Kad bi neko, ko je mentalno i fizički veoma daleko od Srbije, čuo kako Aleksandar Vučić poručuje da: “hrabrost i plemenitost uvek pobjeđuju licemjerje i mržnju“ pomislio bi kako neki iskusni društveni aktivista hrabri svoje mlađe sljedbenike da istraju u borbi za socijalnu pravdu i pravno uređenje sistema.
Mi, koji smo primorani da tu osobu svakodnevno što slušamo, što gledamo, znamo da bi te riječi mogle da se odnose na hiljade naših studenata, koji svojom hrabrošću i plemenitošću šalju poruke da mora da se suprotstavimo svim oblicima terora kojima smo izloženi. Mogle bi, ali se nikako ne odnose na njih.
Oni traže pravnu državu, koju je suspendovao onaj koji je u etar poslao podsticajnu izjavu. Ne znamo kome ju je on uputio. Možda je želio da osokoli samog sebe, jer je često proteklih dana govorio koliko je hrabar, i tu konstataciju ilustrovao nekom somnabulom pričicom o nekome ko mu je prijetio pištoljem, a on „nije ni trepnuo“. Kad bi takvu priču ispričao neko u maloj kafanskoj grupi, podstaknut dejstvom alkohola, njegovi sagovornici bi se vjerovatno nasmijali i u sebi pomislili kako je govornik preispoljna budala i lažov.
Na našu nesreću, osoba koja je ispričala takvu besmislicu je samoproglašeni gospodar države, koji se sa njom poistovjetio. Taj patološki socijalni proces je trajao duže od decenije.
Za to vrijeme on je ozbiljno radio na svom naumu, a niko mu se nije ozbiljnije suprotstavio. Uređivao je živote većine po svom autoritarnom i apsolutističkom modelu, oslobađajući se postepeno zakona realnosti i stvarajući paralelnu u kojoj je mogao da se razmahne, vođen devijantnim elementima svoje neintegrisane ličnosti. Podredio je državu sebi, oduzimajući ingerencije sistemima koje je čine, uz saglasnost ljudi koji su trebali da brane Ustav, zakone i principe organizovane zajednice.
Dok se on peo ka svojim imaginarnim visinama, sve ispod njega se urušavalo, rastakalo i transformisalo u nedefinisani konglomerat koji privremeno opstaje po inerciji.
Svejsni neodrživosti ovakvog stanja, studenti su se pobunili, tražeći državu zasnovanu na zakonima koji su iznad svakog pojedinca i ekonomskim principima koji bi omogućili većini da znanjem i stručnim radom ostvaruju svoje životne potrebe. Njihovi zahtjevi su jasni, i svima, koji ne pripadaju uzurpatorima države, prihvatljivi.
Ipak, nisu se svi svrstali na tu stranu. Uz svu podršku koju pružamo studentima, još uvek nema konkretnih (ili bar naznačenih dugoročnih akcija) drugih socijalnih grupa.
Gdje su opozicioni političari da sa svojim pristalicama osmisle i organizuju svakodnevne blokade nefunkcionalnih institucija? Čekajući sjednicu suspendovane Skupštine mogli bi da u radno vrijeme budu svakodnevno ispred zdanja ove institucije i šalju poruke o svojim aktivnostima.
Nesvrsishodne poruke da će, kad se uspostavi pravna država, svi odgovarati za počinjena nedjela i pljačke, nije dobro smišljen plan, jer se logično nameće pitanje kako će se doći do države u kojoj vladaju pravo i pravda. Jasno je da nema drugog načina do masovnog pritiska, ali ne jednočasovnog, jednonedeljnog ili prigodno organizovanog.
Vrhovni uzurpator i generator naše nevesele zbilje ne može i ne smije da odstupi od pogubnog puta koji je osmislio za sebe i svoje asistente u zločinima. Opominje nas da ima naoružane falange koji su se „krvlju zakleli”, da će ga braniti.
Možda je to još jedna od njegovih grotesknih, apsurdnih priča, a možda i nije. Smijemo li da dozvolimo sebi da nagađamo šta će u fazi ekstremnog bijesa i ugroženosti da učini, kad, gotovo, nikad nije ništa razumno, časno i odgovorno učinio?
Imamo li pravo da čekamo da se dogodi još neka tragedija pa da se masovnije i odgovornije uključimo? Pred nama su velika iskušenja i teške odluke. Svako mora da ih donese vođen saznanjem da smo višedecenijskim ćutanjem i nečinjenjem učestvovali u ovoj propasti.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR