Marojević: Uvesti Ś, ś u srpski jezik (1989)

Priredio: V.J.

„Rješenja” Vuka Karadžića bi trebalo korigovati i uvesti još dva slova u srpski jezik: 31. slovo, latinično „Ś, ś” tj. ćirilično „Щ, щ”, a za 32. slovo „stari dobri jat” — „Ѣ, ѣ”.

To je, prije više od tri decenije, predlagao Radmilo Marojević, rodom iz Morakova kod Nikšića, profesor Filološkoga fakulteta u Beogradu. Napuštivši maternji crnogorski jezik, svoju javnu karijeru je gradio na anticrnogorstvu. U Beogradu je krajem 1990-ih dekan s „kadrovske liste” Vojislava Šešelja, etc.

Za glas „ś” u Crnoj Gori, uprkos višedecenijskome progonu i pokušaju nasilna iskorijenjavanja kroz jugoslavenske s/h-h/s školske sisteme i medije, Marojević još 1989. — tačno — konstatuje da se žilavo održao.

Takođe — i opet tačno — Marojević navodi, to je: „CRNOGORSKO meko ‘щ’”.

Ovaj glas u Crnoj Gori, pisao je, veoma je produktivan, štoviše i ekspanzivan, te u podtekstu sugeriše da bi „ś” trebalo posrbiti, „progutati” u srpski pravopis u pokušaju obesnaženja priznanja crnogorskoga jezika.

Marojević se 1989-91. prijedlogom za normiranje „ś” zalaže za „sprovođenje fonetskog kriterijuma do kraja”. I taj stav, međutim, retrospektivno potvrđuje da srbistika nema naučnih argumenata za negiranje crnogorskoga jezika, čiji je pravopis iz 2009, između ostaloga, upravo zasnovan na dosljednom fonološkom principu „jedno slovo – jedan glas”.

Prijedloge za uvođenje „ś” Marojević je objavio u „Zadužbini” (II, br. 8, Beograd, 1989), „Zborniku za filologiju i lingvistiku” (XXXIII, Novi Sad, 1990), svojoj knjizi „Ćirilica na raskršću vekova: ogledi o srpskoj etničkoj i kulturnoj samosvesti” (Gornji Milanovac, 1991)…

-----
U selu Morakovu kod Nikšića pre nekolike godine odvijao se ovakav dijalog:

- Ovo je Śobo. - Nije, bona, Śobo, no Čedo. - Nije, bogomi, Čedo, no Śobo.

Śobo je ime odmila za Slobodana, jer je na slici Slobodan Milošević, dok komšinica misli da je to sin njene prijateljice.

Hiperkoristici ovog tipa odlika su prvenstveno govornog jezika, i izgovaraju se isključivo sa suglasnikom [š’]. U pisane tekstove ovi oblici ne prodiru jer u srpskoj azbuci nema slova kojim bi se označio odgovarajući glas…

– Hipokoristici ovoga tipa u ijekavskim krajevima su živa i produktivna kategorija, moglo bi se reći da su čak kategorija u usponu. Iz ijekavskih krajeva sa migracijama oni se prenose i u govor ekavaca…

– TRIDESET PRVO SLOVO AZBUKE (Щ, щ). — Svoj današnji oblik grafema „щ” je dobila u [ruskoj] građanskoj ćirilici Petra Velikog, dok je njen prototip u crkvenoslovenskoj ćirilici imao nešto drugačiji lik…

U našim dijalekatskim opisima za obeležavanje glasa [š'] obično se upotrebljava slovo „c” [ćirilično, prim] sa dijakritičkim znakom („ć”) , što je zapravo ćirilički „prevod" poljskog slova „ś”: śutra, śekira, pośetiti…

– Mikrotoponimi tipa Preśeka, Śenokos (napišimo ih novim slovom) u pisanim tekstovima se pojavljuju, ako se pojavljuju, u likovima „Presjeka“, „Sjenokos“, pa se tako i izgovaraju u književnom jeziku jer drugačiji izgovor naša normativna ortopeja ne poznaje…

– śutri dan, śakti, śedimo. Naše dosadašnje slovne mogućnosti uslovljavale su pisanje samo prema književnom izgovoru: „[SJ]utra dan u devet ura uveli su nas u dugačku odaju... crna kosa kao oblaci, prštenje [SJ]akti na oblje ruke... ona mi sama kažuje da nastava u istome hotele đe [SJ]edimo” (Novak Kilibarda, „Glavari i pisari", Beograd, 1989, pripovetka „Blažove medalje", str. 194).

Uvođenjem grafeme „щ” u srpsko pismo svakako bi se ujednačili dijalekatski opisi. Uvođenjem grafeme „щ” u našu azbuku i glasa [š'] u normativnu ortoepiju otvorile bi se mogućnosti za adekvatno prenošenje nekih tipova stranih vlastitih imena…

– Uvođenjem slova „щ” u azbuku i slova „ś” u abecedu problem bi bio rešen. Navedene oblike bismo pisali ćirilicom: – щутра, щеди, Мища; latinicom: – śutra, śedi, Miśa…

– Njegove bi funkcije bile:

1) da se njime označe hipokoristici tipa Míśa, Śago, Mośa (muški), Buśa, Móśa, Miśa (ženski), veoma rasprostranjeni u Crnoj Gori, i prezimena tipa: Śekloća, Śeklić;

2) da se lokalno diferencira govor junaka (kad se napiše „đevojka”, „ćerati”, „ćedilo”, da se može napisati i pročitati: „śutra”, „śeđeti” i slično)…

– U članku „Ćirilica na raskršću vekova”, objavljenom u decembru 1989. godine u osmom broju „Zadužbine”, mi smo naznačili moguće pravce reforme ćirilice i latinice: uvođenje slova „ѣ” u naše pismo kako bi se u pisanim tekstovima čvrsto povezala oba književna izgovora srpskoga jezika uz neposrednije vraćanje svome starom književnom nasleđu; pozajmljivanje slova „щ” u funkciji tačnog obeležavanja onomastičkih likova i dijalekatskih reči adekvatne transkripcije stranih imena i obogaćivanja stilskog repertoara jezika (lokalno diferenciranje govora junaka); sprovođenje fonetskog kriterijuma do kraja i u našoj latinici kako bi ona bila konvertibilna u ćirilicu.

Cilj predložene reforme je usavršavanje srpskih pisama uz poštovanje tradicije i stvaranje uslova za buduću celovitost srpske kulture…

– Za funkcionalnu dogradnju srpske ćirilice (i latinice) potrebno je osim „jata”, još samo jedno slovo. Za narodni izgovor mekog „š" u rečima „sjutra", „sjedi" mi nemamo grafijske mogućnosti. Zato sam ja predložio da iz ruske ćirilice pozajmimo slovo „щ” (kojim se označava isti, ali nešto duži glas), a iz poljske latinice slovo „ś” i tako zaokružimo azbuku na 32 slova.

Što će nam to novo slovo? — pobuniće se neki čitaoci iz ekavskih krajeva.

Prvo, ono nam nimalo ne smeta, Drugo, ono nam je potrebno. I to ne samo za transkripciju poljskih i ruskih imena i ne samo za tačno obeležavanje dijalektskih tekstova. Za izražavanje lokalnog kolorita govora svojih junaka pisci kraja XIX i početka XX veka služili su se grafičkim segmentom „šj": „samo šjutra" (Kočić), „šjedi tu" (Nušić). Nevolja je, međutim, što naši čitaoci takve reči čitaju kako su napisane (deluje automatizam našeg pravopisa „jedno slovo jedan glas“).

Savremeni pisci ne koriste tu mogućnost. Oni su prisiljeni da u stilizovanoj prozi u jednim oblicima odražavaju narodski izgovor, a u drugima književni.

U romanu „Stradalište” Čedomira Lučića (Nikšić, 1989) narodski govor se prenosi u rečima „poneđe”, „šćela”, „pljevati” i slično, a u primerima gde je trebalo navesti CRNOGORSKO MEKO „Щ” daje se književno pisanje: „K'o da bi se o[SJ]etila praznina da se onakije pun meleon ne rodi”; ,,izruži ga na pa[SJ]e opanke". Čitalac, naravno, čita kako je napisano.

– Sve više se šire u ijekavskim krajevima, naročito u Crnoj Gori, hipokoristici (imena od mila), u kojima se pojavljuje meko „ś”. Neko se zove Momir, a zovu ga Mośa. Ili mu je ime Slobodan, a zovu ga Śobo. Žena se zove Milosava a zovu je Miśa (sa dugouzlaznim akcentom). Pisci izbegavaju da ovakve oblike upotrebljavaju jer ne znaju kako da ih napišu.

Na jednom sam nekrologu u Nikšiću pročitao: „Misja". Tako, naravno, niko ne izgovara. Primer ilustruje ne tako retku situaciju: pokojnika svi znaju po nadimku Miśa, a niko ne zna njegovo lično ime (Milisav, Milivoje, Miloš)…