DIPTIH autokefalnih crkava od 451. do 1885. godine – CRNOGORSKA CRKVA na devetome mjestu

Piše: Vladimir Jovanović

Nije mi poznat, niti je do danas iko ikad pomenuo ili objavio neki izvor nastao prije 1918, pa i par decenija kasnije, crkveni ili laički, koji Crkvi Crne Gore osporava ili negira autokefaliju. Doslovno svaki od tih izvora, ukoliko makar i pomene status naše Crkve – naglašava da je autokefalna, tj. sa nezavisnom administrativno-upravnom jerarhijom i da je u tome svojstvu priznata od svih drugih pomjesnih crkava i u evharistijsko-kanonskoj zajednici s njima, uključujući Vaseljensku patrijaršiju i Rusku crkvu.

GRUJIĆ: „Samostalnost Cetinjske mitropolije priznala Ruska crkva, zatim i Carigradska patrijaršija” (1921)

O tome svjedoči i ovaj feljton – već sam naglasio da inostranih izvora o crnogorskoj autokefaliji ima na hiljade i da ih, zapravo, teško možemo u potpunosti i sagledati. Stoga bi feljton, iz dana u dan, mogao potrajati godinama; tačnije i decenijama. 

Dosad sam uglavnom citirao ruske izvore – crkvene, bogoslovske i državne, takođe i grčke, starije srpske, te izvore na engleskome i njemačkome. Uključiću i mjerodavne izvore na francuskome jeziku…

***
„Revue de l'Orient chrétien” je francuski naučni časopis, objavljivan između 1896. i 1946, sa studijama i esejima o grčkoj, gruzijskoj, etiopskoj, jermenskoj, sirijskoj, koptskoj, arapskoj i tradicijama Balkana. Sadrži istraživanja iz hagiografije, filologije, patrističke literature, religiozne poezije, crkvene istorije i teologije, apokrifne literature, etc.

Već u drugome broju „Revue de l'Orient chrétien” bavi se i prilikama u Crnoj Gori. Jedno poglavlje je naslovljeno: „Autonomie et autocephalie de l’Eglise Montenegrine” („Autonomija i autokefalija Crnogorske crkve”).

Autor je Adolf Avril (Adolphe d' Avril, 1822–1904), baron, francuski diplomata, jedno vrijeme konzul u Rumuniji. Ekspert za pitanja Istoka, napisao je brojne studije na tu temu. Avril je počasni član Srpske kraljevske akademije (SANU). Nosilac Legije časti.

Najprije, Avril ispituje šta je „pozicija Crne Gore u odnosu na ostale pravoslavne crkve sa jerarhijskoga stanovišta”.

„Nadležnost nad Crnom Gorom je sve do 1765. godine [treba: 1766] nesumnjivo imala srpska patrijaršija u Peći. Ova patrijaršija je ukinuta, a Crna Gora zapravo nije bila pod nadležnošću Carigradske patrijaršije: tamo se nije vratila. Već je bila nezavisna od Turske, koja stoga nije mogla odlučivati o jerarhijskim pitanjima Crne Gore”, piše Avril.

Za razliku od Srbije, provincije Turske carevine, koja je 1830. dobila od Istanbula autonomiju, a par godina docnije i autonomiju za svoju Crkvu, „Crna Gora to nije mogla, jer ni po kojem osnovu nije priznala otomanski suverenitet”. I u Crnoj Gori, kao i u Srbiji, tvrdi se, postojala je odbojnost prema jerarhiji Crkve Austro-Ugarske (tj. prema Karlovačkoj mitropoliji).

Avril ocjenjuje:

„Crkva Crne Gore, prekinuvši ovu vezu, postala je autonomna i autokefalna i takva je i ostala”.

Izvorno:

„L'Église du Monténégro, ayant rompu ce lien, devint autonome et autocéphale et elle l'est restée”.

U nastavku, prepričava poznati pokušaj Ruske pravoslavne crkve iz 1803-1804. da naruši autokefaliju Mitropolije crnogorske – Crnogorske pravoslavne crkve, na način što je, uz podršku Cara Rusije, željela da postavi mitropolita na Cetinju.

ĐORĐEVIĆ: „Odgovor avtokefalne Crnogorske crkve ruskome Sinodu na njegove bezobrazne pretenzije” (1889)

Nakon toga, ne bilježi se da je ikome nešto slično palo na pamet, naravno ni Rusima, a na spor iz 1803-1804. se „zaboravilo”: 

„Prezentacija ovih događaja više ne predstavlja istorijski i didaktički interes. Crnogorskoj crkvi u hrišćanskome svijetu niko ne osporava autonomiju i autokefaliju. Ova se Crkva pojavljuje kao takva u svim knjigama posvećenim pravoslavnoj jerarhiji. Nedavno smo reprodukovali diptih koji se pojavljuje u jednoj od ovih poslednjih publikacija, ‘Pravoslavno crkveno pravo’ Nikodima Milaša (Zadar, 1890). Crnogorski mitropolit zauzima deveti po redu rang, između Arhiepiskopa Sinaja i Sinoda u Atini. Crnogorski mitropolit, sa Carigradskom patrijaršijom i ostalim, održava odnose uspostavljene doktrinom i praksom između svih autonomnih i autokefalnih pravoslavnih crkava”.

U originalu:

„Cet exposé ne présente plus, du reste, qu'un intérét historique et didactique. Dans le monde chrétien, persone ne no conteste à l'Eglise Monténégrine l'autonomie et l'autocéphalie. Cette Église figure à ce titre dans tous les livres consacrés à la hiérarchie orthodoxe. Nous reproduisions nous-même récemment le tableau qui figure dans l'une de ces dernières publications, à savoir ‘Le droit ecclésiastùiue orthodoxe’, par Nicodème Mïlasch (Zara, 1890). Le Métropolitain du Monténégro y occupe le neuvième rang entre l'archevêque du Mont-Sinaï et le synode d'Athènes. Le métropolitain du Monténégro entretient, avec le patriarcat de Constantinople et les autres, les rapports fixés par la doctrine et l'usage entre toutes les Églises orthodoxes autonomes et autocéphales”.

NOMOKANON Svete i Velike Hristove Crkve: Autokefalna Mitropolija Crnogorska

***

Diptih koji Adolf Avril pominje na stranicama „Revue de l'Orient chrétien” objavio je godinu ranije u časopisu „Revue des questions historiques”, naslovljen „Autonomne i autokefalne crkve (451-1885. godine)” ili u originalu: „Les Églises autonomes et autocéphales (451-1885)”. Štampan je i kao zasebna publikacija.

Uz napomene da Bugarska i Gruzijska crkva nemaju opštepriznate autokefalije, redosljed kanonskih pomjesnih autokefalnih jerarhija od 451. do 1885. godine je sljedeći:

1. Patrijaršija Carigrada
2. Patrijaršija Aleksandrije
3. Patrijaršija Antiohije
4. Patrijaršija Jerusalima
5. Mitropolija Kipra
6. Sinod Rusije
7. Patrijaršija [Sremskih] Karlovaca
8. Arhiepiskopija Sinajske Gore
9. MITROPOLIJA CRNE GORE
10. Sinod Grčke
11. Mitropolija Sibinja (Hermanstadt)
12. Mitropolija Černovica
13. Sinod Srbije
14. Sinod Rumunije

***
Faksimili: „Revue de l'Orient chrétien” (I, br. 2, Pariz, 1896, str. 53, 55) i „Revue des questions historiques” (XXX, br. 58, Pariz, 1895, dio sadržaja i str. 175)…