POSLJEDNJI BORCI ZA PRAVO, ČAST, SLOBODU I NEZAVISNOST: Komita Špiro Milačić (3)

Piše: Vladimir Jovanović

Tokom druge polovine avgusta 1930. komita Špiro Milačić, dvadesetčetvorogodišnjak, prihvata Miloša Grujića, veterana pokreta Za Pravo, Čast, Slobodu i Nezavisnost Crne Gore. Miloš s bratom Savom i saborcem Mijatom Lakušićem 26. jula 1930. bježi iz kaznionice u Zenici. Za razliku od Sava i Mijata – njih poćere sustižu i hapse – Miloš se dočepao otadžbine. I tu se udružuje s Milačićem, kome su Srbi – aktom Ministarstva unutrašnjih dela iz Beograda – u to vrijeme ucijenili glavu: slobodan ga je svako ubiti za nagradu od 30.000 dinara!

***

„Podvizi hajduka Špira Milačića poznati su”, pisaće godinama kasnije srpska štampa. „On je nekoliko puta dosad bežao iz zatvora, iako je bio pod jakom stražom”.

Nakon 10. oktobra 1929, kad je Milačić s komitima Mihailom Spahićem i Jevremom Radevićem na Vezirovome mostu orobio trojicu podgoričkih veletrgovaca bliskih režimu, njihovim autom dovezao se do bolnice na Kruševcu, obavio provokativni telefonski razgovor s načelnikom sreza Vojislavom Pekićem i zbrisao – javnost se pita: ko drži vlast, gradnonačelnik Nešo Šćepović, Pekić i njegova žandarmerija, ili drski i opasni komita.

Milačić s drugovima, čim padne noć, krstari periferijom. Ima jatake u gradu i van njega – ne samo među saplemenicma Kučima, koji tri puta uzastopno, na parlamentarnim izborima (1923, 1925, 1927) izglasavaju „zelenaškoga” kandidata Mihaila Ivanovića za poslanika Skupštine Kraljevine SHS.

„Sva policija bila se dala u poteru za Milačićem”, a iz uprave Zetske banovine s Cetinja u Podgoricu je upomoć poslat najzloglasniji žandarm – Radovan P. Vujić. Prema službenim podacima, ovaj kaplar zetskoga žandarmerijskoga puka pobio je ili žive uhvatio 11 crnogorskih komita. Nemam detaljnije podatke o tome kako se Vujić 20. decembra 1929. u Sjenici u Kučima dočepao Milačića i Spahića – njih dvojica su uhapšeni. Komita Jevrem Radević je prethodno ubijen, datum i bližu lokaciju nijesam uspio utvrditi. Šturi izvještaji donose jedino da su njih trojica „stalno hajdukovali, dok im u jednom susretu sa policijom nije poginuo njihov drug Jevrem Radević, nedaleko od reke Tare”.

Za hapšenje Milačića i Spahića kaplar Vujić je nagrađen od Ministarstva unutrašnjih dela sa 800 dinara. On je „u društvu sa žandarmerijskim kaplarom Nikolom Kaluđerovićem na planini Sjenica, držeći se požrtvovano i hrabro, znatno doprineo da se opkole i uhvate odmetnici Špiro Milačić i Mihailo Spahić”. I drugi kaplar, Nikola J. Kaluđerović, nagrađen je tim povodom sa 800 dinara.

Svezana Milačića su doveli u kancelariju kod Pekića – ispitivanja su besmislena, jer se ovaj mladić drži prkosno i cinično. Rješenjem Okružnoga sudu pritvaraju ga u Jusovaču: „Milačić je okovan teškim okovom”. Nemam dostupnih podataka što se desilo sa komitom Spahićem…

***

U Jusovači s Milačićem u istoj ćeliji je Milan Zlatičanin, berberin iz Podgorice, na radu u Danilovgradu. Takođe teško okovan. Zlatičanin je par dana ranije, usred Danilovgrada, ubio Nikolu Velaševića.

Pokojni Velašević nije makar ko. On nije samo predśednik danilovgradske opštine, već pripadnik srpske „Crne ruke”, 1916-18. istaknuti komita; Mihailo Lalić ga pominje u romanu „Gledajući dolje na drumove”. Ali, 1918. Velašević stupa u srpsku žandarmeriju. Iako tada u svojoj 33. godini, za Velaševića u nekrolozima tvrde da je „omladinac”, naime, „stupa u prve redove omladinaca koji su nesebično radili na ujedinjenju; kao šef žandarmerije u Baru, on je onemogućavao akciju pristaša pokojnog Kralja Nikole”. Nije da bjelopavlićki komiti nijesu onomad na Branelovici kod Danilovgrada pokušali Velaševića da smaknu. Velašević se jedno vrijeme izmakao u Herceg-Novi.

***

U Danilovgradu je 15. decembra 1929. sazvan zbor Bjelopavlića o plemenskim šumama. Njemu prisustvuje i Milan Zlatičanin, iako, saopšteno je, on „nije pripadao plemenu i prema tome nije ni imao prava da učestvuje na ovom skupu”.

„Čim je počeo da govori Velašević, Zlatičanin je stao da mu upada u riječ. Revoltiran njegovim nekorektnim ponašanjem, uz to još vrlo temperamentan, predsednik je pozvao Zlatičanina da odmah napusti skup”.

Par sati kasnije, prema srpskim izvještajima, Zlatičanin je na ulici sačekao Velaševića i ustrijelio ga s tri revolverska hica. Teško ranjeni Velašević je prebačen u ambulantu, no ubrzo je izdahnuo. Navodno, „Zlatičanin je izjavio da je zločin izvršio zato što je bio uvređen”. Pozadina bi, međutim, mogla biti politička – Zlatičanin je član ilegalnoga Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ).

***

Špiro Milačić i Milan Zlatičanin, jedan crnogorski nacionalista a drugi skojevac, silom prilika, teško okovani, dijele tamnicu u Jusovači. Ispostaviće se da je to za vlast pogrešna kombinacija.

U noći 14/15. marta 1930. je „iz ovdašnjeg kaznenog zavoda pobegao razbojnik i oglašeni odmetnik Špiro Milačić, zajedno sa Milanom Zlatičaninom”. Napominje se: „Milačić je pobegao okovan, a Zlatičanin je svoje okove presekao testerom i ostavio ih u ćeliji u kojoj je bio zatvoren”.

„Bekstvo ove dvojice razbojnika, izazvalo je veliku senzaciju”, veli beogradska štampa. „Ne da se objasniti način na koji su oni mogli pobeći, kad se zna da stražari i danju i noću stalno čuvaju zavod, a pored toga je zid oko kaznenog zavoda visok preko četiri metra”.

Dodaje se kako je, navodno, „bekstvo Milačića zadalo strah stanovništvu ovoga kraja, jer je Milačić za vreme svoga odmetništva bio poznat kao opasan razbojnik, pa se usuđivao da napada i u samoj Podgorici”. Nema, međutim, podataka da je – liše vladinih zvaničnika i službenika, te tajkuna njima bliskih – bjekstvo Milačića ikome zadavao strah. Nego su, kako ćemo viđeti, taj i drugi njegovi poduhvati izazvlali masovno divljenje, pa i jednu vrstu euforije u Podgorici.

***

Pobjegavši iz Jusovače, Milan Zlatičanin, zamaskiran u žensku robu, krenuće put Danilovgrada – tu je uhvaćen i opet strpan u zatvor. Osuđen je na višegodišnju robiju. Poginuće kao partizan 1942. godine. Njegov brat Vaso, takođe komunista, gine 1943. na Sutjesci. Most u centru Podgorici nosi naziv ove braće.

***

Iako teško okovan, Milačić iz Jusovače pred poćerama nestaje „na sve četiri strane svijeta”. Ne zadugo…

(Nastavlja se)