Piše: Vladimir Jovanović
Utorak, 26. avgust 1930. godine, oko 16 sati. Drum Podgorica-Andrijevica, mjesto Nožica, blizu Lijeve Rijeke.
U tamošnjoj kafani je zloglasni Radovan Vujić sa još jednim žandarmom u zaśedi. Čekaju Špira Milačića. Imaju dojavu da ovaj komita iz Kuča svrće tu da kupi duvan. Oko kafane diskretno su raspoređene žandarmerijske patrole na čelu sa izvjesnim narednikom Crnjakom.
Nije poznato kako se Milačić neprimjećen od njih stvori ispred kafane. „Kad je Milačić hteo da uđe u duvandžicu”, piše u srpskim izvještajima, „primetio je kroz prozor žandarma Vujića”. Milačić je Vujića poznavao – on ga je uhapsio 20. decembra 1929. godine.
„Vujić njega nije opazio. Milačić je tada počeo da se povlači, no druga žandarmerijska patrola, sa narednikom Crnjakom na čelu, opazila je Milačića i pojurila prema njemu. Milačić, da bi obmanuo i sakrio svoje tragove, počeo je da viče žandarmima: ‘Požurite, eto osam komita na toj strani, na mlinu’”.
Varka je uspjela. „Žandarmi sa narednikom Crnjakom bili su zbunjeni ovim rečima Milačićevim, kome su poverovali, misleći da je žandarm, kojim im daje obaveštenja”, stoji u srpskim izvještajima. Naime, „Milačić je bio u žandarmerijskoj uniformi”.
„No u tome momentu žandarm Vujić i njegov drug iz hana čuli su da se nešto govori o hajducima-komitima, pa su onda pojurili napolje da vide u čemu je stvar. Oni su odmah prepoznali Milačića. Potom je Vujić pozvao u pomoć narednika Crnjaka, pa su se obe patrole udružile i pojurile za Milačićem”.
Milačić se povlačio u pravcu jugozapada, ka Vjeternika, a žandarmi su za njim u stopu. Narednik Crnjak s još dvojicom žandarma se izdvaja iz poćere i pokušava „da prekim putem preseče odstupnicu Milačiću”. Međutim, na njih poče iznenadna paljba. Odstupnicu Milačiću branio je – Miloš Grujić: „Tada je otpočela borba, jer je Grujić, čim je primetio žandrame, počeo da puca na njih. Za vreme borbe između žandarma i Grujića, Milačić je bežao da bi se dohvatio šume i planine”.
„Međutim, Grujić se nije mogao dugo boriti sa žandarmima, koji su ga opkolili i ranili. Iako ranjen, Grujić je počeo da beži. Narednik Crnjak je pucao za njim i uspeo da ga ubije”.
***
Za vrijeme borbi Miloša Grujića sa Srbima, „Milačić je bio dosta odmakao”. I „svršivši sa Grujićem, žandarmi su nastavli poteru za Milačićem”. Svuda unaokolo su bile patrole i opkoljavali su komitu. „Milačić je otvorio puščanu vatru na žandarme, psujući ih i vičući:
‘JA ĆU VAM POKAZATI KAKO SE BORI HAJDUK MILAČIĆ!’”
Srbi o tome, dalje, izvještavaju: „Milačić je video da su ga sa sviju strana opkolili. I čuvena puška žandarma Radovana Vujića, koji je do sada ubio i uhvatio jedanaest najopasnijih crnogorskih hajduka i ovoga puta nije promašila svoj cilj. Ona je pogodila i poslednjeg crnogorskog odmetnika Milačića”.
U toj neravnopravnoj borbi, Špiro Milačić je pucao, otšrafio dvije bombe i čekao da mu priđu. Ali, doslovno su mu kuršumi polomili obje ruke, a pušku mu prepolovili!
„Milačić je ranjen u obe ruke. Desna ruka mu je slomljena potpuno u ramenima, a leva mu je onesposobljena. Pored toga i puška mu nije mogla više da puca pogođena od žandarmerijskih hitaca. Tako je, najzad, Milačić uhvaćen”.
***
Kod ranjenoga komite se sjatila svita funkcionera i službenika, seiza i ližisahana iz Podgorice, došao je „i žandarmerijski major g. Marković, komandir žandarmerijske čete u Podgorici”, tu su i policajci iz Kuča – Dušan Laković, Vuk Prelević, Bogić Prelević, etc. Špiro Milačić je u planini krvario u bolovima. Tek uveče je „hajduk Milačić prenesen sa mesta gde je ranjen u onaj han gde je hteo da kupi duvan”.
Tu su ga držali do jutra, 27. avgusta 1930, kada je „sudsko-medicinska komisija, sastavljena od sudija gg. Perovića i dr Radulovića i sudskog pomoćnika g. Protića, izašla na lice mesta, saslušala Milačića”. Oko podneva, „uz jaku stražu”, navodi se, „prenesen je Milačić autom u ovdašnju bolnicu ‘Kruševac’”.
„Ubjeni Miloš Grujić, po izvršenom sudskom medicinskom uviđaju, predat je rodbini da ga sahrani, pošto je i inače mesto ubistva njegovog blizu njegove kuće”. (Miloš je, kako smo napisali, iz sela Klopot – Bratonožići.)
***
Špira Milačića su, radi spriječavanja bjekstva, popeli na potkrovlje bolnice na Kruševcu u Podgorici. Slijedi zapažanje novinara jednoga srpskoga lista:
„Vaš dopisnik posetio je Milačića u bolnici. Milačić je mladić od dvadeset četiri godine. Bio je obučen u uniformu našega žandarma, a na glavi je imao generalsku kapu. Pored toga, Milačić izgleda jako raspoložen i uvek na pitanja odgovara sa podsmehom”.
Još se navodi: „Na saslušanju Milačić neće da odaje svoje jatake i kaže da se sa Milošem Grujićem slučajno sastao. On je takođe Grujiću dao oružje i ostalu municiju. Kod Milačića nađene su i dve bombe, koje su bile odšrafljene i jedan karabin. Kod njega su nađena i dva revolvera i veoma dobar oficirski dogled. Kod Grujića je nađen jedan karabin, a nađene su isto tako i dve bombe”.
***
Vijest o hvatanju Milačića i pogibiji Grujića odjeknula je Crnom Gorom. O reakcijama u javnosti, srpska štampa piše: „Hvatanje hajduka Milačića izazvalo je čitavu senzaciju u varoši i celoj okolini. I građani neprestano jure u ovdašnju bolnicu da izbliza upoznaju čoveka od koga je do juče ceo ovdašnji kraj strahovao, dok on sada, nenaoružan, bez puške i bez bombi, leži u bolesničkoj postelji mirno, slomljenih ruku, u jednoj sobi na trećem spratu ovdašnje bolnice ‘Kruševac’”.
„Pogibijom Miloša Grujića, koji je pobegao iz Zenice i prešao sve bosanske i hercegovačke planine, te došao u ove krajeve da pogine, i hvatanjem hajduka Milačića, Crna Gora se oslobodila i poslednjeg odmetnika”, euforično tvrdi beogradski list „Politika”. Je li tako i bilo?
Špiro Milačić ne izaziva samo senzaciju u narodu. On ima simpatizere i među onim Crnogorcima koji su, silom prilika, obukli uniformu žandarma. Ako je Špiro, za života najbolji od svih Kuča, a po majci potomak čuvenih barjaktara s Lutova, onomad umakao s teškim okovima na sebi iz Jusovače, što ne bi mogao iz bolnice na Kruševcu – makar s polomljenim rukama?…
(Nastavlja se)
Vojo
Vječna slava Špiru Milačiću i Milošu Grujiću!