NACIJA CRNOGORACA, godina 1856. - dokument Knjaževine Crne Gore

Priredio: V.J.

Knjaz Danilo, šesti po redosljedu gospodar Petrović-Njegoš, uputio je u maju 1856. u ime Knjaževine Crne Gore MÉMOIRE ministrima vanjskih poslova velikih sila Evrope, s preporukom za „Sa Majesté”, tj. da ih predstave njihovim vladarima, carevima i kraljevima.

Mémoire, na francuskome jeziku, sadrži protest što 1856. na konferenciji evropskih sila u Parizu — okončana 30. marta te godine usvajenjem Traité de Paris, učestvovale Francuska, Rusija, Austrija, Velika Britanija, Prusija, Sardinija, Osmanska carevina — nije zvanično priznata nezavisnost Knjaževine Crne Gore, te joj se uskraćuje da se proširi na svoje primorje i druge istorijske crnogorske zemlje.

Za javnost, ovaj akt objavljuje Jan Vaclik 1857. u knjizi „Suverenitet Crne Gore i savremeno međunarodno pravo u Evropi”, štampanoj u Parizu i Lajpcigu. Vaclik je Čeh, diplomirani pravnik, de facto ministar vanjskih poslova Knjaževine Crne Gore, nominalno sekretar knjaza Danila, a do 1868. i Nikole Petrovića-Njegoša.

U uvodu Mémoire — a za taj dokument Vaclik mjerodavno objašnjava da sadrži „sve želje, sve tvrdnje i program cjelokupne vanjske politike” — knjaz Danilo objašnjava:

„466 godina crnogorski narod (peuple monténégrin) nije potčinjen bilo kakvoj [stranoj] vlasti, niti je takvu priznao nad sobom; umjesto toga radije je uzeo mač u ruke žrtvujući se za nezavisnost na oltaru svoje slobode”.

Navodeći primjer jedne od nepravdi Evrope, piše da su „Crnogorci (Les Monténégrins) osvojili čitavu obalu Kotora (out le littoral de Cattaro), prolijevajući svoju krv; i pośedovali su je do 1814. godine. Aleksandar I, Car Rusije, te godine je pozvao tadašnjega Mitropolita [Petra I Petrovića-Njegoša] i crnogorski narod da Austriji ustupe obalu Kotara, jer je to zaključeno na Evropskome kongresu”.

„Crnogorci su poštovali zaključak sila Evrope i povukli se u svoje planine, prepuštivši primorje Austriji. Tada je učinjeno veliko zlo ovome narodu, kada su ga sile naćerale da napušti obalu, ne ostavljajući mu nijednu luku za trgovinu”.

Između 1806-1814, dodaje Knjaz, „Crnogorci su pośedovali Grahovo, Župu, Banjane, Pivu, Drobnjak, Kruševicu, Zubce i Vasojeviće, do rijekâ Tare i Lime, a danas se svađaju za ove zemlje s Turcima”.

Najveći dio ovih područja spada u tzv. Brda, onomad teritorije još bez potpuno jasnoga razgraničenja s Osmanskom carevinom — otuda se Danilo i poptisuje kao „Prince du Monténégro et de la Brda”.

„Bez slobode trgovine”, nastavlja Knjaz, „zemlja i narod Crne Gore ne mogu očekivati napredak, ni unutrašnji razvoj, ni potrebnu političku organizaciju, ni poželjne odnose sa suśednim državama. Davno su Crnogorci prepoznali hitnu potrebu za lukom radi slobodne trgovine; zato je još vladika Danilo početkom XVIII vijeka činio prve pokušaje da objedini obalu Bara u Crnoj Gori (littoral d’Antivari au Monténégro), koja joj je pripadala nekada i za koju je prolivena krv planinskih heroja mnogo puta”.

„Vaša Ekselencija će iz ovoga rezimea savršeno prepoznati državu i ratne poduhvate ovoga naroda”, zaključuje Danilo, „i zato se nadam da će Vaša Ekselencija dobro iznijeti ovo objašnjenje Njegovome Veličanstvu, čija ljubav prema hrišćanstvu i pravdi daje nadu u najveće dobročinstvo crnogorskome narodu”.

Mémoire sadrži nominalno različite, no suštinski iste odrednice — Crnogorci (Les Monténégrins), crnogorski narod (peuple monténégrin), narod ili ljudi Crne Gore (peuple du Monténégro).

No najvažnija odrednica je u prvoj rečenici Mémoire. Knjaz tu jasno piše — NACIJA CRNOGORACA (La nation des Monténégrins).

„Ekselencijo! NACIJA CRNOGORACA je uprkos čestim i različitim skupštinama stranih država u važnim momentima izdržala u primitivnom smirenju, i nije predstavljala silama Evrope svoju nezgodnu poziciju, u kojoj opstoji mnogo vijekova”.

Napominjem, kod Crnogoraca, uostalom i kod drugih južnoslovenskih naroda, uključujući Srbe i Hrvate, sâm termin „nacija” („natio[n]”, latinsko-francuskoga porijekla) tada je izuzetno rijetko u upotrebi, a tako je dominantno ostalo do početka 20. vijeka.

Međutim — La nation des Monténégrins — Danilo 1856. precizno koristi i u ondašnjem i sadašnjem tumačenju pojma nacije u zapadnoj Evropi, uobličenom nakon Francuske revolucije i dalje, tokom 19. vijeka, kao društvene zajednice koju ujedinjuju iste osobine, kulturne i etničke; a u ime kojih se želi da i Knjaževina Crna Gora, već konstituisani suvereni politički entitet crnogorske nacije, dobije i svoju međunarodno-pravnu legitimaciju. To će se u konačnom desiti 1878. na Berlinskome kongresu.

Slijede faksimili: Mémoire Knjaževine Crne Gore s potpisom knjaza Danila Petrovića-Njegoša iz maja 1856…

.

.

.