Ś i Ź u Crmnici (1938)

Priredio: V.J.

Na śeverozapadu od Crmnice je Riječka nahija, na śeveru Skadarsko jezero, zapadno i jugozapadno su Paštrovići i Spič, na jugu Tuđemili i Zupci, a na istoku Šestani i Seoci. Još u „Ljetopisu popa Dukljanina” pominje se „Cermeniza” i „Crmeniza”.

Plemena su crmnička: – PODGOR (sela: Utrg, 0[v]točići/Optočići, Ora[h]ovo, Kruše[v]ica, Braćeni, Oraoštice); – DUPILO (Dupilo, Papratnice), Trnovo, Komarno); – BRČELI (Brčeli – Gorni i Donji, Tomići, Bri/j/ege); – GLU[H]I-DO (Glu[h]i-Do, Buko[v]ik); – SOTONIĆI (Sotonići, Mačuge); – LIMLJANI/LIMNJANI (Limljani); – BOLJEVIĆI (Boljevići, Godinje).

Prva se tri plemena računaju u Gornju Crmnicu, a ostala četiri u Donju Crmnicu. Virpazar je stara varoš, nekad važan trgovački, plovidbeni i željeznički centar.

Vrijedne lingvističke činjenice je istraživao, obradio i pod naslovom „Govor Crmničana” publikovao Branko Miletić (1900-1949). Ta njegova studija je zaprimljena 1938. u Akedemiji filozofskih nauka u Beogradu, a štampana 1940. u „Srpskome dijalektološkome zborniku: Rasprave i građa” (knj. IX, 1940).

Miletić je rodom iz Osijeka (Hrvatska), profesor Filozofskoga fakulteta u Beogradu. Osim Crmnice, manje obuhvatno je istraživao i govore Vasojevića i okoline Bjeloga Polja (Pripčiće, Kruševo, Krš Femića, Brzavu, Raklje, Pašića Polje, Žurenj, Nišane, Bioča, Krlje, Štitare). Za „ś” i „ź” Miletić upotrebljava posebne ćirilične grafeme, „ć” i „з́”, a isti takvi su u novija vremena i kodifikovani u azbuci crnogorskoga jezika.

Oko nastajanja (izgovaranja) glasova (fonema) „ś” i „ź” Miletić polemiše s Danilom Vušovićem i Mihailom Stevanovićem.

Evo nekih činjenica o karakteristikama crmničkoga govora, koje na latinici prenosim sa ćiriličnoga izvornika na s/h-h/s ekavici Miletića…

-----
Govor Crmničana

UVOD. — …I pored plemenske podele, osećaj jedinstva u bivšoj Crnoj Gori bio je jako razvijen i gotovo svi, a naročito malo istaknutiji ljudi, međusobno su se poznavali i bili duže ili kraće vreme u ličnim odnosima...

Moram istaći da sam, naročito među mlađim intelektualcima, našao ljudi sa odlično razvijenim jezičkim osećanjem koji su mi bili od velike koristi... Sa zahvalnošću se setim svih onih koji su mi bilo na koji način pomagali u radu. Njihova pomoć, koja često nije bila mala, olakšala mi je u znatnoj meri posao i ubrzala ga. Naročito su me u tom pravcu zadužili g-đica Milica Vulević, gg. Branko Mašanović, Velimir Leković, Jovan Vulević, Pavle Mijović, Pavle Radoman i Stevo Radača…

Ѣ [DUGI JAT]. — … „ѣ” u nastavcima pridevsko-zameničke promene:

– brziem, s-višiem, gozdeniem, gorniem, drugiema, zeleniem , liepiem, liepiema, š-ljutiem, s-manitiem, mnađiema, prviem, s-prviem, stariema, straniem, suvozemniem, suckiem putom, tankiema, cieliema, crniema, širokiema, oviem, oviema, oveziema, tiem, š-otiema, s-otiema, teziema, s-teziema, oniem, oniema, sviema, svoiem, svoiema, njegoviem, njegoviema, našiem, našiema, njio[v]iem, njekiema, nekiema, (j)edniem, istiem. Prelazno „j” sam zabeležio u: – gornjijema, ovijem, našijema…

— Za izgovor „ѣ”-a u prefiksu „прѣ” važe ova pravila:

a) glagoli imaju bez izuzetka „pre-“: – pregradit, prekopat, prelomit, prenoćit, preśec, prećerat, presoljet, preśečen, prepečên (ponova pečen), prêpečen (suviše pečen), preorana, prekopan itd; „ije” sam zabeležio u oblicima glagola „prijeć” („прѣ- ити”): – prieć, prieđem, prieđe, prieša, priješa, priešlo, priešla, priešli, prieđi, prieđite.

— b) imenice imaju ili isključivi „prije-“ ili „prije-“ pored „pre-“ (u nekim imenicama i selima je običnije jedno, a u drugima drugo): isključivio „prije-“ zabeležio sam u: – prijeboj (pregrada od dasaka ili pletera između dve sobe) prijevara, prijegled, prijeklad, prijepad, priječac;

A „prije-“ pored „pre-“ (prosečno običniji oblici stavljeni su na prvo mesto):

– prievez : prevez : prevljez; predi(j)o : pređeo, pređeli; priedlog : predlog; priekor : prekor; prielaz (mesto gde se prelazi zagrađena njiva, otvor na živici) : prelaz (put preko polja, reke i sl); prielom : prelom (mesto gde je slomljena grana i sl); prenos : prienos; priepek (prisoj) : prepek (rakija); prieplet : preplet; prierez : prerez; priesad : presad; preśek : prieśek; prieskok : preskok; priesto : presto; priestup : pristup; predśednik : prieśednik.

U priličnom broju slučajeva običnije su međutim imenice sagrađene od glagola; one, prirodno, imaju „pre-“: – prevara, pregled (misli se na „obrazac”; „s-pregleda-sam uzela”), prepad, na-prečac, preveza, prelaz (u značenju: „put preko nečega", retko), prepek, presada, Preśeka (planinska dubodolina više Gluhog Dola), preśek, presiek, prevljeza i sl.

— v) Slični su odnosi i kod prideva izvedenih od imenica: prievarno (vrijeme) : prevarno; prievozno : prevozno (sret/t/stvo, ta imenica se inače ne upotrebljava); priekoran : prekoran; priestupna : prestupna…

Prilog „pre” glasi međutim redovno: – pri(j)e, na(j)stari(j)e, popri(j)e… a „r” prelazi kratko „ѣ” bez izuzetka u „e”. Imamo ne samo: – bregovi, vremena, mreža; nego i: – goret(i), pogreška, gre(h)ota, reći, rečit, starešina i slično… Ako se međutim kratko „ѣ” nađe iza „r” ili „s”, ono „i” ispred u prelazi u „je”: – gre(j)at, green-se, grê, greêmo, gre(j)u, gre(j)aše, ogre(j)at, ogre(j)emo, ogre(j)a; śe(j)at, śeem, śê, śe(j)u, śe(j)a, śe(j)aše, uśe(j)at, uśe(j)ano, prośe(j)a-sam… Čuju se doduše i oblici sa „i”, „gri(j)at”, „si(jat) i slično, ali prvenstveno kod mlađeg sveta…

Iza labijala daje „ѣ” + „j” takođe „ij” (smijat, umi/j/em, razumi/j/em), ali u glagolu „vejati" razvilo se „ѣ” u „je”: – vljê (veje), vjê, vljea, vljeanje, vje(j)anje, zavljeat, zavjeat, zavljea, „izvelje to žito”, vljeavica, vje(j)a(v)ica. Pored toga čuo sam u Godinju: – vi(j)e, zavi(j)at, vi(j)avica…

U svim je primerima kudikamo običnije „-io”, dakle: – želi(j)o, grmi(j)o, razagnji(j)o, trpi(j)o, di(j)o, itd. „Ponedeljak" glasi obično: – ponadi(j)onik, ili, ređe: poneđe(l)nik (prema: neđelja)…

Za „i” ispred „đ” zabeležio sam samo: – priđe, najpriđe, popriđe; koje je takođe moglo doći sa strane ili biti načinjeno prema: – pri(j)e. Inače imamo: – śeđet, śedeli, śedela, śeđa (śeđah), śeđasmo, uśeđelica, uśeđelice; što je takođe moglo postati analogijom prema „śedim”, ali to nije verovatno, jer bismo u tom slučaju očekivali i u infinitivu „śedti”…

Od „прѣде” očekivali bismo u ovom govoru „pređe”, koje se odista čuje, iako je „priđe” običnije...

Iznenađuje srazmerno veliki broj ekavizama (istina, za dosta njih znaju i ostali crnogorski govori):

– bek (beh), beše, besmo, beste, beu, behu (pored ovih čuju se i oblici sa „je”, ali su ređi: – bljek, blješe, bljesmo, bljeu); beljak (vuneni gunj), veverica (običnije: vljeverica), nevesta (ponegde u Godinju, inače uvek: – nevjesta, nevljesta), vređet, vređelo, vredi, gnjezdo (pored: gnijezdo), delić (u Orahovu), delić (u Brčele, običnije: đelić), jastreb/jaštreb (uz: jastrijeb), hleb, leb, leba (nesumnjivo pod uticajem književnog jezika; „ljeb” u Brčele, „ljeba” u Dupilu), celiv; od opštesrpskohrvatskih ekavizama zabeležio sam: – obe, obedvije (običnije: obje, oblje, obadvije), zenica…

Nasuprot pomenutim ekavizmima, sačuvan je izvestan broj ijekavskih oblika koji su se u našem književnom jeziku izgubili, a koji su opet većim delom poznati i ostalim crnogorskim govorima:

– (v)ljeđa, (v)jeđa, viedro, vietat (obećat), „vietali kumstvo”, ozliedit, rukoviet, rukovied. Prema odnosu „lit” („lievat”) načinjeno je i: – skrievat, snievak, umievamo, zbievat (presovati), počievat, vrieštat (meketat), kievat (kijati). U nekoliko slučajeva stoji „ѣ” prema „e”…: – boliest, kiśelo, ljeperica (leptir; obično: – leturica, leperica), bistrierna, butiega (dućan), pirielica (lijevak), travieza (kecelja)…

KONTRAKCIJA (stapanje dva samoglasnika). —

… – zâ (zao), zâva (zaova), zave, kaba, kota, ora, taka, posa, svrda, smisa, uba, pobljega, podiga, iša, siša, doša, poša, primaka, moga, obuka, reka, pośeka, stiga, uteka, trga, uljega, crka, vita (dubak, genitiv: vitlo), nauvita (okolo), uvita; žâ, kâ, blježa, bolo(v)a, vika, glasa, gleda, dâ, preda, proda, drža, zva, ima, kaza, pokida, kopa, pâ, napa, propa, pita, priča, ruča, osta, čeka…

ASIMILACIJA [jednačenje suglasnika po zvučnosti]. — …Poznato pravilo ijekavskog književnog govora, da se prelaz „s”, „z” > „š”, „ž” ispred „lj” i „nj” ne vrši: a) ako „lje”, nje” postalo od „лѣ”, „нѣ” i u glagolskim prefiksima; i b) u zasebnim rečima — ne važi za crmnički govor; u njemu u svim ovim slučajevima „s”, „z” obično prelazi u „š”, „ž”:

– šnjego[v]i, šnjego[v]a, injet (snivati) pošlje (posle), pošljen, pošljednji, pošljednjeme, pošljedniema, napošljetku, šljepilo, ožljet (oslabiti), požljeda; šljeć, šljega, ižljeć, ižljegok, ižljubili-se, ražljuti-se; š-nje, š-njom, bež-nje, iž-nje, už-nju, bež-ljudi, š-njegoviem, š-njim, š-njioviem, iž ljutoga boja”, š-ljutiem…

Oblici sa neasimilovanim „s”, „z” su mnogo ređi: – poslje, posljen, posljednjega, posljednijem, ozljeda, pozljede, izljega, razljuti-se, s-njima, iz-njega. Vrlo je retko „s”, „z” (na kraju prefiksa i predloga) ispred „ć” i „đ”: – isćera, iz-đeda, z-đecom; inače uvek: – išćerati, ražđeli, bež-đaka…

Pridevi na „-ćski” glase obično „-cki”, ređe „-ćki”: – bljelopa(v)licki, bljelopavlickoga, boljevicki, gojnicki (Gojnić), gonickoga, Gonicka Dolina, nišicki [Nikšić], pepicki (Pepići, planina poviše Godinja)… Pridevi na „-tski” („-dski”) glase obično „-cki”, retko „-ski”: – brcki, gracki, ljucki, narocki, carigracki…

NOVIJE JOTOVANJE. — U novijem jotovanju postoje ova otstupanja od književnog jezika: iza „š”, „ž”, „č”, a po pravilu i iza „r”, uopšteni su oblici bez „j”: – mišega, miša, mišom, miše; oruže, Boži, božega, božem, obliče, obliča, naruče, u-naruče, područe, vrapčega, vuči, vuču, gušća, gušče, zeči, zeča, kuči sin, lisiča, mači, mačega, ovči, ovčiem, tičega, čoči, čoeče, Primore, primire, peranik, peranici…

— „sj”, „zj” daje umekšane glasove „ś” i „ź”. O prirodi ovih glasova nije se kod nas mnogo pisalo, zato ću se na njoj malo zadržati.

Kod [Danila] Vušovića i pored dobrih napomena o njihovu građenju [vidi na linku dolje, prim], njegov je opis nepotpun, a delimično i netačan, na pr. tvrđenje da se „ś” i „ź” gradi na istom mestu gde i „ć” i „đ”; glavno mesto artikulaci]e „ś” i „ź” nalazi se nesumnjivo više nazad.

Još je slabije ono što o tim glasovima govori [Mihailo] Stevanović [takođe na linku dolje, prim]; iz njegove se stilizacije dobija utisak da „ś” i „ź” ustvari pretstavljaju oslabljene „ć” i „đ”, čiju je artikulaciju takođe netačno pretstavio.

Pri artikulaciji „ś” i „ź” opiru se vrh jezika o donje zube (kao pri „s”, „z”), dok se prednji i srednj jezik u jačoj meri diže ka tvrdome nepcu. Zadnji deo jezičnog vrha (blade) gradi prolaz na granici srednjih i zadnjih alveola, dakle, više napred nego pri „š” i „ž” — koji se obično grade na zadnjim alveolima ili na početku tvrdoga nepca — a više nazad nego pri „s” i „z” koji se grade na prednjim i srednjim alveolima. Sam prolaz je uži nego pri „š” i „ž”, a širi nego pri „s” i „z” — usled čega je karakteristični šum manje oštar.

Ako još dodamo da i usne zauzimaju položaj koji se može nazvati srednjim između položaja pri „s”, „z” i položaja pri „š”, „ž”, biće nam jasno zašto oba pomenuta glasa zauzimaju takav prelazni položaj i po akustičkom utisku: dovoljno je poznato kako je više puta teško utvrditi da li određeni zvuk pretstavlja meko „s”, „z” ili meko „š”, „ž”.

Što se tiče jotovanja, ono se redovno vrši u korenima i sufiksima.

Kod prefiksa imamo dve mogućnosti: ako se prefiks oseća kao takav, tj. ako između njega i reči pada psihološka (semantička) granica sloga, jotovanje se obično ne vrši; u protivnom slučaju ono se vrši kao i kod sufiksa. Ipak u tom postoje prilična kolebanja. Još ređe biće, prirodno, jotovanje kod predloga (ne računamo ovde skamenjene priloške oblike tipa „śutra”, u kojima je predlog skoro redovno jotovan).

a) u korenu i sufiksima: – śa[t]-se (sjati), śa-se, śa[j]u-se, śaan, śajna, śajnu, śajno, śajnoga, śajnoga, klaśe, prośak, prośaka, prośaci, paśi, paśega, paśa, paśoj – isporedi i bośok (pored bosiok < basilicium); koźi, koźega, koźa (pored kožji);

b) u prefiksima: – śaa (sjahao), śaôsmo, uźaâli, iźadala-se, raźasni.

U svim su ovim slučajevima mnogo običniji nejotovani oblici: – sja[h]at, uzja[h]aš, izjadat i sl; nasuprot tome u: – śedinit, śedinijo, śedinismo, śednimo, iźest, iźedene, iźednačit, iźednačite, iźednačismo, iźednačili sl. nejotovani oblici su u pravom narodnom govoru uopšte nepoznati.

v) u predlozima: – „ś-edniem čojkom”, ś-ednakiem, ś-eseni, ś-esti(v)om… śutra, prekośutra, śutradan, prekośutra, śutradan, śutridan, iźutra, iźedena, iźeda(m)put (pored: – izjednom, izjutra – ižjutra, šjutra, izjutra)…

„Сѣ”, „Зѣ” > „ŚE”, „ŹE”. —…

– „съ” > „śe”: – beśeda, beśede, guśenica, guśenicu, kośerić, kośeriće, śever, śe(j)at, śe(j)ano, śe, uśe, uśe(j)ano, uśev, uśevi, śe(d)nut, śeme, śemena, śen, śenka, śest, śeđet, śedim, śedimo, śedi, śêdi, śedi(j)o, śeđeli, śeđak, śeđasmo, śeli-smo, śete (śedite), śedeći, śednik, śednica, pri(j)eśednik, preśednik, preśednika, suśed, uśeđelica, śeti(t)-se, ośetit, śećam-se, śeć, da-śečem, śeka, śekli, śekira, obaśeć (kresati drveće), ośeć, pośeć, pośekok, pośeče, pośeci-ga, pośeka, pośekli, preśeć, preśeče, preśekâ, preśečen, preśekni, prêśek, preśêk, prieśek, Preśeka, u-Preśeku, raśekosmo;

– riječi u kojima je jotovanje izvršeno posle gubljenja glasa „v”: – śedok, śedoka, śedoci, śedočijo, pośedočila, śesan.

– „зѣ” > „źe”: iźest, iźedok, iźede, iźedosmo, iźela, iźeli…

„ТѢ”, „ДѢ” > „ĆE”, „ĐE”. —

– „тѣ” > „će”: – razbukćelo, vrćeti, žućele, lećet, lećele, osiroćela, ćerat, ćeram, išćerali, oćeraj, poćerali, poćera, prećerat, prećerasmo, prićerali, proćeraše, ućerali, ćeskota, ćeskotno, ćešit, ušućele, ušućesmo…

– „дѣ” > „đe”: – blijeđet, viđet, viđelo, vređelo, dogrđeli, đe, đešto, onđe, onđen, onđena, đever, đevojka, đed, prađed, đelo, đela, neđelja, poneđelnik, nađeni, ođenut, ođelo, uđenut, uđest, đetelina, đeteta, đetinja, đetićem, đečko, zađeva, zađevica, zađeli, kuđelja, stiđele-se, šteđeli.

„ЦѢ” > „ĆE”. —

– „цѣ” > „će”: – ćevčica, ćedilo, cio-ćelokup, ćelokupna, ćepkat, ćepanika, išćepka, proćepak, ćetale, rašćeti, Ćetko, Ćetna…