Progonstvo kritičke misli

Piše: Milivoj Bešlin

Organsko poimanje nacije kod balkanskih naroda i njima imanentne karakteristike nacionalističkih ideologija nisu dopuštale bilo kakvu ideju kritičke misli i rušenja mita o nacionalnom jedinstvu kao aksiomatskom uslovu opstanka. Svi oni kritički intelektualci koji se nisu uklapali u nametnuti i medijski široko promovisani obrazac bili bi označeni kao neprijatelji, dubinski društveno stigmatizovani i najzad ostrakizovani. Osuđeni od većine na progonstvo. Nije se ni jedna Srbija, ni ona demokratska postpetooktobarska, ponudila da pomogne Bogdanu Bogdanoviću, da makar umanji ljagu sa svog lica koju je napravila miloševićevska ratna Srbija koja ga je najširim društvenim konsenzusom prognala. Ali se jeste današnja, radikalska Srbija, rehabilitovanih devedesetih, gorljivo nudila i nudi da garantuje za optuženika i globalnog simbola genocida – Ratka Mladića.

Metafora o „zlatnom dobu“ česta je u opisivanju događaja iz prošlosti. Neretko se koristi i formulacija „Periklovo doba“, koje bi trebalo da opiše procvat u svim sferama života, ali i izraz „Avgustovo doba“. Ovo poslednje poznato je i kao „Pax Augusta“. Posle niza spoljnih i unutrašnjih ratova u antičkom Rimu, vreme vladavine Oktavijana Avgusta (27. g. p.n.e. – 14. g.n.e.) bilo je obeleženo periodom mira. Da bi se istakla njegova važnost, smišljena je navedena sintagma. Druga ključna karakteristika avgustejskog doba bio je procvat kulturnog života. Među mnogima, trojica velikih pesnika obeležila su ne samo vladavinu Oktavijana Avgusta, nego i istoriju Rima: Vergilije, Horacije i Ovidije. Poslednji iz trijade, možda i najbolji, ostavio je čovečanstvu uz ljubavne elegije, mitološku poeziju i znamenite „Poslanice s Crnog mora (Epistulae ex Ponto)”. Istorija do danas nije utvrdila jasne razloge zbog kojih je najdarovitiji pesnik prognan iz Rima. Pretpostavlja se da crimen nije bio politički. Ipak, pesnik je patio i molio da mu bude dozvoljen povratak. Vladari su ostali tvrdi u svojoj odluci, a pesnička patnja nije pomogla umetnosti. Ipak, „Poslanice s Ponta“ ostaće večiti simboli umetničkog progonstva.

***

Pre dve sedmice u Parizu je umro prof. dr. Stanko Lasić, jedan od najcenjenijih hrvatskih i jugoslovenskih intelektualaca druge polovine 20. veka. Bio je jedan od utemeljitelja „krležologije“, književni istoričar i teoretičar svetskog glasa. Ko nije čuo za Lasića ili ga čitao, teško mu je objasniti njegov značaj, ali i gubitak za hrvatsku i evropsku kulturu. Ipak, pažnju privlači mesto odakle se Stanko Lasić seli iz realnog sveta u istoriju književnosti i kulture da tamo ostane zauvek. Pariz. Čovek koji je javno rekao da se stidi svog hrvatskog porekla kada su pripadnici HVO-a srušili Stari most u Mostaru, bio je persona non grata za medije, ali i veći deo društva i intelektualne elite u Hrvatskoj.

Slučaj je hteo da je približno u isto vreme u Beču preminula Ksenija Bogdanović, životna saputnica slavnog jugoslovenskog i beogradskog vajara, Bogdana Bogdanovića. Bogdanovići su se u bečko izgnanastvo preselili u jeku Miloševićevih agresivnih ratova 1993. godine. Prethodno, Bogdan Bogdanović, vajar, arhitekta i umetnik evropskog formata, profesor Arhitektonskog fakulteta i gradonačelnik Beograda (1982–1986) je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (1981). Ovu instituciju smatrao je važnim saučesnikom u politici zločina.

Zbog nepristajanja na nacionalističko ludilo i nemirenje sa ratovima koje je Miloševićeva Srbija vodila protiv svojih suseda, autor najpoznatijih jugoslovenskih spomenika, među njima i Kamenog cveta u Jasenovcu, prošao je retko uporedivu društvenu i medijsku torturu. Njegovim rečima: „Da sam oćutao, živeo bih danas mirno i sramno. Ali, oćutati se nije moglo.” „Ukleti neimar“ trpeo je pogrde, pretnje, uvredljive poruke i natpise u zgradi u kojoj je živeo, noćne pozive. Bez dileme, apokrifni autor je u njegovoj zgradi napisao: „Ustašo, napolje iz Srbije!“ Sve to ga je utvrdilo u stavu da je Beograd za njega postao nemogući grad. “Nisam mogao da zamislim život bez Beograda. A onda je došao trenutak kada sam morao da odem, jer grad koji sam voleo i poznavao nije više postojao“, napisaće kasnije.

Treba li podsetiti da je jedan od najprevođenijih hrvatskih književnika, Predrag Matvejević, proveo decenije u izgnanstvu. Posle niza pretnji i „upozorenja“ istoričar, profesor Beogradskog univerziteta i cenjeni vizantolog, jedan od kreatora alternative nacionalističkom ludilu u Srbiji, Ivan Đurić, prerano je napustio ovaj svet (1997), živeći u francuskom progonstvu, daleko od rodnog Beograda.

Beograd je napustio i Mirko Kovač, dok su iz Zagreba, među ostalim, oterane Slavenka Drakulić i Dubravka Ugrešić. Prethodno oglašene za „veštice“. Možemo i dalje u prošlost, posle brojnih napada i osporavanja Beograd je napustio i Danilo Kiš. Radomir Konstantinović je ostao. Ali je svoju egzistenciju u Srbiji determinisao kao unutrašnji egzil.

Svi pomenuti i mnogi drugi progonjeni imali su duboko lične motive zbog kojih su napustili društvo u kome su živeli, svoj posao, kuću, prijatelje, često i porodicu. Niko lako i rado ne odlazi u progonstvo. U domenu intimnog su ostale sve uvrede i pritisci sa kojima su se suočavali svakodnevno na ulici, radnom mestu ili u medijima. Miladin Životić, poznati beogradski filozof praksisovac, profesor Univerziteta i jedan od predvodnika antiratnog angažmana u Srbiji s početka devedesetih je u danu kada je iznenada preminuo doživeo ružan napad na ulici u Beogradu od strane nepoznate žene, koja je mislila da se atakom na njega obračunava sa neprijateljem. Nakon toga incidenta, srce ga je izdalo.

Zbog svega toga, „naša“ balkanska progonstva, pre imaju karakter ostrakizma, nego vladarskog progona. Najpoznatiji jugoslovenski disident, Milovan Đilas, uprkos državnoj represiji, kojoj je bio izložen i devedetogodišnjoj zatvorskoj kazni u Titovoj Jugoslaviji, praćenoj medijskom kampanjom, nije napuštao Jugoslaviju. Odlazio je na Zapad, kada nije bio zatvoren, ali se i vraćao. Progoni ljudi devedesetih, bili su klasični ostrakizmi – široko društveno odbacivanje onih koji se nisu uklapali u nacionalističko-fašistički obrazac u koji je čitavo društvo potonulo.

***

U robovlasničkoj demokratiji antičke Atine u 5. veku p.n.e. institut „ostrakizma“ je bio uobičajena pojava. Krajem godine ili početkom nove, atinska skupština je svojim članovima postavljala pitanje da li bi nekoga trebalo prognati iz grada. Ako je odgovor bio pozitivan, početkom marta bi usledilo glasanje na Agori. Na pločici od pečene gline, koja se nazivala „ostrakon“, odatle i naziv čitavog fenomena, ispisivalo bi se ime osobe koju bi trebalo prognati, jer je procenjeno da bi mogla da predstavlja političku ili društvenu opasnost. Ličnost koja bi „prikupila“ najviše pločica sa svojim imenom, od približno oko 6.000 glasača, dobila bi kratak rok da napusti grad i ode u desetogodišnje progonstvo. „Izborne“ prevare i stotine pločica ispisanih istom rukom, verovatno guranih u ruke nepismenim glasačima, do danas svedoče da su političke manipulacije stare taman koliko i ideja demokratije.

***

Organsko poimanje nacije kod balkanskih naroda i njima imanentne karakteristike nacionalističkih ideologija nisu dopuštale bilo kakvu ideju kritičke misli i rušenja mita o nacionalnom jedinstvu kao aksiomatskom uslovu opstanka. Svi oni kritički intelektualci koji se nisu uklapali u nametnuti i medijski široko promovisani obrazac bili bi označeni kao neprijatelji, dubinski društveno stigmatizovani i najzad ostrakizovani. Osuđeni od većine na progonstvo. Na nesreću po društvo, to nikada nisu bile ni ubice, ni kriminalci, ni korumpirani političari, ni neuke verske poglavice koje šire mržnju i zablude. Svi navedeni su slavljeni i poštovani.

Kao prema nepisanom pravilu, progonjeni su bili najsvesniji umovi i kritički intelektualci koji su odbijali da se pridruže bratstvu u krvi, zločinačkom konsenzusu koji su ova društva, srpsko i hrvatsko pre svih, napravili da bi uspešno realizovali ratnu i velikodržavnu politiku. Njihove i naše razlupane i opustošene, ali etnički sve čistije i nacionalno sve homogenije državice, verno svedoče o tome. Ipak, za navedene anticivilizacijske gestove potrebna je saglasnost najširih slojeva društva. I ona je dobijena. Zato su oni nabrojani i mnogi drugi završavali i završavaju svoje živote po različitim evropskim i svetskim gradovima, gde su austrijska, francuska i druge, uglavnom, zapadne vlade snosile troškove njihovog lečenja i uopšte brige o najboljima koje smo odbacili.

Za to vreme naša nesrećna društva vode brigu o tome kako će se lečiti masovne ubice i svetski poznati ratni zločinci na privremenoj adresi u Hagu. Nije se ni jedna Srbija, ni ona demokratska postpetooktobarska, ponudila da pomogne Bogdanu Bogdanoviću, da makar umanji ljagu sa svog lica koju je napravila miloševićevska ratna Srbija koja ga je najširim društvenim konsenzusom prognala. Ali se jeste današnja, radikalska Srbija, rehabilitovanih devedesetih, gorljivo nudila i nudi da garantuje za optuženika i globalnog simbola genocida – Ratka Mladića.

Jedna je Srbija kao što je i jedna i nepromenjiva matrica koja ispunjava fragilni okvir i neizvesne granice toga društva. Hrvatska koja je uklonila na stotine antifašističkih spomenika i ulica, ponoseći se imenima Mile Budaka ili monumentalnim spomenikom ustaškom teroristi Barešiću, nije Hrvatska u kojoj je svoj život mogao okončati Stanko Lasić. Bosna i Hercegovina koja je uvek skupo plaćala ne samo svoje već i prestupe i opake naume svojih prvih suseda, nažalost, slabo uči iz njihovih grešaka. Ponavljajući obrasce i ideološke metode delovanja svojih prvih suseda, kao kakav stokholmski sindrom, Bosna najviše radi u korist svoje štete.