Moja Lovćenska Vila

Piše: Miodrag Strugar (preuzeto sa naloga na društvenoj mreži Fejsbuk) 

Nazdravlje Badnji dan i srećan Božić svima koji slave.

Da se ne zaborave junaci Badnjega dana i Božića koji su svojim životima 1915/1916. i 1919. branili pravo, čast i slobodu Crne Gore.

Ja ću se, na današnji dan, opet śetiti jedne Crnogorke, svoje prababe Joke Vukove Marković, s Gornjega Ceklina, koja izgubi život noseći džebanu svome Vuku i drugim braniocima Lovćena, na koji je, s 280 topova, ovih dana te 1916. godine, tukla austrijska vojska.

Joke i Vuko ostavili su troje male đece (nije pleonazam), od kojih je moja baba, Velika Milova Strugar, bila najstarije.

Pobjednici s Mojkovca su bili pobijeđeni, kako to tačno, prije neku godinu, napisaše na portalu Radio televizije Srbije: "Вест о паду Ловћена неколико дана касније деловала је као гром из ведра неба, јер је сваки од војника знао: када падне Ловћен пало је Цетиње, а када падне Цетиње пала је и Црна Гора."

Digla se 13. jula 1941, slijedeći slavu i onih iz 1915, 1916, 1919...

O braniocima Lovćena, tim žrtvovanim junacima, o ženama kao što je bila Joke Vukova, o padu Lovćena malo ko piše.

O Mojkovcu, Bojnoj njivi i tim junacima sve se zna.

U školi se uči da je na Mojkovcu 6.500 crnogorskih vojnika ratovalo protiv 20.000 austrougarskih braneći prolaz srpskoj vojsci prema Albaniji.

Svi znamo da je austrougarski pukovnik Rihter zapisao da "hrabrost crnogorskog vojnika nema premca u istoriji ratova".

Čitali smo i učili kako general Hecendorf, prema sopstvenom priznanju, nije očekivao da će crnogorska vojska na Mojkovcu pružiti takav otpor i onemogućiti njegova dejstva za odsijecanje makar jednog dijela srpske vojske u povlačenju. Mnogo kasnije on će reći: "Borili smo se protiv junaka iz bajke..."

Lako je naći i podatke srpske Vrhovne komande kako je na albansku obalu stiglo oko 110.000 vojnika i 2.350 oficira. Pretpostavlja se da je od početka povlačenja život izgubilo oko 72.000 ljudi. Ukupno je preko Albanije prešlo oko 54.000, a preko Crne Gore oko 90.000 ljudi.

A tih dana na Lovćenu...

Londonski časopis "The War Illustrated" od 29. januara 1916. u izvještaju pod naslovom “S Crnogorcima u i oko Cetinja” objavljuje fotografiju crnogorske artiljerije zamaskirane u lovćenskom kršu tokom odsudnih borbi.

,,Crnogorci su velikim brojem svoje teške artiljerije, smještene na borbenim pozicijama kao što se vidi na ovoj fotografiji, napravili ogromnu pustoš među Austrijancima. Padom Cetinja i Lovćena, međutim, još jedna mala viteška nacija razapeta je od strane Njemaca", piše list.

"The War Illustrated" donosi i fotografiju grupe crnogorskih vojnika sa legendom: ,,Vrsta izdržljivih crnogorskih vojnika utaborenih u planinsku sigurnost blizu Cetinja. Već́ina od njih su srednjovječni muškaraci".

Radi artiljerijske podrške napadu na masiv Lovćena, Austro-Ugarska je početkom januara 1916. dodatno ojačala svoje pomorske snage u Boki kotorskoj. U bombradovanju Lovćena su učestvovale i K. und K. Kriegsmarine krstarice i oklopne topovnjače "Panther", "Zenta", "Budapest", "Aspern", "Kaiser Karl VI", "Kaiser Franz Joseph I"...

Kakva je vatrena moć sručena na Lovćen, govori i podatak da je samo jedna krstarica ili oklopna topovnjača K. und K. Kriegsmarine imala jači plotun od cjelokupne crnogorske artiljerije na Lovćenu. K. und K. krstarica – koja je, zbog sposobnosti da autonomno bombarduje ciljeve daleko od obale, onovremeni ekvivalent savremenih nosača aviona - bila je obično naoružana sa: četiri udarna topa od 305 mm (koji su, na daljini do 10 kilometara, probijali čelični oklop debljine 270 mm a na Lovćenu otkidali i drobili stijene), zatim sa osam teških sekundarnih topova 240 mm i 20 brzometnih topova 100 mm.

Istih tih dana, dok se na Mojkovcu nije slavila veličanstvena, a uzaludna pobjeda, Joke Vukova se smrzla na lovćenskim stranama. Braneći Crnu Goru.

O ženama kao što je bila ona nećete učiti u školi, njih nema ni u porodičnim rodoslovima, a kamoli u istorijskim čitankama, o njima se ne pjevaju pjesme, a rijetko se ili nikad pominju u razgovorima uz oganj.

A bez njih - ni Crne Gore ne bi bilo, a ni nas (pre)često nedostojnih njihove žrtve.

Ne znam đe joj je grob. Kopajući po porodičnoj istoriji, ispitujući svoje tetke o davnim vremenima, prije neku godinu iskopah priču o Njoj, kojoj do tada ni ime nijesam znao.

I na ovaj Badnji dan ću na Cetinje, staću kod Lovćenske vile da se poklonim junacima kojima je podignuta i svim junacima koji život dadoše za pravo, čast i slobodu Crne Gore, među njima i mojoj prababi, Joki Vukovoj Marković s Gornjega Ceklina.