VLADICA VON MONTENEGRO, Car Rusije, Patrijarh Carigrada, Sinod Grčke – glave Istočno-pravoslavne crkve (1849)

Piše: Vladimir Jovanović

„Die Grenzboten”, poznati njemački časopis za politiku, književnost i kulturu, štampan je od 1841. do 1922, najprije u Lajpcigu, zatim u Berlinu.

Pronašao sam jedan interesantan osvrt. Austrijski Srbi i Hrvati se u mađarskoj revoluciji 1848. stavljaju na raspolaganje reakciji. Za lojalnost Beču, Srbi su nagrađeni i na način što im je austrijski car manifestom od 15. decembra 1848. potvrdio izbor mitropolita Josifa Rajačića za patrijarha.

Autokefalna Karlovačka mitropolija, sa katedrom u Sremskim Karlovcima, postaće Karlovačka patrijaršija, no taj rang joj faktički nije priznat od ostalih pomjesnih pravoslavnih crkava. 

Karlovačka mitrpolija je odlukom Austrijske carevine nakon Bečkoga kongresa (1814/15) uzurpirala kanonsku teritoriju autokefalne Crnogorske mitropolije – Crnogorske pravoslavne crkve, koja se protezala primorskim oblastima van granica tadašnje slobodne Crne Gore: od Herceg-Novoga do Kotora, preko čitave Boke kotorske, uključujući Grbalj, Budvu, Pobore, Maine, Brajiće, Paštroviće – do granice sa Turskom carevinom kod Spiča (Sutomore)…

„Die Grenzboten”, povodom postavljanja Josifa Rajačića za patrijarha od strane austrijskoga cara, podśeća da Istočno-pravoslavna crkva – ili, kako pišu: „grčka neujedinjena Crkva” – nema jednoga poglavara, nego četiri nezavisne glave (häupter). Jedna od tih glava je: Vladica von Montenegro.

U to vrijeme, poglavar naše Crkve je mitropolit i arhiepiskop, vladika Petar II Petrović-Njegoš.

„Die Grenzboten” 1849. piše:

„Osim Patrijarha u Karlovcu, grčka neujedinjena Crkva ima još četiri potpuno nezavisne i međusobno razdvojene glave: Cara Rusije, Patrijarha Carigrada, Sinod episkopâ u Grčkoj i Vladiku Crne Gore”.

U izvorniku:

„Außer dem Patriarchen von Karlowitz aber hat die griechische nicht unirte Kirche noch vier ganz selbstständige und von einander unabhängige häupter, den Kaiser von Rußland, den Patriarchen von Konstantinopel, die Synode der Bischöfe von Griechenland und den Vladica von Montenegro”.

Od 1700. do 1917. Rusija nema patrijarha – poglavar Ruske crkve je de facto Car Rusije. O spektakularnoj pojavi Njegoša pred Carem Rusije, kada po svemu sudeći nosi i od svoga strica Svetoga Petra Cetinjskoga naslijeđenu bijelu pankamilavku (бѣлый клобукъ) – dostojanstvo poglavara autokefalne Crkve (αυτοκέφαλος) – „Die Grenzboten” u istome članku piše:

„Kad je Vladika prije nekoliko godina otišao u Petrograd, na Dvoru se pojavio kao prvosveštenik, u knjaževskoj odeždi svoje Crkve, izgledao je kao Bog koji je pośetio svoga suśeda mlađega Boga. Da li je Car ovo smatrao drskošću ili pažnjom, ne znamo, u svakome slučaju nijesu se čuli glasovi protivljenja”.

Iz drugih izvora mi znamo da, Njegoš i car Nikolaj II (Николай II Павлович), po prilici, imaju i ovakav dijalog:

Car: „Pa vi ste viši od mene!"

Njegoš: „Samo je Gospod Bog veći od ruskoga cara".

***