Slučaj Sima Mijuškovića: Upucao zlikovca usred Beograda

Priredio: Vladimir Jovanović

„Stanari mirne Ulice kraljevića Tomislava doživjeli su juče rijetko uzbudljiv događaj. Pred kućom br. 64 u 11 sati čuli su se jedan za drugim pucnji. Jedan čovjek se skljokao u kapiji kuće, dok je drugi počeo da bježi ulicom s revolverom u ruci koji se još pušio”.

Ovo je izvod iz vijesti srpske štampe o pucnjavi 30. jula 1940. usred Beograda. Simo Mijušković, tada star 65 godina, Crnogorac iz okoline Nikšića (na fotografiji gore), izranjavao je Milana Kalabića, Srbina, penzionisanoga oficira, koji je 16 godina ranije bio kolovođa teškoga mučenja i ubistava trojice Mijuškovića — Šćepana, Stevana, Đorđija.

U Međuriječju, pješivačkome selu, 21. februara 1924. žandarmerijska patrola uhapsila je i preko Bogetića u Nikšić privela Šćepana Mijuškovića, brata mu Đorđiju-Đola, bivše oficire Crnogorske vojske; zatim njihova brata od strica, nekadašnjega perjanika Stevana i sina mu Aleksu, te dvojicu Magovčevića, Radovana i Vidaka. Takođe, privedeni su Đorđije Vukićević i Đorđije Vulanović. Svi su sumnjičeni da su u vezi s komitima — borcima za pravo, čast, slobodu i nezavisnost Crne Gore.

Šćepan Mijušković, proslavljeni i odlikovani komandir iz crnogorskih ratova, koga su Srbi 1919. zatvarali u podgoričkoj Jusovači, odbio je da položi zakletvu Karađorđeviću. On je od Kalabića i njegovih saradnika zvjerski umoren u podrumu nikšićke žandarmerijske stanice. Istu sudbinu doživio je i Stevan, a od posljedica mučenja je docnije umro Đorđije Mijušković.

Uz Kalabića, još dvojica Srba, žandarma rodom iz BiH — Vasilije Grbić i Krsto Đurđević, terećeni su za umorstva Mijuškovića. Četvrtom akteru, žandarmu Petru Feralu, poslije zločina gubi se trag.

Novinar Vlado Mićunović, oko pet decenija nakon zločina, intervjuisao je neke aktere i svjedoke, na primjer Aleksu Mijuškovića, koji je preživio torture. Mićunović je pisao da „Kalabiću nije bilo dosta što je majoru Šćepanu i njegovom bratu od strica, Stevanu, na svirep način oduzeo živote, već je pokušao da ih mrtve osramoti, a kroz njih i čitavo pleme, proturajući izmišljotinu da su oni, tobože, bili pristali da rade u njegovoj prljavoj policijskoj službi”. Kalabić i njegovi su tvrdili da su Mijuškoviće pobili komiti!

Tijelo ubijenoga Stevana pronađeno je 25. februara 1924. oko pet km od Nikšića, bačeno pored puta, a „poslije puna 72 dana od izvršenja strašnog zločina u Trebjesi je pronađena jama u koju je Kalabić ubačio majora Šćepana”.

Protiv Kalabiću — nakon mnogih urgencija, uključujući skupštinske govore poslanika Crnogorske (federalističke) stranke Sava Vuletića — povedena je istraga i tek je 1930. na sudu u Nikšiću osuđen. Ali, ubrzo je amnestiran. Tačnije, nagrađen: unaprijeđen u viši čin, odlikovan i smješten u Beograd.

Mijuškovići su planirali krvnu osvetu. Nakon pucnjave 30. jula 1940. u Beogradu, ranjeni Milan Kalabić je izjavio da je stalno bio na oprezu. Izvjesno vrijeme prije toga, u stan su mu ubačene dvije bombe, a potom je policija preventivno uhapsila osobu s revolverom pod sumnjom da namjerava Kalabića da ubije.

U dva nastavka prenijeću, uz fotografije i faksimile, najinteresantnije izvode iz srpske štampe o djelu Sima Mijuškovića i suđenju koje je protiv njega potom održano u Beogradu…

---

Gonjen krvnom osvetom, juče je posle šesnaest godina pokušao ubistvom da osveti svoja tri poginula brata zemljoradnik iz Nikšića Sima Mijušković. On je iz neposredne blizine ispalio četiri revolverska metka na svog krvnog neprijatelja — penzionera Milana Kalabića. Pukim slučajem nijedan metak nije bio smrtonosan, tako da se sada napadnuti nalazi samo teško povređen u bolnici.

Odmah posle napada Mijušković je pobegao. On bi se neprimetno izgubio da ga nije sustigao jedan poštar. Posle kratkog gušanja napadač je savladan i sproveden u Osmi kvart [policijska stanica, prim], gde je ispričao tragičnu sudbinu svoje braće, koja su mu kao poslednji životni amanet ostavili da ih osveti po starim gorštačkim tradicijama…

Ispred kuće br. 64 zaustavila su se kola Stanice za spasavanje. U kola je unesen jedan čovek pedesetih godina. Na telu je imao četiri velike rane; i levu ruku potpuno prebijenu revolverskim metkom...

Ubrzo se doznalo šta je u stvari. Još oko deset časova pre podne penzioner Milan Kalabić, koji sa ženom stanuje u broju 64, otišao je kod bakalina Luke Đoga da nešto kupi. U razgovoru sa njim zadržao se čitav sat. Izlazeći na ulicu nije primetio da u stopu za njim ide nepoznati čovek, obučen u seljačko odelo i braon kaput. Ruku je držao u zadnjem džepu.

U trenutku kad se našao pred svojom kućom, nepoznati je izvukao veliki revolver ,,Nagan" i počeo da puca. Prvi metak pogodio je Kalabića i razmrskao mu kost više lakta na levoj ruci. Drugi metak zario se u pleća, treći u slabinu, a četvrti u stomak. Napadač je u uzbuđenju još vukao okidač, ali su ostali metci zatajili.

Ranjen i krvav Milan Kalabić je počeo da beži u kuću. Dokopao se dvorišta i utrčao u stan. Tu je pao u naručje svoje žene, koja se zamalo nije onesvestila videći muža polumrtvog.

Ubica je tada, kao čovek zadovoljan izvršenim poslom, žurnim koracima pošao ka Ulici Petra Kočića. Tamo je malo i potrčao. Nestao je prema Čuburi. U taj su se čas pojavili prvi prolaznici, privučeni larmom. Neka deca, na ulici, svedoci krvavog razračunavanja, ispričala su u nekoliko reči šta se dogodilo. Od svih je situaciju najbolje shvatio poštar Marković. On je dobacio prisutnima svoju glomaznu poštansku kožnu torbu, pa se hitar, kao strela, dao u trk za nestalim napadačem. Poštar je stigao u poslednjem trenutku da primeti kako u Ulici prestolonaslednika Petra jedan uzbuđeni prosedi čovek stavlja revolver za pojas. On mu je prišao, ali starac se otimao. Nastalo jz gušanje. Poštar se tada razmahnuo i udario u čelo čiču…

Uhvaćeni Sima Mijušković nije se opirao. Dao je da ga vode u policiju, glasno žaleći usput što su penzionera Milana Kalabića još živog preneli u bolnicu.

Istorija, koju je pred vlastima ispričao stari Sima Mijušković, pokazala je koliko daleko može da ide krvna osveta. Između ostalog rekao je:

— Sud je 1929. godine osudio Milana Kalabića na 18 godina robije. Izdržao je samo izvesno vreme pa je onda pušten. Celo se pleme zaverilo da će tog čoveka ubiti. (Pre nekoliko godina bezuspešno su na Kalabića bačene dve bombe). A i ja sam ga na sudu gledao kao zlotvora, nečoveka.

— Ali, ti znaš da ne smeš sam deliti pravdu. Sudovi su tu.

— Znam ja to. Revolver imam uvek sa sobom, dozvolu propisnu imam. Došao sam 18 o.m. u Beograd da se lečim i platim dugove Agrarnoj banci. Našao sam sobicu u Hadži Milentijevoj 22. Kad, juče sretnem ovoga krvnika. Pogledam bolje: on je. Došlo mi da nešto učinim, potegnem oružje i ustrelim dušmanina. No čudim se da je još živ...

---

…Poštar je ščepao napadača. U pomoć mu je prišao i jedan piljar. Tako su njih dvojica uspeli da mu oduzmu revolver i da ga predadu jednome žandarmu, koji ga je odveo u Osmi kvart.

Sve su oči radoznalo bile uprte u smežuranog starčića koji je išao između žandarma... Jedan mladić, koji je izašao iz obližnje kapije, malo bolje se zagledao u starca: „Video sam ga juče kad je šetao ulicom”.

U Osmom kvartu, sprovedeni starac vadi iz džepa svoga oveštalog kaputa legitimaciju na kojoj piše: Sima Mijušković, rođen 1875. u selu Poviji, opštine Pješivačke, kod Nikšića. Došao je u Beograd 18. jula. On kaže da je u prestonicu došao zbog lečenja, a i da reguliše neke svoje dugove kod Privilegovane agrarne banke. 

— A što si onda pucao na čoveka – pitamo ga.

— Slučajno sam ga sreo. Smrklo mi se pred očima. Ja njega znam još iz Nikšića. Tri brata mi je ubio. I pucao sam. Pucao bi na ceo svet u tom momentu.

Sve ovo starac govori brzo. Kao da se boji da ga ko ne prekine. Govori u nekom zanosu. Kao čovek koji je učinio bogzna kakvo veliko i pobožno delo.

Milan Kalabić je, po pričanju Mijuškovića, za vreme svoga bavljenja u Nikšiću, ubio njegova dva brata: Šćepana i Stevana. Trećeg brata je, veli, toliko tukao da je od povreda umro.

Rođaci i prijatelji poubijanih Crnogoraca jednako su ga [Kalabića] imali u vidu i vrebali zgodnu priliku da mu se osvete. Dok je stanovao u Šumatovačkoj ulici, u njegov stan su bačene dve bombe. Srećom, on je tada izbegao groznu smrt zahvaljujući slučaju što se momentalno nije nalazio kod kuće. Drugom prilikom, imao je da bude ubijen revolverom. Međutim, policija je na vreme otkrila napadače i sprečila ih u izvršenju zločina.

Sinovac Milana Kalabića opomenuo je pre godinu dana svoga strica da je u jednoj prilici slušao od svojih drugova Crnogoraca, kako se u njihovom kraju mnogo govori o osveti prema Kalabiću…

Iako starac kaže da je došao zbog lečenja i zbog regulisanja dugova, ipak sve druge proverene činjenice govore da je njegovi dolazak u prestonicu baš u vezi s napadom na Milana Kalabića. Po sredi je krvna osveta. Starac nije mogao da preživi krv svoje braće i došao je svoj gnev da iskali nad Kalabićem. To se oseća i iz razgovora s njim.

— On je kriv za smrt moje braće. On ih je poubijao…

Kalabić je prvo bio osuđen na 18 godina zatočenja, pa mu je ta kazna bila smanjena na 14 godina. Pošto je izvesno vreme bio u zatvora, Kalabić je amnestiran.

Kao penzioner, Kalabić ostaje u Beogradu. Stanovao je u raznim prestoničkim ulicama. Jednako je dobijao pretnje o osveti. Uvek je izbegavao društvo Crnogoraca…

(Nastavlja se)