Kakva je to vlast kada je predvode (bivši) šoferi?

Piše: Dragan Banjac

Imao sam čast da upoznam narodnog heroja Narodnooslobodilačke borbe Vladu Šegrta. Hercegovački vitez, slavni komandant 29. hercegovačke divizije, tada nije, kako se običava kazati, bio na vlasti, ali je ostao velmoža; lokalni politički sitniš stalno je bio na oprezu i pretendenti, čak i na funkciju upravnika zemljoradničke zadruge, hteli su njegov blagoslov; o šefovima lokalnih komiteta (predsednika Saveza komunista) da i ne govorim. Sećam se jednog susreta i njegovog prvog pitanja u lepom restoranu (s dušom) u Lastvi, tri kilometra od njegovog rodnog Aranđelova. Restoran je bio na dobrom glasu, kao i njegov vlasnik Milorad Stevović, više znan po nadimku Cuca.

- Radiš za Borbu? - najpre me upitao.

Klimnuh glavom, na znajući šta sledi.

- Vi ste se otrgli!? - reče, nakon čega me obuze strah.

Stari ratnik je, očito, bio obavešten o onome što je Stanislav - Staša Marinković sa svojim timom već obavio - istrgao novinu iz kandži vlasti.

Kako je Tito 'ohrabrio' Šegrta
Kasnije sam pogledao da se otrgnuti u Rečniku srpsko-hrvatskog književnog jezika nudi za 12 pojmova, ali tada mi se po glavi motalo samo - osloboditi se lan(a)ca. Usudih se da ga upitam šta je u tom oslobađanju loše. Samo se nasmešio i to je bilo dovoljno da ga upitam da li je tačno da je posle Drugog svetskog rata odbijao da bude postavljen za ministra poljoprivrede u prvoj vladi Bosne i Hercegovine i da li je mandataru (Đuro Pucar Stari) kao jedini razlog navodio kako nije sposobsn (učen) za tu fnkciju. Šegrt nije hteo da detaljiše, samo je kratko rekao: "Tako nekako, dobro si obaviješten..."

Rasprostranjena priča govori da je Šegrta privoleo lično Josip Broz Tito ("Druže Stari, nije to za mene, ja sam pleo korpe od vrbovih prutića..."), kratko mu rekavši: "Hajde, bogati, Vlado, nisam ni ja učio za maršala!"

Ta vremena su daleko iza nas. Poslednjih deceniju ili dve na prostoru Balkana, u čemu je, izleda, prednjačila Srbija, na mnogim visokim, odgovornim i po svemu zahtevnim funkcijama našli su se (i još su tu) ljudi koji po obrazovanju (moralne kvalitete da ne pominjem) to ne zaslužuju. Zgađen novom praksom, svojevremeno mi je pisac Filozofije palanke, filosof Radomir Konstantinović, rekao da grabljivci na fotelje ne prezaju; stolar je spreman da bude i hirurg na Vojnomedicinskoj akademiji, jer iako nije probao - zna da zna. Isto je, kaže, i sa falsifikovanim i diplomama stečenim preko vikenda i praznika.

Za ovo prvo najbolji primer je Milan Janković, predsednik Privredne komore Beograda, koji je (niko ne zna kako) pribavio diplomu Ekonomskog fakulteta u Sarajevu. Iako je iz navedene visokoškolske ustanove u dva navrata u Beograd stizalo uveravanje da Jankovića nema u evidenciji među upisivanima na taj fakultet, ovom bivšem autolimaru i pripadniku paravojne, koljačke i pljačkaške jedinice Željka Ražnatovića Arkana lažna diploma i stranačka pripadnost pomogle su da postane predsednik Komore, čak i da magistrira.

'Ovo je vrijeme paklenih vozača'

Za zemana ministrovanja spoljnim poslovima najviše pajtaša u diplomatiju je uvukao Vuk Drašković, predsednik gatačke partije Srpski pokret obnove, a isto su radili i posle njega. Za Draškovića se vezuje i apsurd da je svojevremeno u diplomatsku službu poslao radnika iz fotokopirnice Ministarstva inostranih poslova. Ovaj mu je doneo kopiju (novohrvatski - preslik), malo su popričali, a kada je Vuk doznao da je njegov radnik u preslikaonici daleki potomak vojvode Stepe Stepanovića, odmah ga je prekomandovao u ambasadora.

Raspad Jugoslavije i uspostava višestranačja doneo je dosta vozača u politiku. Verovatno najpoznatiji među njima je Božidar Vučurević, trebinjski kamiondžija, koji je, pored ostalog, obećavao da će da izgradi "još stariji i ljepši Dubrovnik". On nije jedini koji se ostavljajući volan otisnuo u politiku. Mile Paspalj, naslednik Milana Babića na mestu (drugog) predsednika nekadašnje samozvane republike srpske Krajine, takođe je bio vozač. Posle Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, nekad je najpoznatiji radikal bio Dragan Todorović. I on je bio vozač. Todorovoć je dugo bio poslanik i kada mu je jednom prilikom Dragoljub Mićunović, tada predsednik Skupštine Državne zajednice Srbije i Crne Gore, dobacio da nešto nije dobro video, radikal mu je uzvratio da (kao vozač) ide na redovne preglede i da mu je vid (iako je nosio naočare s debljim staklima) odličan.

Na šofere je "bio slab" i Zoran Đinđić. On je za savetnika imao i Zorana Janjuševića, koji je pre toga bio vozač ministra unutrašnjih poslova bh. entiteta Republika Srpska Dragana Kijca. Treći predsednik "srpske privremene državice" u Hrvatskoj Goran Hadžić bio je magacioner, a šoferi su ostavili traga i u Splitu, gde je dugo gradonačelnik bio Željko Kerum, koji je upravljao valjkom.

Ipak, sadašnji vlastodršci, naprednjaci, otišli su malo dalje. Bivši vozač Aleksandra Vučića (Dejan Matić) predsednik je Opštine Zemun, a njegov pomoćnik Slaviša Topalović bio je vozač Tomislava Nikolića. Bivši šofer u Ministarstvu rudarstva Branko Malović, zvani Šef, sada je koordinator Srpske napredne stranke za južni Banat, bivši vozač Uprave carina, Marko Blagojević ambasador je na Kipru, a najviše je avanzovao Zoran Đorđević, bivši vozač guvernerke Narodne banke Srbije (Jorgovanke Tabaković), koji je najpre zaposeo fotelju u Ministarstvu odbrane. Nakon što je resor dat Aleksandru Vulinu, Đorđević se prebacio u Ministarstvo rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja. To im je nagrada zarad adoracije svojih partijskih bosova.

Kaligula je počeo prvi?

Ako istražujete njihovo obrazovanje, od njih nećete dobiti obaveštenja, a uvid u dostupne internetske podatke samo će vas još više zbuniti i ostaviti u neverici kako su veoma "obrazovani" (poput ministra Đorđevića: Master je ekonomskih nauka - oblast: međunarodno bankarstvo i finansije, zajednički program na engleskom jeziku Univerziteta Panteion, Atina (Grčka) - Fakulteta za društvene i političke nauke i Fakulteta za međunarodnu ekonomiju, završio je Školu nacionalne odbrane - Visoke studije bezbednosti i odbrane, završava doktorske studije i u fazi je prijave doktorske disertacije...) morali da se zlopate i šoferiraju. Bratislav - Bata Gašić nije, dakle, jedini od keramičara dosegao do ministra.

Kod Dejana Matića možete pronaći samo da je ovaj mladi "operativni menadžer" predsednik Skupštine opštine Zemun, da sedi na prvom spratu u kancelariji 47, navode se elektronska adresa i faks. Međutim, dnevni list Kurir nalazi da je za samo šest meseci provedenih na ovoj funkciji "kupio dve kuće, niz raznih objekata, četiri njive, šumu, pašnjak, livadu..." i da Matić Agenciji za borbu protiv korupcije 6. avgusta 2013. godine, mesec dana nakon što je postao predsednik Opštine Zemun, nije prijavio nikakvu imovinu.

Sve je, reklo bi se još davno, krenulo od trećeg rimskog cara (41-37 pre nove ere) Kaligule. Gaj Julije Cezar Germanik, kako mu je bilo puno ime, još onda je začikavao svojim podanicima i tako svog omiljenog konja Incitata (latinski: Incitatus, ohrabreni) najpre promovisao u rimskog državljanina, držao ga u mermernoj štali i imenovao ga za senatora, čak ga nameravao proglasiti za konzula. Neki, poput antičkih autora, postupanje rimskog cara pravdali su ludilom, a moderni istoričari smatraju da je Kaligula nastojao poniziti senatore i druge velikodostojnike kako bi što lakše tadašnji rimski principat transformisao u neograničenu despotiju (poput Slobodana Miloševića, koji je skoro sve doveo do apsurda i, recimo, jednog Mihalja Kertesa postavio za direktora Uprave carina).

Vučurević na korak do SANU

Ne bih da pravim paralele i aluzije, no ipak Kaligulini carski postupci, opisivani kao izrazito surovi prema Senatu, plemstvu i redu vitezova, rezultirali su uspešnom likvidacijom od oficira Pretorijanske garde, koje je predvodio prefekt Kasije Hereja. Kako se pojmom Incitat danas često opisuju ličnosti imenovane ili izabrane na neku važnu dužnost iako je svima jasno da nisu sposobne ili dostojne da je obavljaju, oslobođen sam bojazni da me brojni naši incitati tuže svojim (naprednjačkim) sudovima.

Šofera ima i ovakvih, i onakvih. Poznavao sam dvojicu veoma zanimljivih. Jedan od njih vozio je najmanje deset predsednika opštine i nikad nikome nije odao ni najmanju tajnu od onog što bi bio materijal za dobar roman. Drugi se, pak, požalio da je vozeći sedam-osam direktora jedne firme imao problem što više nije kadar da to sve drži jer - hoće da pukne. Evo samo malo njegove ispovesti: Jednom od njih 72 puta vozio je decu kod zubara, 128 puta suprugu kod frizera, 93 puta vozio privatne automobile kod majstora ili na tehnički pregled, 81put vodio majke i tašte na lekarske preglede, sedam puta menjao klozetske šolje, dva puta umivaonike...

U zemlji čuda zamišljam Božidara Vučurevića kao makar dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti...