Priredio: Dragan B. Perović (nastavak posljednjeg intervjua prof. Plamena Cvetkova, koji je dao novinaru Mitku Novkovom, za Portal Kultura.) Prvi dio možete pročitati OVDJE.
STEGNUTI PUTIN I LABAVI ZAPAD
MN: A nalazite li paralele između te lukave Staljinove strateške i diplomatske igre i ove koju danas vodi Vladimir Putin?
Staljin je mnogo brutalniji, jer ima mnogo veću moć. No, paralele se nameću same od sebe, a nužna je i činjenica da Evropska unija na Putinovu agresiju reaguje uznemirujuće blago. Tu odmah pomislimo na Čemberlena, na sve zablude tog vremena. Nekako ti ljudi ne mogu shvatiti da kada odlučite pregovarati s diktatorom, u očima diktatora vaša spremnost na pregovore je znak slabosti.
MN: Ali kako to onda učiniti? Zar demokratija nije pregovaranje, traženje zajedničkog jezika, ne možemo strmoglavo krenuti s vojnim sredstvima!
Jeste, ali pregovori s čvrstim i jasnim stavom, takvi bi trebalo biti pregovori. Budući da diktator razumije samo kada dobije pesnicom po zubima, slučaj Sadama Huseina dokazuje tu istinu na nepobitan način. Ne može drugačije, ne može! Dobro, oni su još pregovarali i pregovarali i pregovarali uoči Drugog svjetskog rata s Hitlerom, ali je li ih to spasilo od rata? Ne, nije ih spasilo od rata! Iako je, doista, za demokratiju ljudski život najveća vrijednost. Demokratija čini sve da spasi ljudski život. Ipak, oni su u Drugom svjetskom ratu dali strahovito puno žrtava. Pa ne one koje je Rusija dala, jer za Staljina ljudski život nema apsolutno nikakvu vrijednost. Rijetki to znaju, iako se tu i tamo pojavljivalo u medijima: do samog kraja rata na jednog ubijenog Njemca stradala su četiri Rusa. Možete misliti kakav je to pokolj, ali ne, u ovom sistemu jednostavno nema poštovanja prema ljudskom životu! Iako se Rusija tradicionalno tako bori, ne žaleći svoje ljude, obične vojnike.
MN: Sada je, međutim, drugačije, i Rusi su ośetili slast života...
Gledajte, sada imamo vojni sukob u Evropi nakon što je Evropa navikla proći gotovo 70 godina bez rata. Da, bilo je ratova koji su pratili sam raspad Sovjetskog Saveza, bivše Jugoslavije, ali takva agresija, formalna agresija, je tek sada. Recimo, kada propada država, uvijek ima ljudi koji su protiv propasti te države. Ali u slučaju Ukrajine, to je već postojeća država, službeno priznata međunarodnim ugovorima, a vi idete napadati ovu zemlju na tako gadan način, navodno u obliku nekih dobrovoljaca, „zelenih ljudi”, koji imaju rakete za rušenje aviona - oprostite, što je to? Ovo je skandalozno sa svake strane! Naravno, tu američka administracija Baraka Obame ima svoje mane: otići na početku svog prvog mandata rekavši da želite ponovno pokrenuti odnose s Moskvom – teško da postoji veća glupost od ove koju sam čuo! Krenuo je resetovati linkove i dokle je stigao s tim resetovanjem? Nidokle! Zato što je to u Putinovim očima slabost.
MANJINA KOJA RUSIJI NEDOSTAJE
MN: A nalazite li u putinizmu ostatke, relikte, naslijeđe staljinizma?
Nikada ne treba zaboraviti da je Putin dobro odgojeni KGB-ov kadar. A okosnica sovjetskog sistema – ne samo staljinističkog, nego uopšte – bio je upravo KGB. Tako da ne može biti da nema kontinuiteta. S komunizmom možda ne toliko direktno, jer je Putin imao samo nekoliko mjeseci kada je Staljin umro, ali taj sistem se sam reprodukuje, njegov mentalitet se reprodukuje. To je najstrašnije. Nažalost, Rusija je sušta suprotnost Njemačkoj: dok se Njemačka nije preispitala, a to je samo 12 godina nacionalsocijalizma, što je ništa – nijesu to 74 godine, to su samo 12 godina...
MN: Nije li upravo zbog toga – predugo razdoblje komunizma?
Ne, ne mislim tako. Mislim da je ođe razlika kulturno-civilizacijska, to nažalost moramo priznati. Za Ruse, ova vrsta vladavine - ne bih rekao da je to vladavina, vladavina zahtijeva usmjerenje, nešto koordinisano - pa se pokazalo da u Rusiji nema dovoljno snaga otpora protiv takve vrste vladavine. Imam mnogo ruskih poznanika i prijatelja. Ako se uspoređuje s Njemcima ili Amerikancima, uopšteno je postotak pismenih i poštenih ljudi i postotak nitkova manje-više isti. Jesu li Amerikanci, jesu li Njemci, jesu li Rusi – svejedno je! Ali u Rusiji se čini da se ti ljudi ne mogu organizovati i činiti dovoljno zdravu i aktivnu manjinu. Jer istoriju stvaraju manjine, ne stvaraju je mase. A u Rusiji nema zdrave i aktivne manjine, koja bi se suprotstavila ovakvoj vladavini. Ima protesta protiv Putina, ima nezadovoljstva, ima reakcija, ali tog otpora manjine nema. Inače ima sjajnih analiza komunizma u Rusiji - čitao sam mnogo ruskih autora i moram vam reći da teško da ima drugih koji su toliko duboko ušli u ovu problematiku, jednostavno nema takvog zapadnog autora! Jedino Robert Konkvest to možda shvata, ali on je prije izuzetak, zapadni autor ne razumije komunizam.
A ima ruskih autora, koji prave nevjerovatne analize, ima filmova, šokantnih filmova o komunizmu u Rusiji, ali nekako to ostaje glas marginalizovane manjine, neprimijećen, čak i ismijan. Putin maršira, Putin radi šta hoće...
MN: Ismijavaju ovu manjinu...
Da, ali što je još gore, ti ljudi nemaju dovoljno organizovan otpor. Do tamo stvari idu. Međutim, za razliku od Staljina, Putin nije baš siguran. Imam hipotezu i ponovit ću je ođe: jedan od razloga zašto je tako oštro reagovao na događaje u Ukrajini bio je njegov strah da bi se to moglo dogoditi i u samoj Rusiji. Da mu se može dogoditi isto što i Janukoviču.
MN: Samo da završimo temu: nije li izvoz imperijalne moći u Siriju više čin unutrašnje nego vanjske ruske politike?
Stara je istina da je demokratiju mnogo teže napasti nego diktaturu. U ovom slučaju imamo nedemokratski režim, inače dosta blizak ličnom režimu Borisa III u Bugarskoj: postoji neka opozicija, koja se navodno može slobodno izražavati, ima čak i svoje predstavnike u parlamentu, ali njen put do vlasti je zatvoren. A taj nedemokratski sistem ne može da ne bude agresivan. Nažalost, kad je stanovništvo siromašno, kad je izgubilo orijentaciju zbog 74 godine militantnog bezbožništva, nekako je podložnije nacionalističko-šovinističkoj propagandi. U principu je poznato da Rusi imaju tu slabost prema imperijalnom i to je ono što Putinu omogućava takvo ponašanje. Vaš frižider je možda prazan, ali vaša zemlja je velika.
MN: Gornja Volta s raketama, bio je svojevremeno takav izraz...
Da, bio je. Ali to je nešto što je nama ođe na Balkanu, pa i u Evropi uopšte, neshvatljivo, rekao bih. Bugarin gleda da napuni frižider, a ne hoće li biti na tri mora. I bez toga izašli smo već na 15 mora našim ulaskom u EU.
NEKA BUGARI BUDU TAKVI, KAKVI SMO
MN: Koji su mitovi o Drugom svjetskom ratu koje zapravo želite razotkriti ili barem dovesti u pitanje?
Za svojih pet tomova jednostavno sam našao obilje dokumentovnog materijala, koji potvrđuju tezu Viktora Suvorova, da se Staljin spremao napasti i uništiti Njemačku i cijelu Evropu. I da je Hitler bio ispred njega možda nekoliko neđelja. To je vidljivo iz dokumenata. Stalno se gomilaju trupe, njemačka vojna komanda tu stvar podcjenjuje, Rumuni su ti koji najviše urlaju, kao i Finci: „Vidi što se događa na našim granicama!” S Fincima je problem vrlo komplikovan, vrlo tanka igra, jer je Hitler isprva odobravao Staljinove akcije protiv Finske. Potpuno ih odobrava! Jer to je njihov dogovor.
Tek kad je, s obzirom na Norvešku i potrebu odbrane norveške obale, i kad je to već bilo vidljivo, naročito nakon 25. novembra 1940, već sam spomenuo ovaj datum, Staljin je formulisao uslove pod kojima će Sovjetski Savez ući u Trojni pakt, kako bi ga učinio Četvorostranim - za Hitlera apsolutno neprihvatljivi uslovi, tek tada je Firer izdao naredbu i potpisao plan „Barbarosa”. I stvari postaju nepovratne. Tek tada je Hitler pomislio na Fince. Ali budući da se sve to drži u dubokoj tajnosti - razgovor s Fincima je jednostavno nevjerovatan: predstavnici njemačkog generalštaba dolaze u Finsku i kažu: „Pa, teoretski, recimo, je li...” Oni su vodili ove razgovore u vrlo uskom krugu: „Pretpostavimo što biste ostavili po strani da dođe do sukoba sa Sovjetskim Savezom? Đe ćete rasporediti vojsku ako se ovako nešto dogodi?” I tek na kraju, kad odu, kažu: „Ovo je, naravno, čisto teoretski razgovor, nema veze sa stvarnošću.” Ali još jedan primjer što je Finska i kakav je finski mentalitet: jedan od njihovih vojnika, ne Manerhajm, bio je to Talvel, u svakom slučaju neki od Manerhajmovih pomoćnika, kaže Njemcima: „Samo nam ne pokušavajte nametnuti marionetsku vladu, onda ćete nas izgubiti kao saveznike!” Kratko i jednostavno: „Ako pokušate ovo učiniti, jednostavno zaboravite na Finsku!” E, to je dostojna pozicija!
MN: A zašto je naša suprotna?
A-o-o, to je valjda tema za još duži razgovor. Ali, pokušaću biti što kraći. Prvi je da vlastitu istoriju proučavamo s rusofilskog, što znači protivbugarskog gledišta. Ovo datira još od Preporoda (Възраждането). Druga stvar je - a to je upravo ono što Bugarina čini lako podložnim ruskoj propagandi, bugarski monstruozni kompleks inferiornosti prema Turskoj i svemu turskom. I ovaj kompleks ga ćera da se baci u ruski zagrljaj. I Mađari i Rumuni su u jednom razdoblju svoje istorije bili uvjereni da su Sloveni, samo što su odbacivali tu teoriju. I Bugarin to sa zahvalnošću prihvata. A mi Bugari se izjašnjavamo Slovenima tako da s Turcima nemamo ništa. Skrivamo od sebe svoje srodstvo s Turcima, razumijete li đe je zagonetka?
I ova stvar čini bugarski narod podložnim ruskoj propagandi. Ovo je najkraće što mogu reći. Naravno, tu su i obilni finansijski tokovi i sredstva, Bugarska je na ruskom putu prema Carigradu, Bosforu i Dardanelima, strahovito puno novca se ođe baca s ruske strane, političari su podmićeni. Usput, rusofilstvo jednog Bugarina nikada nije bilo ništa drugo, nego plaćeno, između ostalog. Za razliku od Srba, kod kojih je rusofilstvo iskreno i spontano! Naravno, i tu ima plaćanja, ali kod njih dolazi i iznutra. Dok je ođe plaćeno i uz to se reklamira, samo prosto da nemamo ništa s Turcima.
MN: Biste li se složili s jednom mojom tvrdnjom da će Bugarska još oštrije krenuti naprijed tek kada se otrgne ovom ruskom uticaju?
Da, potvrdiću, ali ću i dodati: Bugarin će krenuti naprijed kada se prestane pretvarati da je neko ko nije. To je vrlo nezdravo stanje - pretvarati se da je neko ko nije. Bugarin je Bugarin, ima svoje srodstvo s Turcima, ima svoje srodstvo s Kurdima, ali to ga ne čini manje balkanskim narodom od svih naših suśeda - ne treba izjednačavati Kubratove i Asparuhove Bugare s današnjim Bugarima, naravno. Može se reći da su Bugari balkanski narod čije su etničko jezgro stari Bugari Kubrata i Asparuha, a Srbi su balkanski narod čije su etničko jezgro Sloveni srpsko-hrvatskih plemena, Grci su takođe balkanski narod, čija su etnička jezgra možda stari Grci, a to je to. Inače, mi smo prvenstveno balkanski narodi sa balkanskim mentalitetom, kuhinja nam je ista, samo su nam jezici različiti.
A osim tog atavističkog straha od Turske, od našeg srodstva s Turcima, postoji još nešto - što si nekome sličniji, to ga više mrziš. Mentalitet Bugarina, Srbina i Grka je apsolutno isti. Čak i ako pogledamo crkve - te pravoslavne crkve postoje samo u ove tri zemlje. U Rumuniji, iako su takođe pravoslavci, izgledaju malo drugačije, a u Rusiji u potpunosti. To takođe sprječava Bugarina da bude punopravni Balkanac. A Bugarin jednostavno mora postati pravi Balkanac - da zna svoj put, da zna kakve mu to mogućnosti daje - jer i to daje mogućnosti - to što si Balkanac ne znači da ti daje samo nešto negativno. Samo biti ono što jesi, a ne pretvarati se da si neko ko nijesi. To je!
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR