar BiH, onda bi svako poređenje moralo biti sasvim neumesno i prozvod teškog pervertiranja realnosti. Uostalom, sama Katalonija, koja je uvek umela nepogrešivo da prepozna fašizam i da mu se odupre, od samog početka agresivnog rata protiv BiH bila je na strani odbrane Bosne od oružanih pretenzija suseda. Rečju, dok je RS sejala masovne grobnice po BiH tokom rata, u procesu svoga nastanka, Katalonija je bila puna takvih masovnih grobnica koje je načinila frankistička vojska posle pada Barselone. Ili kako tvrdi Florijan Biber, “region koji je nastao pre samo 25 godina kroz masovno etničko čišćenje” teško bi mogao da polaže pravo na “legitimitet istorijskog područja kao što su to Katalonija ili Škotska”.

Sterilne i mediokritetske evrokrate

Ne bi smela da se zaboravi ni poruka koju je katalonski indipendistički pokret 2014. uputio Dodiku, da između RS i Katalonije nema nikakvih sličnosti. “Katalonija želi da gradi nezavisnu državu za sve njene građane, gdje će živjeti svi ljudi bez obzira na njihovo porijeklo i nacionalnost, u stalnom dijalogu različitih političkih opcija. Naš projekt je baziran na toleranciji i poštivanju prava manjina i evropskoj integraciji”, poručili su tada katalonski antifašisti lideru entiteta koji je nastao u neopozivoj suprotnosti svemu što simbolizuje Katalonija. Ili rečima samih Katalonaca: “Dodik i njegova partija rade dijametralno suprotno idejama i vrijednostima naše zemlje.”

Posebno se u katalonskoj krizi istakao Aleksandar Vučić. Glumeći veliku ljutnju zbog, navodno, dvostrukih aršina koje EU ima – između Kosova, čije je osamostaljenje poduprto i Katalonije, koja nije imala podršku Brisela za svoj državotvorni projekat. Sve ovo bi bio težak cinizam i da Vučić nije bio deo Miloševićeve vlasti koja je ubila hiljade civila, punila njima masovne grobnice i hladnjače, razvozeći leševe po Srbiji i gurajući ih u jezera. Koliko bi prilaza Beogradu trebalo raskopati da bi se otkrile sve masovne grobnice o kojima se u Srbiji ćuti?! O proterivanju stotina hiljada albanskih civila, oduzimanju dokumenata da bi se izbrisao svaki trag da su živeli na Kosovu, izlišno je i govoriti.

Podaci o imenima blizu milion proteranih za vrlo kratko vreme, postoje u arhivama UNHCR-a. A efikasnost i sistematičnost ovog poduhvata koji je trajao do povlačenja represivnog aparata Srbije sa Kosova, govori o nesumnjivom državnom prioritetu. I umesto da Mogerini, Han, Kocijančićka i ostali odgovore Vučiću kako dolikuje i podsete ga i na njegovu participaciju u režimu koji je provodio teror i zločine na Kosovu i pre i tokom NATO bombardovanja, oni se zaklanjaju iza floskula čiji smisao ni sami ne razumeju.Krimu i njegovoj vojnoj okupaciji i brzometnoj aneksiji, koju je Srbija faktički prihvatila, jer nikada nije osudila rusku akciju, takođe, bi u Briselu moglo da se progovori. Ali, sterilne i mediokritetske evrokrate izgleda žmure na oba oka kada je reč o Srbiji i Balkanu. “Stabilnost” na masovnim grobnicama koju danas promovišu Brisel i Berlin na Balkanu, završiće i gore od “stabilnosti” na masovnim grobnicama frankističkog terora u Španiji.