Piše: Tomislav Marković
Rađanje zločina iz duha samoizolacije
Fudbaleri obučeni u dresove sa likom Ratka Mladića, novinski naslovi koji dižu u nebesa masovnog ubicu, politički zvaničnici koji negiraju ili relativizuju najstrašnije ratne zločine počinjene posle Drugog svetskog rata, ratnohuškački mediji koji se rugaju majkama Srebrenice, specijalni televizijski programi koji veličaju generala etničkog čišćenja i genocida, komentatorski izlivi mržnje prema žrtvama i divljenja prema koljaču, patrijarh koji u presudi za genocid i zločine protiv čovečnosti vidi đavolsko delo, novinski napisi koji negiraju masakr na Markalama, grupe goloboradih, kratko ošišanih dečaka koje u centru Beograda pevaju "Mladiću moj, problem je tvoj što si ti srpski heroj" – tek su delovi mozaika koji zajedničkim snagama sklapaju Srbija i Republika Srpska nakon što je Ratko Mladić pred Haškim tribunalom osuđen na doživotnu robiju.
Ako tome dodamo generale osuđene za ratne zločine koji predaju na Vojnoj akademiji (a predavanja im se mahom sastoje od negiranja sopstvenih zločina i prikazivanja istih kao herojskih i humanih dela), ministra vojnog koji zločince proglašava div-junacima i uzorima za mlađariju, premijerku koja se žali što su Srbi u Hagu najgore prošli (ah, te vekovne nepravde), udžbenike i medije koji unisono falsifikuju činjenice o ratovima devedesetih, javno mnjenje uvereno da Srbija nije bila u ratu, da su Srbi uvek i svuda samo žrtve a nipošto zločinci, da smo nastradali na pravdi boga kao žrtve svetske zavere, da su neki zli stranci rasturili Jugoslaviju a ne Slobodan Milošević – dobijamo sliku zemlje koja je potpuno izgubila kompas i dodir sa realnošću.
Čitav civilizovani svet osuđuje genocid, pozdravlja presudu Mladiću kao i svim ostalim zločincima, svi znaju da je Srbija izvršila agresiju na BiH, da je proterala 800.000 Albanaca sa Kosova, nema ko ne zna da je u Srebrenici počinjen genocid – samo u Srbiji notorne činjenice nemaju pravo na postojanje.
Psihologija budžaka
Srbija kao da je neko ostrvo, potpuno izolovano od sveta, na kojem važe neka potpuno druga pravila ponašanja, govora i recepcije realnosti. Tamo je zlikovac – heroj, ubijanje dece – junačko delo, belo – crno, dan – noć, sve je izokrenuto naglavce. A onaj ko se usudi da kaže ponešto o neprijatnim istinama odmah biva proglašen za izdajnika, stranog plaćenika, neprijatelja Srbije i srpstva, autošovinistu, crtaju mu se mete na glavi, poziva se na linč i proterivanje. Neminovno je zapitati se kako smo uopšte došli do ovoliko izvitoperenog duševnog stanja, do ovakvog stepena izolacije od sveta i normalnosti.
U vreme tzv. "buđenja naroda", kad se rušio jedan sistem da bi bio uspostavljen drugi, većinska Srbija se odlučila za različite varijante nacionalizma, od Miloševićevog, preko Šešeljevog do Draškovićevog. Odustalo se od demokratije, ljudskih prava, pluraliteta mišljenja, civilizovanog života s političkim protivnicima, dijaloga, komunikacije sa drugima i rešavanja problema dogovorom i kompromisom, izgradnje društva, razvoja privrede, školstva, zdravstva i drugih oblasti važnih za ljudski život, odustalo se od uključivanja u civilizacijske tokove, od priključivanja evropskoj zajednici naroda. Umesto želje za napretkom, prevladali su nacionalistička isključivost, šovinistička mržnja, ratna propaganda, žudnja za namirenjem krvi, osvetnička raspoloženja, snovi o proširenju teritorije, o stvaranju Velike Srbije, o pokoravanju susednih naroda. Pobedila je žudnja za zatvaranjem, za izolacijom od sveta, pobedila je psihologija budžaka.
Ideološki izraz te budžaklijske psihologije jeste upravo nacionalizam. Vuk Perišić u eseju "Kad zaboraviš juli" piše: "Nacionalizam je psihološka i moralna implozija, potreba za usamljenim trajanjem u ustajaloj praznini. On nije samo kultura smrti nego i paničan strah od života i svijeta. Nacionalisti teže samodovoljnosti i na svijet gledaju kao na nekakav privremeni eksces koji će nestati ako dovoljno čvrsto zatvore oči".
Srbija pod okupacijom
U trenutku kad je zapretila opasnost od ulaska u savremene svetske tokove, od izlaska iz čardaka ni na nebu ni na zemlji i priključivanja Zapadu (gde nam je i mesto), kad je zapretila opasnost od slobode i raslojavanja društva u normalno stanje pluraliteta, iz dubine kolektivne duše javio se "panični strah od života i svijeta", a zli duh samoizolacije našao je način da spreči jedan normalan civilizacijski proces i da Srbiju vrati par vekova unazad. Mesija tog izolacionističkog duha bio je Slobodan Milošević. A većina je nepogrešivo prepoznala svog Spasitelja od zlog sveta, od čudnih običaja, od individualističkih tradicija i navika tuđih našem čoveku, od slobode i odgovornosti za sopstveni život.
Nije to bila nikakva istorijska neminovnost, već pre sticaj nesrećnih političkih okolnosti. Da je Ivan Stambolić za svog protežea izabrao nekog političara manje autističnog i vlastoljubivog, manje gladnog apsolutne moći, sve bi se odvijalo potpuno drugačije, a sam Stambolić bi mirno dočekao starost. Kao što kaže Vuk Perišić: "Požar je samo jedna od mogućih sudbina šume". Nije težnja za izolacijom i samodovoljnošću jedini duševni sadržaj homo serbicusa, bilo je ovde i kosmopolitizma, otvorenosti prema drugim kulturama, prožimanja sa svetom, žudnje za ličnom slobodom, ozbiljnih nastojanja za deprovincijalizacijom jedne male kulture, bilo je mnoštvo pametnih, sposobnih, darovitih ljudi koji su bili u stanju da na svojim plećima iznesu proces modernizacije.
Međutim, oni nisu dobili šansu da pokažu šta znaju i umeju. Na mesta koja bi njima po prirodi stvari pripala došli su razni Miloševićevi konferencijaši, kadrovi koje preporučuje jedino podobnost i odanost vođi, nametnuli su se nesposobnjakovići iz drugog i trećeg ešalona Partije, zajedno sa raznim spodobama iz intelektualnog i političkog podzemlja i rasturili jednu zemlju i milione života zarad ostvarenja sopstvenih karijerističkih ambicija. Bašibozluk je prvo okupirao Srbiju, preuzevši sve institucije u svoje ruke, organe vlasti, medije, banke, državni trezor, fabrike, lokalne uprave, institucije kulture, vojsku, policiju – a tek potom su jurnuli u okupaciju susednih zemalja. I još uvek nas drže pod svojom čizmom.
Nacionalistička zadrtost i duh samoizolacije
Bez obzira što se neprestano predstavlja kao borac za narod i njegove interese, što se u svakoj prilici zaklinje u ljubav prema narodu, velikosrpski nacionalizam je zapravo najveći neprijatelj srpske nacije. Govoreći u jednom davnom intervjuu iz marta 1983. o odnosu nacionalizma i kulture, Bogdan Bogdanović je primetio: "Kao duhovno inferioran fenomen (tačnije rečeno kao najava nižeg duhovnog modela), nacionalizam, po pravilu, ne pomaže sopstvenoj naciji i njenoj kulturi. On sužava registar pojmova i kategorija. Uvodi i nameće mnoge tabu kategorije u književnosti, u umetnosti, u filozofiji. Nacionalizam sužava emocionalni doseg čovekovog osećanja prema stvarnim vrednostima sopstvene nacionalne kulture i oduzima mu mogućnost da ih objektivno meri. Istorija oduvek pokazuje da su svi nacionalizmi bili kulturno restriktivni, da su bili ometajući faktor kulturnog progresa".
Pokazalo se da nacionalizam ne samo da ne pomaže sopstvenoj naciji i kulturi, ne samo da ima restriktivan karakter, već može da deluje razorno poput hidrogenske bombe, uništavajući sve pred sobom. Zato srpsko društvo danas izgleda postapokaliptično, u moralnom, kulturnom, vrednosnom i svakom drugom smislu. U istom intervjuu Bogdanović je upozoravao na opasnost koja nam preti od sopstvenog nacionalizma, pokazujući kakva je veza između nacionalističke zadrtosti i duha samoizolacije: "Poodavno mi se već razjasnilo da je nacionalistička zagriženost zao duh srpske kulture, da nas ograđuje od drugih, da nas vodi u opaku izolaciju i u stalno sužavanje polja naše sopstvene duhovnosti. Razmišljajući o ovom nesrećnom fatumu našeg nacionalnog bića, a čačkajući pomalo i po nenapisanoj istoriji naših naravi (jedna vrsta istorije koja bi, ako bismo je bili svesni, mogla prilično da nas rastrezni), mogao sam zaključiti da postoji neka vrsta srbijanskog kulturnog izolacionizma, neka vrsta supercentrističke, uslovno rečeno možda i 'šumadijske ideologije'".
Pojašnjavajući ideju o kulturnom izolacionizmu kao našoj zloj kobi, Bogdanović kaže: "Mentalitet uže Srbije (pretkumanovske) uneo je nešto od svoje fizičke i duhovne skučenosti i u međuratna vremena i to u odnosu na ostale delove srpstva", navodeći primere iz Jovana Cvijića koji je pisao da su starosedeoci u Loznici i okolini dočekivali doseljenike na nož, ili iz romana "Došljaci" Milutina Uskokovića "koji nas obaveštava da je demon sužavanja i restrikcije duh nekog fiktivnog 'najužeg jezgra', čak i Užičane katkad isključivao iz tog nazovinacionalnog epicentra za koji se stvarno nikada tačno nije znalo gde bi mogao biti".
Duh palanke ustremljen ka apsolutnom zatvaranju
Psihologija izolacije i zatvaranja ide do paroksizma, tako da bi, po Bogdanoviću, onu staru zastrašivačku parolu naših nacionalista kako neprijatelji žele da nas svedu na Beogradski pašaluk, trebalo čitati obrnuto, jer se tu radi o "podsvesnoj metatezi" – zapravo mi, nacionalisti, želimo da se svedemo na Beogradski pašaluk, na skučene duhovne horizonte, na jedan mali brlog u kom ćemo se najzad osećati sigurno, u kom će svaka naša nacionalna veličina izgledati mnogo veća nego što zapravo jeste, gde ćemo moći mirno da negujemo te samosvojne vrednosti sopstvenog ništavila, potpuno odeljeni od zlog sveta, bez ikakve potrebe da se odmeravamo sa drugima.
Duh samoizolacije zapravo je duh palanke, onako kako ga je video Radomir Konstantinović u svojoj "Filosofiji palanke". Duh palanke se upravo "javlja kao rodonačelni duh svake težnje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake težnje da se svet preobrazi u svet palanke", njegova suština je u težnji ka izolaciji od sveta, to je "duh ustremljen apsolutnom zatvaranju". U svojoj osnovnoj težnji duh palanke ide do kraja: "Ono što duh palanke očekuje od plemena, on očekuje i od misli: stvaranje jedne potpuno zatvorene sfere. On sanja zadovoljenje svog osnovnog načela zatvaranja i u vaseljeni; on bi da i svet kosmosa postane svet palanački, da vaseljena bude takođe jedna velika palanka u kojoj je sve usklađeno sa svim i svačim i u kojoj je sve opšte-poznato".
Otcepljenje od čovečanstva i stvarnosti
Pišući u to vreme o duhu samoizolacije, Bogdanović i Konstantinović su se mahom bavili fenomenima duha, kulturnim artefaktima, književnim delima, svetom ideja. U međuvremenu se duh samoizolacije otelotvorio u Slobodanu Miloševiću i njegovoj memorandumskoj eliti, zgrabio u svoje ruke tenkove i topove, i krenuo u konkretnu akciju, u krvavi rat kao logično ishodište svog svetonazoraa. Zločini počinjeni u tom ratu bili su zapravo i njegov cilj. Kao što kaže Vuk Perišić: "Zločinom se nacionalizam otcepljuje i od čovječanstva i od stvarnosti". Počinjeni zločini nacionalistima omogućuju potpuno odvajanje od sveta i samoizolaciju u sopstveni zlikovački brlog. Ništa tako ne odvaja čoveka od drugih ljudi kao ubistvo. Zato u "Zločinu i kazni" Dostojevski piše o Raskoljnikovu, nakon što je ubio Aljonu Ivanovnu: "Učinilo mu se u tom trenutku kao da je makazama sam sebe odsekao od svih i od svakog na svetu”. Nacionalistička težnja za izolacijom od sveta najzad je urodila plodom, stigli su tamo gde su i želeli.
Količina počinjenog zla je zastrašujuća, besprimerna. Napad na Dubrovnik, razoreni Vukovar, višegodišnja opsada Sarajeva, bele trake u Prijedoru, logori u okolini grada, Omarska, Keraterm, Trnopolje, etnička čišćenja u Podrinju, Arkanovci koji ubijaju sve pred sobom u Bijeljini i Zvorniku, rušenje preko 600 džamija u Bosni, snajperisanje, granatiranje, masovna silovanja u hotelu Vilina Vlas pod komandom Milana Lukića, otmica putnika iz voza u Štrpcima, Škorpioni koji se rugaju dečacima u Potočarima pre nego što ih postreljaju, genocid u Srebrenici, Manjača, opsada Bihaća, napad na Kozarac, masakr na Korićanskim stijenama, ubijanja po Banjaluci, zakopavanje u masovne grobnice, iskopavanje leševa i zakopavanje u sekundarne i tercijarne grobnice zarad zametanja tragova, masakr u Račku, masakr u Podujevu, masakr u Suvoj Reci, leševi u hladnjačama, dečji klikeri pronađeni u masovnoj grobnici u Batajnici, operacija Potkovica, pokolj u Drenici, vikend-četnikovanje, masovne pljačke bele tehnike, primoravanje proteranih nesrba da se odreknu svoje imovine itd. itd.
Zamandaljeni u mentalnoj tvrđavi
Razmere počinjenih zločina prevazilaze moći poimanja. Nacionalisti su napravili tako ogromno zlo, takav kolosalni užas nakon kojeg je povratak među ljude, u svet, gotovo nemoguć. A to im je i bio cilj. Jedini put izlaska iz zločinačke samoizolacije jeste suočavanje s prošlošću, priznanje zločina, iskreno izvinjenje, pokajanje i istinska promena nakon koje žrtve mogu biti sigurne da zločine nećemo nikad ponoviti. Međutim, problem je tome što većinska Srbija nije bila u stanju pre 30 godina da se suoči ni sa kudikamo lakšim stvarima, sa sopstvenim strahom od sveta, sa pogubnošću svoje težnje za izolacijom, sa neodložnom potrebom da se transformiše i prilagodi savremenoj civilizaciji. Ako nije imala snage za takvo što, kako će danas - nakon tri decenije šovinističke propagande - biti u stanju da se suoči sa najtežim zločinima protiv čovečnosti koje je počinila, i to u tako neverovatnoj, neljudskoj količini?
Zato je mnogo lakše sedeti u svom brlogu, izolovan od ostatka čovečanstva, i sricati hvalospeve masovnom ubici, pevati pesme svom omiljenom koljaču, identifikovati se sa osobom koja je ubijala žene, decu i starce, proklinjati taj zli svet koji nas nimalo ne razume, tonuti još dublje u svoj krvavi autizam bez dna, zamanadaliti se u svoju mentalnu tvrđavu i gledati na ostatak sveta kroz svoju unutrašnju puškarnicu. Duh samoizolacije odneo je pobedu i otelovio se u čitavoj jednoj zemlji. Jedino što u takvoj zagušljivoj jazbini ne može da se izdrži dugo, ukoliko nam je do normalnog života. Izlazak iz samonametnute tamnice je neminovnost.
Uzdanje u izdajnike i otpadnike
Put oslobođenja će biti dug, težak i naporan, ali jednom se mora započeti sa turpijanjem mentalnih rešetaka. Prvi korak u tom oslobodilačkom pregnuću je suočavanje sa stvarnošću i istinom, ma koliko to bolno bilo. U tom poduhvatu nismo sami, od velike pomoći će nam biti ovde citirani autori, kao i mnogi drugi njima srodni duhovi koje smo u svom rušilačkom zanosu odbacili kao izdajnike i otpadnike od srpstva.
Dosta smo se uzdali u patriote, nacionaliste, autoritarce svih ideoloških boja, narodnjake verne svome rodu, patrijarhalce u večnom ratu sa okoljem, to nas je i dovelo do propasti, do toga da – kako bi rekao Breht – uprljani sedimo među narodima, među ukaljanima padamo u oči. Vreme je da učitelje i vođe potražimo među izdajnicima, odrođenima, otpadnicima, među ljudima koji čitav svet vide kao svoju domovinu, među onima koji ne povlađuju manama i mentalitetu svoje sredine, među individualcima dovoljno hrabrim da se suprotstave mahnitoj većini, među pojedincima koji misle svojom a ne "iz glave cijela naroda".
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR