Ś i Ź u Uskocima (1974, prvi dio)

Priredio: V.J.

Šavnik, Malinsko, Strug, Sirovac, Tušinja, Bare, Korita, sa katunima na Sinjajevini (Otmičevac, Zakosi, Śljeme, Ječišta) i Javorju (Kravica) — to su naseobine Uskoka, najmlađega crnogorskoga plemena koje se formiralo od doseljenika iz raznih krajeva počevši od 18. vijeka: iz Nikšića, Prekotare, Čeva, Kuča, Morače, Rovaca, Vasojevića, Markovine, Pive… Bojeve Uskoka opjevali su Njegoš („Čardak Aleksića” u Malinsku) i Mažuranić („Smrt Smail-age Čengi[ji]ća” u Drobnjaku).

Jugoistočno od Durmitora, u slivu riječice Tušinje, lijeve pritoke Bukovice, Uskoci s juga graniče povijarcem Javorja sve do gornjomoračkih katuna na toj planini. Na istoku, Uskoci su do Oble glave više Sirovca, pa zapadnom ivicom Semolja, na selo Krnja Jela, Crvenu gredu, krnjojelske livade, sve do Starca. Na śeveroistočnoj strani je Brcka, velika bjelopavlićka ispaša, na śeveru rijeka Tara, a na śeverozapadu Šaranci. Sa zapadne strane je Okruglica, Rasoa, timarska planina, selo Timar, rijeka Bukovica do gorja na obroncima Javorja jugoistočno od Šavnika.

Ovako područje Uskoka, a i sâm porijeklom Uskok, opisuje lingvista Milija Stanić (1909-2001), autor „Uskočkoga govora”, jedne od najpotpunijih studija o crnogorskim govorima. Objavljena je u dva nastavka, 1974. i 1977. godine u časopisu „Srpskoga dijalektološkoga zbornika” (XX, XXII) Instituta za srpskohrvatski jezik SANU u Beogradu, na kojem je Stanić radio do penzionisanja 1976.

„Pored toga što sam rođen u Uskocima, u njima odrastao i uskočki govor poznajem izvorno, ipak sam ovaj govor opisao na osnovu prikupljenog materijala, a ne na osnovu sopstvenih saznanja, najviše zbog toga što sam već kao dete od desetak godina otišao da učim gimnaziju u Kolašinu, pa u Pljevljima, i od 1929. živim u Beogradu. Lično saznanje je korisno poslužilo kao stalna kontrola u toku čitavog rada na izradi ove teme”, zapisao je Stanić.

Napuštivši, makar u pisanju, maternji crnogorski i prešavši na s/h ekavicu, zagovornik tzv. književnoga srpskohrvatskoga standarda, tvrdi i da „Marksove, Engelsove i Lenjinove misli o jeziku mogu lingvistima poslužiti kao polazna tačka u njihovim lingvističkim istraživanjima”.

No, Stanić savjesno bilježi sve karakteristike govora Uskoka, koji se, naravno, ne razlikuje od opštih karakteristika narodnoga crnogorskoga jezika. Njegova studija uključuje i analizu glasova (fonema) Ś i Ź u uskočkome govoru. Označava ih Stanić ćiriličnim slovima s dijakritikom — Ш́ i Ж́ — a standardizovana su u crnogorskoj azbuci 2009. kao slova: Ć, З́.

Stanić za „ś” i „ź” piše: „To su dva meka i blagozvučna glasa”. Upoređuje svoje s nalazima i tezama o tim fonemama drugih autora, uključujući Danila Vušovića u Nikšiću, Grahovu, Banjanima, Rudini i Goliji, Jovana Vukovića u Pivi i Drobnjaku, Mihaila Stevanovića u Vasojevićima, Bratonožićima, Kučima, Piperima, Lješkopolju, Zeti, Podgorici; o „ś” i „ź” u Bjelopavlićima je pisao Drago Ćupić (na linkovima dolje).

Na drugoj strani, za razliku od većine areala crnogorskoga jezika, makar u rijetkim slučajevima i nedosljedno, Stanić u Uskocima ne pronalazi glas З (dz), no ne isključuje da je tu nekad bio u upotrebi.

Izračunao je da je jotovanih primjera u Uskocima u prośeku čak 84 odsto, uz napomenu da bi, kako piše, „prosečni procenat u korist jotovanja još veći jer nisu uneseni i uračunati svi zabeleženi jotovani primeri nekih odrednica” — a jekavsko jotovanje je jedna od tipičnijih razlikovnih obilježja crnogorskoga jezika u odnosu na slične iz štokavskoga sistema.

Međutim, svodeći svoja istraživanja, Stanić zaključuje: „Danjašnji uskočki govor dosta je izgubio od svog negdašnjeg lika. Zato nije nikakvo čudo što će se u njemu danas naći dosta stvari koje više nisu onakve kakvima su prikazane u ovom radu”.

„Jedan od najrezultativnijih procesa u ovom govoru i jedan od najčvršćih zakona njegovih — jeste jotovanje”, nastavlja Stanić. „Forme kao ‘ćerati’, ‘đevojka’ i ‘śeđeti’ tako su legle u ovaj govor i bile toliko čvrste i prirodne da je izgledalo da ih ama baš ništa ne može pomeriti”.

„Danas, međutim, stvar ni blizu tako ne stoji. Bedemi jotovanja su poljuljani. Procesi dejotizacije vrlo su jaki. Nije neobično ako neko kaže ‘djevojka’, ne čak ni ‘devojka’. Deca u školi mirno pišu: ‘tjerati’, ‘grmjeti’ itd. To se, preko škole, knjiga i novina, osobito preko ovih poslednjih, polako uvlači i u govor Uskoka, u samo srce uskočkog govora, u govor tipičnog, klasičnog Uskoka. Stari dobri glagol ‘učinjeti’ polako prelazi u ‘učiniti’”.

„Kakve se promene vrše katkad u govoru, može se videti i iz toga što je pored neprikosnovenog ‘š njim’ izniklo i ‘s njim’. Iz navedenog materijala može se videti da su poprilične promene zahvatile uskočki govor i da su te promene uglavnom okrenute ka književnom jeziku. Iole detaljnije proučavanje današnjeg stanja uskočkog govora pokazalo bi još dosta drugih novih pojava. Ali će to učiniti neko drugi. Ono što sam još hteo ovde dodati jeste da su ratni i posleratni jezički procesi ovde bili vrlo živi i relativno brzi, ali da su se ti tokovi u poslednje vreme podosta smirili, ušli nekako u svoj redovni tempo kretanja, kao da je opet nastupila ‘stagnacija’, odnosno ‘evolutivni’ razvitak”.

Izvode iz Stanićeve studije objavićemo u dva dijela…

-----
Govor Uskoka

…Život uskočkog čoveka je težak („patan“). Šest meseci „zatisne“ zima pa ne da oka otvoriti, proleće i leto prođu u znojnom, mučnom radu od zvezda do zvezda. Sa strane, od države, sve do Narodnooslobodilačke borbe, ne samo da nije bilo gotovo nikakve pomoći već su, naprotiv, dolazile nevolje i tegobe — porezi, kuluci, razne druge dažbine i nameti, politička nasilja i ugnjetavanja, a u ratovima — rekvizicije, pljačke, paljevine, vešanja i ubijanja. I sve je to, razume se, stvaralo i odgovarajuće — ružne — jezičke izraze.

Gnev i kletva: – Odbi o tora, odbio ti se kus o srca! – Obrnula ti se usta za vrat! – Kakav si, stala ti voda – Śeknuo ti modri udarac u vime! – To ti bilo najpokonje! – Znao ga jad u vilice! – Od njega ni igralo ni pljevalo! – Na jade vi došo sveti Arandijo! – Oplanuo te modri poganac! – Aran ti bilo! – Vištila te strijela posred nosa! – Vuk todro (te odro)! – Zagrmijo ti grom u glavu! – Evo ti pa jedi, iźela te guba! – E neću više stimavati sijeno, izijo ga đavo! – Pukla ti paśa pogibija! – Stani, izio ti vuk džigericu! – Uśečenije ti ostanak ođe bio, sinko! – Đavo ti skamenio vilice! – Iźela ga živina, dabogda! – Šuti, zatisko ti ga đavo! – Dabogda ti se śeme utrlo! – Ne more ovi nož, popila ga munja! – Vitilj istebe izbijo (o kući). – Digni se, udarilo ti u kosti! – Pośeko te bog, šta uradi! – Ne daj u livadu, puklo ti zlojutro! – O tebe gubavci otpadali! – Oprištila te moja navaka! – Zmija te poljubila među oba oka! – Krv u kabo pomuzli! – Pošo na zo put!...

Psovke, isto tako mnogobrojne, a možda i mnogobrojnije, kao propratni jezički materijal mnogih neugodnih životnih pojava — dalji su elemenat ružnog u jeziku ovog govora, ali ih ovde, iz razumljivih razloga, ne mogu navoditi.

Ružne reči, izrazi, rečenice upotrebljavaju se u raznim drugim prilikama: – za fizički izgled čoveka ili životinje (lelek, pośosija, ključanica, kljusina, volina, duda, smlatina i dr); za prikazivanje loših svojstava: – čivitnjak, balo (blesavko), bravuśan, glibulja, džoska, kurđela, duduklina, kučkosisa, bausnile; za nadimke: Reponja, Trtica, Neslan, Gulja, Zelen (zato što zelene oči nisu prijatne ljudima ovog kraja), Šele i Šesto (zato što je čovek sa šest prsti neka vrsta izroda, tj. odstupanja od onoga što je „bog stvorio”), Čečo i dr.

U potcenjivanju: Privali, gadu jedan! – Privali, slino jedna! – Privali, smradu jedan! – Ono e gibet. – Ćuti, krpenju jedan! – Ne boim se ja takije!...; u nekoj mutnoj životnoj mrzovolji: svočad (deca), đečina, prslača (žensko dete, obično na rođenju), brničina, kosina, potočina, odrlija, planinčina, travuljčina, gromadina, „Prekukuljačijo mu se život”, „Natalarila one aljine na se”, krepać, lipsać…

Lepe, nežne, prijatne, ugodne momente života prati, razume se, lep jezički materijal kao suprotnost ružnim jezičkim pojavama. U najsurovijim životnim uslovima može tinjati ili buktati najtananija emocija…: – tata, tajo, tako, taśo, tale, tatica, majka („Đe si bijo, majko”), rod, dom, kuća, sreća, srećo, imanje, jagnje, jabuka, sunce; i bezbroj drugih reči koje označavaju ugodne, prijatne stvari i pojave za čoveka. Majka je za dete: – lila, liśa, śika, šika, śila, śiśa, maja, maka, majčica, majkić, lile, liko, lilo, liśo, śiko, śikice i dr.

Nasuprot kletvama i zlim željama nalaze se blagoslovi, dobre, lepe želje, vedrina, raspoloženje: – Bog vi pomogo! – Sve vi sretno i čestito bilo! – Ogrizalo te sunce! – Duša ti otišla u rajsko naselje! – Duša ti capćela u nebesko carstvo! – Cvijeće ti po obrazu! – Sretnje ti rane! –Blagoš mene, sunce moe! – Bijo ti bog na pomoći! – Kitila se srećom ko šenica pljevom, ko livada cvijetom, ko gora listom i voda ribom! – O tebe osto široki trag! – Ajde, kuj se goj dijevo, sreća ti na put bila! – Dabogda ti prelijevalo! (=imao svega u izobilju). – Na zdravlje vi se dolazilo! – Rodila junaka ko Miloša Obilića! – Čele ti nebo zamračile! (imao ih toliko da bi svojim rojem i sunce zaklonile). – Dočeko bijele čele! – Iljadile ti se (ovce), i dr.

Jezgrovito kazivanje, snaga izraza, slikovito prikazivanje pojedinih pojava u društvu ili prirodi, slikanje ljudskih svojstava i karaktera i sl. dosta su česte pojave u ovom govoru. Jezgrovita, zgusnuta, napeta, dinamična, izrazita pojava u životu nalazi odgovarajuću formu u jeziku:

– Objala magla Durmitor. – Uprla zavala u zavalu (vrlo česte zavale, bogat rod sena). – Ne bi dala bogu tamljana. – Voli big onoga konja no čoeka na njemu. – Nije ni muu ubio. – Osta kono kap o listu (zamalo ne umre). – Živijagu ko najljepše u boga. – Stala mu duša u kotalac. – Mrtva bi ga usta jela (kačamak, koliko je ukusan). – Živi ko pot podinu (izvanredno bogato). – Dobar bog koi ga drži (kaže se za nekoga ko ama baš ništa ne valja). – Ne može britve dočekati (treba je odmah udati). – Ništačoek! – Došla e ko verige (strašno je smršala). –Ja jednu, a ona devet. – Otišli paśim putem. – Ne umije dvije unakrs. – Darovali smo ig (jetka ironija za jevtino prodatu stoku). – Suče drob po zemlji (žena u sasvim odmaklom drugom stanju a još uvek ide na rad, ili: vrlo ostarelo čeljade koje jedva ide putem)…

FONETIKA. — …Kontrakcija vokala. Dva ista kratka vokala ili jedan kratki a jedan dugi sažimaju se u isti dugi vokal, bilo u okviru jedne reči, bilo u jedinstvenom akcenatskom izrazu (sandhiju):

a) SNA (<snaha, tj. snaa), OSTRA (<straa), JATI (<jahati), SAN (<sahan), POJATI, UZJATI, SJATI; RADI (<radiji), VOLT, MILI [<miliji], STARI, NAJSTARI, NAJPRISTOJNA, Ili (<Iliji), Mali (<Miliji), Stanin (<Stanijin), Ilin („između Petrova i Ilina dne”), Marin („više tora Marina”), Zminica, Milino (<Milijino), Milica (<Milijica), ČI (<čiji), ČIVICA (<čivijica); SVEDNO (<svejedno); BONA (<bolna), BONICA (<bolnica), PODI, U PODI (<pohodi), GAROKA, ZELJOKA, VRLJOKA, VRANOKA, MUR; „Nije DOVE (do ove) godine”...

Gubljenje vokala. — …Forme kao „prekośutra”, „prekjuče”, „preklani” i sl. m. „prekośutra” itd. obrazovale su se po ugledu na „prekonomad”, „prekonomlani”, gde je završni vokal prepozicije „preko” iščezao putem elizije…

Ima u ovom govoru i primera za eliziju [uklanjanje, prim] vokala naredne reči: – „Ne bilo mu roka (<uroka)”, „Štav (šta ovo) bi, ljudi!”, „Đeno (đe ono) se udade Milosava Gavrova?” Kad je već jednom na ovaj način dobiven oblik „roka” od oblika „uroka” (gen. mn.), mogao se posle taj oblik i samostalno upotrebljavati, tj. i u neelizijskim pozicijama: – „Ne bilo joj roka”, „Ne bilo im roka”…

Refleksi vokala „ѣ” [jat] — …Za uskočki govor najbitnije je to što se ovo, kratko, jat pojavljuje u njemu u vidu vokala „e” sa jotovanim prethodnim suglasnikom. Koliko znam, uskočki govor spada u one ijekavske govore u kojima je ova pojava najtipičnije i najdoslednije izvedena. Ti odnosi se vide iz ovog materijala:

— đevojka, đed, neđelja, Neđeljko, djelo, đenuti, međed, đeljati, đeteta (gen. jedn.), viđeti, guđeti, đe; ćerati, ćućeti, šućeti, vrćeti, uvrćeti, šćeti, capćeti; iźesti, iźelica; śever, śeđeti, śednik; ćetati, ćedilo, ćepanica…

Dosta je veliki broj imenica, obično glagolskog porekla, u kojima imamo dugo „e” od jata u prefiksu „прѣ”: – pretres, preśek, prelom, prekup, pregon, prelet, prenos, prepis, pregled, prekid, prevoz, predlog, premljer, prestup i dr.

Inače dugo jat daje ovde „ije”: – prijeklop („Ćera konja sve u prijeklop”), prijelog („Dobro ti je rodio ovi prijelog”), prijeśek („prijeśeci puni žita”), prijevor, prijevornica, prijesto, prijestolnica, priječac, prijesolac, prijeso, prijeplet, prijeklad i slično…

Najzad, ima izvestan broj primera u raznim kategorijama koji se pojavljuju u vidu jatovskih dubleta: – prepun i prijepun, preśednik i prijeśednik, prelaz i prijelaz, prevara i prijevara („na prijevaru”), prečac i priječac; i možda još koji.

Ali u uskočkom govoru ne postoje jatovski dubleti samo u vezi sa jatom u prefiksu „прѣ”, već ih ima i drugih. Oni su uglavnom rezultat dvostrukog kvantiteta vokala ili međusobnih akcenatskih uticaja i dr. Tako imamo: – vređeti i ređe vrijeđeti, vredi i ređe vrijedi, ždrebe i ređe ždrijebe, tetrijeb i tetreb, porečkati se i poriječkati se, sasvijem i sasvim, tijelo i telo, Nijemci i Njemci, zvijere („Stani, zvijere jedno!”) i zvere, zver i zvijer, prośed i prosijed, žđeljati i zdeljati. U Uskocima postoji i dublet jastreb – jastrijeb…

Sad valja nešto reći o refleksu jata „je” odnosno „e”. Kao i u književnom jeziku, a i u nekim narodnim govorima, u ovom slučaju kratko jat se dulji, pa ipak to dugo jat ne daje, dakle, „ije”, već je odnosno „e”. Evo nekih od tih pojava:

— a) u gen. mn. imenica sva tri roda sa kratkim jatom u nominativnom obliku: – suśeda, međeda, djela, đela, pośeda, vljera, mljera, śera, koljena, beśeda, biljega, ljeta itd; — b) duljenje kratkog jata vrši se i ispred dva suglasnika od kojih je prvi neki sonant: – śenka, Neđeljko, ali ne uvek: – vljerna, vljernos i sl; — v) istu pojavu sretamo i u hipokoristicima: – đešo, đedo, Đeva, Šćepo; — g) ovamo idu i neki učestali i trajni glagoli: – premlještati, namlještati, zamljerati, pomljerati, ośećati…

Novi jatov refleks imamo i u formama: – śeromag, śeromašan, śeromašica, śeromaština, śeromaški („Kako živite?” — „Śeromaški”) itd. pored: – siromag, siromašan, siromašica, siromaština, siromaški i sl.

Primeri u kojima se nalazi sufiks „ijer” mesto književnog „ir”. Tu pojavu imamo i u rečima stranog i domaćeg porekla:

— vanpijer, vodijer, kosijer, pastijer, putijer, kolijer, kunpijer, kunpijerište, vakijer, indžilijer, brigadijer, komandijer, pancijer, poštijer, talijer i dr. Ovamo idu i: – bandijerna i lukijerna.

Neke od tih imenica danas se, osobito među mladima, uveliko govore sa sufiksom „ir”: – brigadir (razume se, u novom značenju ove reči), vakir, pastir i sl. Uticaj književnog jezika ovde je očigledan…

Sekundarno jat imamo i u rečima: – kiśela, kiśelo („Ovđe mlijeko prekiśelo”), kiśelica, ukiśeliti („Jesi li ukiśelila mlijeko?”), raskiśeliti („Raskiśeliše li ti se opanci”) i slično, zatim u reči: – „vrkađela” (ital. forcadella) pored nejatovske forme „vrkadela”…

U uskočkom govoru mogu se sresti razni ekavizmi. Pored: – rečit, goreti, preći, bregovi, mreža gen. mn, vreća gen. mn. itd, ima i ovakvih: – telo pored tijelo, teskoba, razdeljak, zdeljati (pored žđeljati), svećica, zenica, blagddetan, celivati, opletati, ozleda, cesta, slezena, neko, nekad, neki, nešto itd.

Ti ekavizmi nisu, razume se, nastali isključivo pod uticajem ekavskih govora, već se nekim od njih mora tražiti poreklo na samom tlu ijekavskog govora. Neki su nastali kao rezultat glasovnih zbivanja, kao „rečica” i sl, a neki opet pod uticajem kakvog drugog faktora: oblici kao „neko” i sl. razvili su se, kako se pretpostavlja, pod uticajem rečce „ne“; „telo” je verovatno ušlo iz crkvenog, itd.

Međutim, ovde treba reći nešto o najnovijim uticajima ekavskog govora na uskočki govor (putem književnog jezika: novine, radio, knjige, udžbenici itd, zatim putem mešanja stanovništva). Ako je nekad bilo neugledno čuti oblik „lepo”, danas se mirno izgovaraju čitave ekavske rečenice i izrazi: „Daj mi jednu česmu belog luka”, „Nasrko san se mleka” itd.

Ako se natpisi na seoskim grobljima, kao „OVDE POČIVA…”, koji postoje pored formi: „OĐE POČIVA…” i „OVĐE LEŽI…”, ne mogu uzeti kao potpuni argumenti, ipak je sasvim jasno da se ne mogu ni sasvim odbaciti; danas se, dakle, mogu čuti u uskočkom govoru sve tri forme: „ovđe”, „ođe” i „ovde”, čak i književno i knjiško „ovdje”…

KONSONANTIZAM [broj i svojstvo suglasnika, prim]. — …što se tiče samog sklopa i sistema konsonantizma uskočkog govora, ima nekih bitnih, kvalitativnih razlika između ovog govora i književnog jezika… u njemu postoje glasovi „ś” i „ź”, koji NE POSTOJE U KNJIŽEVNOM JEZIKU.

U ovom govoru ne postoji glas „з” (dz), ali nije isključeno da je bio donesen na uskočko tlo u primerima kao „bronзin”, „biзin”, „зipa” i sl, pa je posle, udaljivši se još više od mesta koja bi ga mogla pothranjivati, sasvim iščezao…

Slabljenje artikulacije na završnom delu reči dovodi katkad do gubljenja krajnih suglasnika ili završnog dela reči: – „Ne(n) zna ja” ili „Ne zna ja” (<„Ne znam ja)”, „Što zna ja?” (ili sa manjim ili većim nazalnim bojenjem vokala „a”: „Što zna(n) ja?)”, „Ne reko li ti ja?” (nije ovde u pitanju prosto gubljenje glasa „h” kakvo susrećemo u slučajevima kakvi su „ajduk”, „aljina” itd., već je, usled slabe artikulacije, tu izgubljen zamenik glasa „h”, glas „g”; – „Oli jes?” (<„Hoćeš li jesti?”) itd.

SUGLASNICI „Ś” I „Ź”. — Ova dva prostrujna šuštavca, kao što smo već rekli, ne postoje u književnom jeziku, ali postoje u priličnom broju narodnih govora. O prirodi ova dva glasa dosta je govoreno u našoj dijalektološkoj literaturi…

Iz ovih navoda vidi se, između ostalog, nekoliko stvari. Prvo, da se naši dijalektolozi i lingvisti ne slažu potpuno u prosuđivanju prirode ova dva glasa. Drugo, da jedni smatraju da ova dva zvuka predstavljaju meko ili umekšano „s” i „z”, dakle da je u njihovoj prirodi karakteristična piskavost. Treće, da drugi misle da su to šuškavi, a ne piskavi glasovi, tj. da je šuškavost jedna od njihovih artikulacionih karakteristika. Četvrto, da u prirodi ovih glasova postoje elementi koji ne dopuštaju da se uvek sa sigurnošću reče jesu li to meki ili umekšani suglasnici „š” i „ž” ili meki ili umekšani suglasnici „s” i „z”. Peto, svi se, razume se, slažu u tome da su glasovi „ć” i „đ” afrikate, složeni, sliveni glasovi, čiji je prvi deo eksplozivne, a drugi spirantske prirode.

Što se tiče prirode ovih glasova u uskočkom govoru, u kome su DOSTA RASPROSTRANJENI, OSOBITO GLAS „Ś”, moram reći da oni predstavljaju meko (ne: umekšano) „š” i „ž”. Šuškavost, a ne piskavost, bitna je karakteristika njihove prirode u uskočkom govoru.

To su dva meka i blagozvučna glasa; oni dosta doprinose mekoći ovog našeg planinskog govora. Pre svega, tačno je da je pri izgovoru glasova „ś” i „ź” rezonator plići nego pri izgovoru glasova „š” i „ž”, ali je širi odnosno dublji nego pri izgovoru glasova „s” i „z”, tj. tesnac se ne sužava toliko da bi ovi glasovi iz sfere šuštavosti prešli u sferu piskavosti…

Uskočki glasovi „ś” i „ź” su, pre svega, rezultat najnovijeg jotovanja „sj”>„ś” i „zj”>„ź”:

a) śera (Ima śere u ovoj jarini), zaśera, śerljiv, śečivica, śeča, śečivo, śenokos, śeme, śednica, preśeniti (zaći; „Preśenilo sunce”), śutridan i šutradan, iśeko, saśekli, paśaković, uśeka, uśeknuti, śeruša, śeknuti, uśekiričiti, śecavac, nauśečenije, ośeći, śetva, uśeđeti se, śenica (vrsta ptice), śečina (brst), pośećati se, ośečak, śajoka, śaja (zrak, sjaj), śetati se, śečenije, śaka (sunce, svetlost), pośetiti, śeromaština, pośetovati (<posjetovati - posvjetovati), śetovati, ośetiti, śeli, śedijasmo, śeka (ćud, narav), suśetiti se, śerkas, pośaj, śedaj, raśeći, śedište, pośeđelica, guśenica, prośed i dr;

— b) iźede („Iźede me nakav gnjijev”), iźedem („Daj mi što da iźdem”), iźeli („Iźeli ve vuci!”), iźelo („Nešto ga iźelo, pa se češe”) i slično.

Kao što se vidi, frekvencija glasa „ś” u uskočkom govoru u kategoriji jotovanja dosta je velika. JOŠ JE VEĆA u hipokorističkim rečima (vlastitim i apelativnim imenicama, katkad pridevima, glagolima i drugim rečima):

a) GAŚO (Gavrilo, Gašo), JAŚO (Jagoš, Jakov), NOŚO, NOŚKO, NOŚICA, NOŚOE, NOŚAN (Novica, Novak), MRŚO, MRŚKO, MRŚAN (Mrdelja, Mrdak), JOŚO, JOŚKO, MIŚA (Milica, Milojka, Milosava), PEŚO, PEŚKO, PEŚIKA, PEŚIKAN (Petar), MAŚA (Marija), DAŚO, DAŚAN (<Dašo-Danilo), ŚUMA (Milosava), ŚOLA (Ikonija), ŚOLE (Šole), DAŚA (Darinka), ŚALE, ŚAKO (Sava, m., Sávo), DIŚA (Dida < Sáva, ž.), LAŚA (Labuda), MOŚO (Milosav), DUŚO, DUŚKO, DUŚANČE (Dušan), KOŚO (Vukosav), UŚO, UŚKO, UŚAN, UŚICA, UŚOE (Uroš), BUŚA, BUŚKA (Bula), VEŚO (Velimir), BOŚO (Bogdan), MIŚO (Mišo, Miloš, Mihailo, Milija), ŚENJA (Seka), RAŚO (Rade, Radoje), JUŚA (Julka) itd.

— ŹALE, ŹAŚKO (<Žale, Zale-Žarko, Zarija), ŹALA (<Zala<Zagorka), ŹOLA (<Zola<Zorka), Źila (Źivana) i sl:

— b) taśo (tata, sin), beśo (betl), saśo (sans), śika (dobra, mlečna krava, ovca; majka), śila (majka), śiśa (sisa; majka), śile, śiko, biśa (bela kokoška), śuša i śula (devojka), duśa (duša), uśko, uśo (ujak), vuśko, vuśo (vuk, znak zaostalog strahopoštovanja), śin (sin, „moj śin”, „śine”), vośo, volaš (vo) itd; maźunak, maźunac (i ir.), maźunče, maźunčad, biźo (<bizo, „biźo moj”), biźin (bizin), maźunka (mazunka) i sl;

— v) maeśan (maešan), maśi, tanaśan (tanašan), bjeluśan,

— g) naśa („naša Źola”);…

Za slučajeve glasa „ś” navedene u ovoj tački ne može se, kako se vidi, reći da su svoj glas „ś” dobili putem jotovanja.

Kako je nastalo ovo „ś”?...

Nastavlja se