Ś i Ź u Uskocima (1974, drugi dio)

Priredio: V.J.

Ovo je nastavak sa izvodima iz „Govora Uskoka” Milije Stanića; prvi dio njegove studije na linkovima je dolje, a tu su i radovi još nekih autora o upotrebi glasova (fonema) „Ś” i „Ź” i spektru drugih obilježja narodnoga crnogorskoga jezika u Vasojevićima, Bratonožićima, Kučima, Piperima, Lješkopolju, Zeti, Podgorici, Pivi, Drobnjaku, Nikšiću, Grahovu, Banjanima, Rudini, Goliji, Bjelopavlićima.

Stanić je objasnio da je frekvencija glasa „ś” u uskočkome govoru u kategoriji jotovanja povelika, a još veća u hipokorističkim riječima (vlastitim i apelativnim imenicama, katkad pridjevima, glagolima i drugim riječima), te da se ne može reći da se „ś” dobija samo putem jotovanja. S tim u vezi, Stanić opovrgava jednu od tvrdnji oko „ś” srpskoga lingviste Pavla Ivića (1924-1999). U Uskocima, piše Stanić, „upotreba glasa ‘ś’ gotovo je neograničena”…

-----

SUGLASNICI „Ś” I „Ź”. — … [još tipičnih primjera upotrebe „ś” i „ź” i govoru Uskoka, prim]:

– maźuniti, umaźuniti se (ugojiti se, udebljati se), taśunati, śuśnuti (šušnuti, pojesti), pośo („Sa srećom pośo”);

–  biźoma (bizoma), guś, iś, śok, poś, aeś, ćaeś, taśun (otac, takođe „taśun-taśun-tanana”), śikec, miś (obično ponovljeno nekoliko puta), maiś, voleś, galeś, jeleś itd.

Mislim da se naučno jezgro konstatacija ne može pobiti. Glasovi „ś” i „ź” su vrlo meki i pogodni za iskazivanje toplih, nežnih osećanja. 

Hipokorističnost je, dakle, svakako teren na kome su se, u ovakvim slučajevima, razvili glasovi „ś” i „ź”. A posle je, kao i kod drugih hipokoristika, mogao nastupati i nastupio je proces uopštavanja i prerastanja hipokoristika u nehipokoristike, tj. jedan te isti hipokoristik mogao je sad biti i hipokoristik i nehipokoristik.

Tako, kao što je hipokoristik Miśo (prema imenu Miloš ili kojem sličnom) mogao prerastati i prerastao u nehipokoristik, obično ime Miśo, koje je posle, kao ma koje drugo obično ime, moglo imati svoj hipokoristik u formi Miśo, i ostati hipokoristik prema Miloš, tako su i, recimo, hipokoristici Miśa, Maśâ, Mâśa, Śuma, Mośo i sl. mogli prerastati i prerastali su u redovna vlastita imena ne izgubivši ni funkciju hipokoristika, tj. Laśa je ostalo kao [ženski] hipokoristik prema Labuda i samostalno vlastito ime.

Drugim rečima, hipokoristici ove vrste rasprostrli su se do u oblast neutralnih vlastitih imena, tj. suglasnici „ś” i „ž” u ovoj kategoriji reči u uskočkom govoru ne moraju uvek biti znak milošte, ni hipokorističnosti; njihova je služba danas mnogo slobodnija i šira u ovom govoru.

To je jedna strana ovog pitanja, a druga je — razmeštaj i rasprostranjenost ova dva konsonanta [suglasnika]. Mislim da je upotreba glasa „ś” gotovo neograničena u uskočkom govoru i da gotovo nema vlastitog imena, muškog ili ženskog, od koga se ne bi mogao napraviti hipokopistik sa glasom „ś” u sebi, a tako je i sa ogromnim brojem apelativa, a i drugih leksičkih kategorija; drugim rečima, glas „ś” je vrlo aktivan format u tvorbi reči uskočkog govora.

Svakako se u okviru te konstatacije nalazi i pitanje razmeštaja suglasnika „ś” i „ź”. Prof. P. Ivić, polazeći valjda od pretpostavke da su glasovi „ś” i „ź” samo jatovskog porekla u našim jugozapadnim govorima ili ne našavši ih nigde na ultimi u našoj dijalektološkoj literaturi, veli [— u citatu koji slijedi, Ivić koristi ćirilične grafeme „ć” i „з́” da obilježi „ś” i „ź”, prim]:

„Razmeštaj fonema Ć i З́ nije tako slobodan kao kod drugih konsonanata: nema ih na primer u finalnom položaju“. [citat iz: P. Ivić, „Dijalektologija srpskohrvatskog jezika”, Novi Sad, 1956,133]

Primeri kao „śever” i Mośo potvrđuju Ivićevo mišljenje o inicijalnom i medijalnom položaju glasova „ś” i „ź”, ali se primeri kao: – „ćaeś”, „maiś”, „voleś” itd. u uskočkom govoru suprotstavljaju njegovom mišljenju da tih suglasnika nema u finalnom položaju.

Ali ne samo navedeni primeri već i mnogi drugi. Kao što je normalno da se u nežnom raspoloženju kaže: – „śine moj” ili „moj śin”, tako je isto obično da se u takvom raspoloženju kaže: – „moj Jagoś”, „moj Milaś“,„moj volaś” itd.

Svi ovi primeri istovremeno pokazuju da ni slučajevi kao Maśa, Maśo, Gaśo, Śago, koje je M. Stevanović naveo kao primere u kojima je „ś” postalo jotovanjem [vidi na linku dolje, prim], nisu ili ne moraju biti rezultat jotovanja; kad se jednom, na ovaj ili onaj način, oformio kao formant, suglasnik i je posle mogao dejstvovati i širiti se potputo samostalno, bez ikakve veze sa glasom „j”. Tako suglasnik „ś” u, npr. „joś” (isp. „joč”) nema nikakve veze sa jotovanjem.

Kao što se vidi, raspored glasova „ś” i „ź” sasvim je neograničen i potpuno slobodan kao i raspored drugih fonema uskočkog govora po pozicijama; međutim, ako izuzmemo emfatički govor, primena je znatno ograničenija.

[Danilo] Vušović veli da se glasovi „ś” i „ź” „mogu dobiti ako se iza ‘ś’ i ‘ź’ (obično u prefiksu) nalaze palatali ‘ć’ i ‘đ’ (a često i ‘lj’ i ‘nj’), dakle, danas meki glasovi. Prirodno je da će se u takvim sluča jevima kod ‘ś’ i ‘ź’ jače osećati frikativni elemenat, tako da bismo tu imali prelazne zvukove ‘ś/š’, odnosno ‘ź’/’ž’: ‘iśšerati’... ‘iźžđeljati’... ‘iźžljevati’… ‘iźžnjegovati’…“ [vidi na linku dolje, prim].

J[ovan] Vuković, međutim, veli da u Pivi i Drobnjaku glasovi „s” i „z” ne prelaze u „ś” i „ź” ispred glasova „ć” i „đ”, odnosno ispred mekih suglasnika. On pak nalazi da su suglasnici „ś” i „ź”, dobiveni asimilacijom od „s” i „z”, umekšani narednim mekim glasom „ć” i „đ”. Primeri za takvo, umekšano „š” i „ž” bili bi, po njemu: – išćerati, ižđeljati, kršćen, čašćen, ižđikati, ižljubiti, š njim, iž njega, š ljubavi, ž đevojkom [vidi na linku dolje, prim].

Ovo što je prof. Vuković rekao za pivsko-drobnjačke govore važi i za uskočki govor. U ovom govoru nema, dakle, asimilacije u pomenutom položaju u pravcu glasova „ś” i „ź”, već samo u pravcu umekšanja glasova „š” i „ž”. U primerima kao: – šćerati, išćerati, Šćepo, ižđeljati, išćil, bešćenje, š njim, š njom, ž đetetom, iž nje, iž njega, ižljubiti, čašćen i sl. nikako se u uskočkom govoru ne može govoriti o potpuno razvijenim glasovima „ś” i „ź”, već samo o izvesnom umekšanju glasova „ś” i „ź”.

Međutim, kad se glasovi „s” i „z” nađu ispred glasova „ś” i „ź”, onda se oni putem pozicione asimilacije pretvaraju u „ś” i „ź”:

– razśećih > raśeći <rašśeći> raśeći; „Iskučićeš ti nešto i Źala (<iz Źala iž> Źala>i Źala) itd.

Pored gore navedenih načina postanka glasova „ś” i „ź”, ovo je još jedini slučaj njihova postanka u uskočkom govoru. Ali, kao što se vidi, oni, nastajući u asimilaciji, odmah se i gase…

JOTOVANJE. — …Najdoslednije jotovani suglasnici u najnovijem jotovanju u uskočkom govoru jesu „d” i „t”:

„dj” > „đ”: – đevojka, đed, đetelina, đeljati, đedovina, đeca, đečina, pođetinjiti, đetić, đevojčina, đever, đešo, đeverovati, zastiđeti se, viđeti, đetinja (u drugom stanju), guđeti, razguđeti, opoviđeti („Jesi li opoviđela vas poso?”), zaviđeti, uviđeti, izviđeti, Neđeljko, đeljati, đe, đeđe, pođeđe, neđe, niđe, đekad, pođekad, pođegda, đešto, đekoi, pođekoi, đeko, pođeko, pođešto, đelo („Nastaviše krvno đelo”, Sva će đela izać na viđela”), đegda, đeljotina, viđelo („Zaždi viđelo”), poneđeljnik, kuđelja, sviđeti se, bažđeti, śeđeti, neđelja, đesti, sviđeti (svršiti posao po kući; „Jesi li sviđela sve po kući?”), žđetna, žuđeti, đetićak, stiđeti se, ođeća, smrđeti, uđesti, uđela, uđenuti, pośeđelica, uśeđelica, viđelica, ođe, pođeđen, poneđe, nođe, zabažđeti, nađenuti, zađevojčiti se, đevovati, siđeti, vređeti, zađenuti („Zađeni ovu iglu”), đetinjstvo, đetinjiti, pođetinjiti, naśeđeti se, ođenuti, ođeven, ođesti, đevojčica, ižđesti, ižđenuti, priviđeti se („Priviđelo mu se na Marića glavici”), poluđeti („Jesi li poluđela?!”), izblijeđeti...

„cj” > „ć”: – ćevnjak (cijev, gole mršave noge; „Obrglio vatru ćevnjacima”), ćetati, proćetati, prećetati, ćedilo, ćedaljka, ćetulja, ćetonja, ćeta, ćepak (koji se lako cepa), ćepanica, ćelica („Rasplećo san se dok sam razoro onu ćelicu”), ćelokupan, sv. Ćetonosije, Ćetko, ćetan, bešćenje (bescjenje)...

PRILOZI. — Forme priloga vrlo su raznovrsne. Prilozi potiču iz raznih izvora, mogu biti imeničkog, zameničkog, pridevskog itd. porekla, a ima ih, razume se, koji predstavljaju prave priloge. Oni, zatim, mogu biti najraznovrsnije složeni ili predstavljati razne klišeirane ili eliptične rečenice. Dosta ih je koji su u ovaj govor ušli iz drugih jezika, većinom iz turskog.

Raznovrsnosti oblika priloga doprinose, pored ostaloga, i raznovrsne glasovno-morfološke mogućnosti. Karakteristično je i to što se za isti ili nešto varirani pojam upotrebljavaju dva ili više srodnih priloga ili bar oblika koji se međusobno razlikuju partikulama:

a) ovako, vako, evovako; ovoliko, voliko, evovoliko, ovolišno, ovoišno, voišno, ovoišno; onako, nako, enonako itd; — b) sad, sada, sade, sadek, saden, tada, tade, tader, taden, kud, kuj, ku, kuda, kudar, kudan, kudije, kudijen, kudijer; ovuda, vuda, ovudije, ovudijen, ovudijer, vudije, vudijen, vudijer; tuda, tudar; tudije, tudijen, tudijer; onuda, nuda, onudije, onudijen, onudijer, ovamo, vamo, amo itd; — v) otale, otolen, otle, otlen, otalen, odavle, odavlen, odovle, odovlen; — g) pôlako i polâko, lagano, polagano, polagance, polagačke, polagigano (u šali, „ćosanju“), najlak, ponajlak; d) malo, malečko, maličak, malečak, pomalo, pomaličak, lijek, liječak, liječić, zalijek, zaliječak, zaliječić, maešno, maeśno; — đ) naokos, naokoske…

PRILOZI ZA VREME (VREMENSKI) -

– oničas (smesta, odmah), čas („Pričekaj čas”), taistačas, tačas (1. odmah, smesta: „Tačas ode”, „Đevojka tačas skoči i ode na vodu”; 2. za trenutak: „Daj mi tačas nožice”), časom („Odnijeg joj časom”), časkom, maločas, časprije („Časprije dođe?”), skvakičas (vrlo često), otkasebe (odavno), jednom (1. u jedno vreme, nekad: „Da ve sjašem s vrata jednom”; 2. jedanput: „Zemanuo e jednom”; 3. nijednom: „Ne mogu jednom ključiti”);

– jedanak (1. odmah, smesta: „Pričekajte, jedanak ćemo”; 2. istovremeno, u isti mah: „Jedanak zapucaše puške”), sad, sada, sade, sadek, sader, saden, onomadne (prekjuče, a ne: „pre neki dan”), uonoliko (u onaj čas; „Uonoliko zavikaše ljudi”, „Uonoliko udari kiša”);

– tade („Bijaše tade koliba ođe”), tader („Tader bi me slušo”), dosad i dosada („Valilo dosad nikome nije”, „I dosad i posad”), tada („Tada Lala zaleleka”), onda, ondar, odonda, onomad, ondaj;

– osad (odsad), osele, otad, zadugo („Zadugo nije dolazio”), uvijek („Mi ga trpaj, a ono uvijek u zavali!”), sve (uvek; „Sve u istoj đeisiji”), prekotar, zemanile (u svoje vreme, nekad; „Zemanile mogo sam dobro skočit”), vaktom, poneari („Plasti poneari”), dovijek(a) („Dovijek joj cingar u ustima”, „Dovijeka na istome”, „Dovijek radi napapar”), zadovijek („Kuku mene zadovijek”), vavijek, zanavijek, vazde („Vazde e lijep bio”), vazdi, vazda („Oni gerelj je vazda čis i opran”), opet, ope, jopet („Sad oće jopet da oduzimaju”), jope, nigda, kadgoj („Ti śede kadgoj, a ja nikad”), negda;

– ujutru (nema „ujutro”), zajutra, zarana, zorom („Otišo e zorom”), danju, udan, zadana, pozasuncu, pozasunca, zasunca, pozadana, naobdan, prodan, preodan, prekodan, obdan, naobdan, podanu, prekodan („Preko dan leži u škripu”), zavida („Dako dođe zavida”), dnevi, śutra („Śutra ćemo kositi), prośutra, prekśutra (ređe: prekośutra), śutridan, śutradan, koliko danas, koliko śutra, podanas („Podanas nek misle oni”);

– dosle („Sve dosle mi je pričo”), doslen, dosele, kad („Big, no nemam kad”), najpošlje, najpotlje, najposlije („Najposlije kako oj!”), potlje, pošlje, poslije, doma, izma, prije („Reko mi ne prije”), najprije (prvo, u početku,: „Najprije ne dala ga po iljadu dinara”);

– jesenas („Ako zdravlja bidne, gradićemo kuću jesenas”), naesen, ljetos, proetos, proljetos („Kupio e proljetos odijelo”), zimi, zimus („Zimus žaljag umrijeti”), jakom („Jakom idu ladni dani”), mljesečno, lani (nema „lane”; „Lani je vuda bilo bolje”), onomlani („Dolazio e onomani”), preklani, prekonomlani, juče („Juče e bilo studeno”), više (već; „Ne mogu više ni pro praga”);

– obnoć, unoj, noću, sinoj, utonoća, onovečeri („Bio sam onovečeri kod njig”), onjovečer, onoveče, prekonovečeri, prekonovečer, prekodoveče, noći („Radi se i dnevi i noći”), ponoći, doveče, dodoveče („Čekaću te dodoveče”), svunoj, posvunoj;

– đegda, pođegda, đekad, đekada, pođekad, pođekada, utoliko („Utoliko udari grom u plas”), dockno, često, češće, počesto, počešće („Javite se počešće”), otprije („Otprije se drukčije radilo”)…

PRILOZI ZA MESTO I PRAVAC —

– poniže, poviše, otle („Otle ti ne izjavljuju”), otole („Bljež otole, đavole jedan!”, „Davno e otole iselio”), otale („Bljež otale!”), otalen, odatlen, odovle („odovle do Kolašina”), odole („Još zavati odole!”), odovlen, odavle, odavlen, dotle, otle-dotle (blizu, sasvim blizu; „Aide, skoči /trkni/, nema otle-dotle”);

– đe („Nemam đe”), neđe, niđe („Niđe ni čut ni viđet”), đeđe, ođe, tu(n), nođe („Nođe e grbm zagrmio”, „Nođe sam stijo panut”), kuj („Nemam kuj)”, kud, kuda, kude, kudije, kudijen, otud („Otud ćeš dojati na našem konju”), otuda, onuda, ođen;

– uvisinke („Diže nogu uvisinke”), dotole, otlen („Otlen na vrata bljež”), donle, donlen, doonlen, dodole, odanle („Izagnali ne odanle”), ondalen, odonud, otalen, dotlen, napremase, daleko, dalje, dilje („Od onoga valja pa dilje”);

– ozgor, ozdolj, tamo, potamo, osprijed, ovamo, vamo, amo („Svini /lučem/ amo”), onamo, gore, pogore, podolje, nagore, nadolje, ozgo, dolje, ozdo, odozdor, odozdolj („Ja ću naljeć odozdolj”), odozgo, odozgor („Doće oni odozgor”);

– tuj, svuj („Svuj ga traže”), odnekuj („Jednu veče banu odnekuj”), svukud, svukuj, svukuda, vuda, vudije („Eve i vudije razdvajaju se”), vudijer, nuda, nudije („Pokosite ono nudije”), nudijer, tuda, tudije („Neka ig tudije”, „Tudije e prošo”), tudijer, onudije, onudijer, ovuda, ovudije („Oćeš li da ća najavim ovudije?”), ovudijer, vudijen, nudijen, ovudijen, onudijen, tudijen, tudijer, zodole, odavle;

– neokle, neoklen, donekud, odnekuj, najandal (upreko, u stranu), pođeđe („Drmni pođeđe ovi tavanjak”), poneđe, nođen, naviše („Ode nekuj naviše”), naniže, nekud („Strko e nekud”), nekuj („Izgubio se nekuj”), odovud, odonud, onje („Onje sam ig našo”), nonje („Bio e maloprije nonje”, „Taman nonje su stanovali”), ovđe;

– naprijeko, uprijeko, otude, đe drago („Turi ga đe drago”), doklen, ponaniž („Okreni ga ponaniž”), unutar, nikuj, nikud, niokle („Nema niokle dinar”), naoklen, okle, oklen, dokle, okle-dokle, dovle („More e /elektriku/ dovle doves”), dovlen, svuđe, iđe;

– izdalje („On je izdalje”), onekle, oneklen, osvakle, osvaklen, nekud, nekuda, nekudije, nekudijen, nekudijer, oduvozdolj, dole, dolen, nikude, nikuda, tamo, niže, ovudar, vudar, tudar, onudar, odakle, odaklen, otude, otud, otuda, ponaniže, ponaviše.

– tu-tu („Tu čuj, tu vidi”; ni traga, nikad više, propalo), namljesta, kudar, ponagore, ponadolje, neotkud (odnekud), ikude („Moš li, Petre, ikude?”), ikud, ikudije, vudaj, čak, kuj („Big, no ne znam kuj”), akobogda (kuda?), doma, kući, naprozori…

PRILOZI ZA NAČIN (NAČINSKI) —

– čoečki, naokos, naokokse, ljucki, naški („On govori naški”), ponaški, podnaški („Ja sam to uradio podnaški”), njinski, mojski, pomojski, vaški, tvojski, svojski, potvojski, povaški, ponjinski, vučki, zečki;

– rât (X: „Mogu li do noći stići u Brcki Katun?” Y: „Moš rat”), ovako („Nika se ovako ukapila nijesam”), vako („Duše mi, vako e”; „Vako ne valja”), tako („Ne tako no ovako”), nako (X: „Kako si?” Y: „Nako”), kakono („Kakono bi?”), nekako, nikako, svakojako, kako mu drago, kako bilo, trke (1. trečeći: „Trke, bore!”; 2. lako: X: „Može li on to uraditi?” Y: „Može trke”);

– najlak („Ja sam najlak kosio”), ponajlak, polako, polagano, polagačke, polagigano (šaljivo), kličke („Vući se kličke”), puštimice, pušćimice, šenično (umiljato, mazno; „Šenično govori”), muvte (džabe; „Oće muvte”), alaburde (juriš, trkom; „Ne čini uzmaka, no alaburde”), brdonožice, zajad (krivo; „Bi mi zajad”), naoposlo, naopako, naopačke, džaba, natenan, natenane, bodinke;

– sigur, posigur, posigurno, sigurno, đuture (otprilike, odoka), dooka, otprilike, poprilici, đusto (tačno, kako treba, čisto; „Đusto e skočio”), uvar („Uvar bi bilo izimiti dvije krave”), zauvar (korisno), nagore, nabolje, bodimice („Sišo e bodimice”), ovrlje (onako, otprilike, odoka), paske („Dojavi ovce paske”), paskom, pasom („Javili smo ig pasom), ušimice, ničke („Pao ničke”), bušimice (iznenada), trkimice, unavoice (unaokolo: „Ide unavoice”), podistinski („Kaži ti to mene podistinski”), oblimice („Jede oblimice”);

– pri padom (uzgred), žao, nažao, nažo, žalije, najžalije, paski, napatar (naporno), unakrs („Ne umije dvije unakrs”), stoećke, śedečke, śeđečke, śedenji, ostojke, momački, vučki, ajdučki;

– steretice (na teretu), čerenbake („Sve čerenbake po krevetu”), pravo („Nije ig pravo pomagat ka su pošli đavoljiiem putem”), nauśečenije („Naušečenije po njga)”, branačke („Svukoše ga branačke”), naipac (naporno, trudno; „Kosio naipac cio dan”), navalice („Ona e tako navalice učinjela”);

– gredom (uz put), zlaradice (zlonamerno), vreško (jako, vruće), uprijekrs („Metnula ljuske uprijekrs”), izduška, nadušak („Popijo e kilo varenike izduška”), vaketno („Uradi o e, ali bogme vaketno”), miletski, šuveli (aljkavo, slabo), ševeli (slabo, loše), nazdo (na silu, silom), izatrke, smljesta („Najbolji je i izatrke i smljesta”), trke („Trke, bore!”);

– straše („Straše me bilo od njega no o đavola!”), šalbeno (iz šale), kami, dreto (pravo), obravno, zorom, zor, zorole, čivte, čivtimice, odsumice, osumice, zglave („Pogibosmo zglave”), barabar („Volim ve barabar”), otimice, neotično, naprešito („Naprešito e došo”), jadoliko (jadno), iznajbolje, cipom („Svi cipom rekli”), velaule, mrzno („Nije joj bilo mrzno”);

– grcko (otužno, odvratno), oćko („Ako ti bidne oćko”), nalećke, porebarke, potrbuške, trupačke, pobaučke, pobauške, šumovlakom (neprimetno, kradom), izaramenica, sneruke (nezgodno, postrance; „Bilo mi je sneruke”), poganski („Poganski igraš”), mlatačke, šeraile (slobodno, mirno, lagano, po volji), napolice, sutakom, poleđuške, potrbušice, sputno, zluradice (zlonamerno), dupke („Oba su mi oka stala dupke”), ajzbogom (gotovo), ovlado (polagano), pobauljke, pobolje…

PRILOZI ZA KOLIČINU (KOLIČINSKI) —

– malo, pomalo, noliko, mlogo, ovoišno, ovoiśno, toišno, toiśno, sublizu, količko („Iś, količko mi dade!”), stonasto („Stonasto sam ođe ratnija”), maličak, malečak, zalijek („Zalijek mi kuću ne razbi”), zaliječak, zaliječić (zamalo), komat (X: „Koliko ima još do Timara?” Y: „Ima komat”), maečak („Daj mi maečak”), bolje (više; „Bolje ni se dopala ova”), jače, pojače;

– kastig („Mogo bik ti kastig reći”), odveć, odviše, poviše, pregnato („Vrijedan je pregnato”), sadi (sasvim, potpuno; „Ti si sâdi lud”), o-o-o (mnogo; „Ima do Bijele sat i o-o-o!”), punano („Ima punano đece”, „Ima ga i njemu punano”), po (pola), potako, polijo, sublizu, poživo („Šćela sam da zamijesim poživo”), napoli…

UPITNI PRILOZI —

– đe, koliko, pokoliko, okle, čudo, rašta, kuj, oklen, kudije, kudijen, kudijer, eda („Eda Jola?”), kamo (Kamo ti konj?), a(n) (što je?), neli (zar ne; X: „Neće doći”. Y: „Neli?”; ovo treba razlikovati od neli - „nećeš li”: „Potrči neli ga uvatiti”) i dr.

PRILOZI ZA POTVRĐIVANJE, UVERAVANJE, SLAGANJE, ODOBRAVANJE —

– tešto (neka, dobro, u redu), ejvala (tako, da), averim (bravo, odlično), da, jes, jeste, eja (X: „Daj mi nož”. Y: „Oni veliki?” X: „Eja”), neka (u redu, dobro; X: „Odjavio Mitar ovce u Glave”. Y: „Neka, neka”);

– akoće (dobro, u redu); beli (zaista, sigurno), bezbeli (zaista), sigurno, posigur, n-n (da; X: „Je li došo Iko?” Y: „N-n”), tako (X: „Pokosili smo livadu u Vikalicama”. Y: „Tako”);

– ada (da, jest, kao prisećajući se; X: „Je li Joko bio u Nišić?” Y: „Ada, bio e”), zaisto, ê (da; X: „Ubio ga oni”. Y: „Je li oni sin Lazarev?” X: „Ê”), svakako, adano (da, nego kako), bogami, dabogme, bogme, ada (da, nego; X: „Ide li i on za Borovu Glavu?” Y: „Ada”), ela (da), vaktile (zaista), vala…

PRILOZI ZA SUMNJU, NEIZVESNOST, NESIGURNOST… —

– moguće, vljerovatno, vljerujem, svakako, toboš, meščin („Nado san se da izide, pa meščin neće), jamlim (Jes, jamlim, bogami!), janim, jamli, bireko („Birek si utučen!”), regbi, barek (izgleda, reklo bi se), naprilik (poprilici; „Nije, naprilik, izlazio”), đeli („Učijo e u Pljevljima, đeli”), napamet (verovatno; „Napamet će ga oćerat u Šavnik”), zamisao (mi je), nadam se...

PRILOZI ZA KLETVU, ZLU ŽELJU… —

– kuku („Biće ti kuku”; „Kuku ga mene”), dabogda, bestrva („Stanijo se bestrva!”), nazoput, nauzočas, naupriču, nauzovanj (obično u blagoj formi), uzovanj (obično u blagoj formi; „Uzovanj ti bilo!”), aran („Aran ti bilo!”), naopako („Naopako ga śela!”), uzočas, uzličas, nauśečenije („Nauśečenije ti put!”, „Nauśečenije ti bilo!”)…
 
arrow_forward